Mulholland Dr. (2001)

Alternativni naziv: Mulholland Drive
Kod nas nazvan: Bulervar Zvezda
Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: David Lynch
Glumci: Naomi Watts, Laura Harring, Justin Theroux...

Priča:
Žena gubi pamćenje posle saobraćajne nesreće na Mulholland Drive-u. Zajedno sa mladom devojkom koja je u potrazi za svojom prvom ulogom ona pokušava da pronađe odgovore.

Moj osvrt:
Kada sam prvi put gledao ovaj film, bio sam besan jer mi ništa nije bilo jasno. Drugi put sam kao nešto prokljuvio ali mi je bilo dobro upravo to što mi je sve to bila misterija. Krenuo sam da čitam sve te analize, sva tumačenja i iskreno, sva rešenja su mi ubijala magiju ovog filma. Činilo mi se da u njemu ima mnogo više od jednog običnog događaja i mnogo vremena potrošeno na san. Mislim, čemu bi služio toliko mnogo vremena potrošeno na jedan san. Sad sam filmu prišao tako da jednostavno želim slušati šta Linč baš meni želi da kaže. Zašto ovo kažem? Setite se časova gde su vam profesori srpskog jezika objašnjavali tumačenje pesme a da se niste slagali sa tim. Ako su vas (poput mene) učili da postoji samo to jedno tumačenje, napravili su debelo sranje. Kada pronađeš nešto što ti se svidi u umetničkom delu, ne dozvoli da ti drugi kroji mišljenje da nešto nisi dobro shvatio. Braćo i sestre, ovde će biti spojlera. Daću vam ono što sam video, daću vam simboliku, finese i na kraju daću vam neko moje rešenje ovog "problema". Ne tražim da se složite, prihvatite ovo samo kao jednu varijantu. Ako ovo shvatim kao običnu priču gde je deo san, deo java, ne mogu da smatram ovaj film velikim. Ovako, ovo je strašan film. Ovo je verovatno najbolji film o filmu koji sam gledao. Film o filmu? Ooo da. Dokle god čitate ovo i dok ponovo budete gledali ovaj film, nipošto ne gubite iz vida da se priča dešava u Holivudu. Prvo ću krenuti od sitnica, od detalja a završiću sa onim glavnim. Zbog toga, ovaj post će podsećati na onaj o Mistu.

Na početku vidimo automobil u mraku i sliku svetlosti grada u daljini. Linč tu sukobi svetlost i tamu. Ok, ne zvuči ovo ubedljivo, ali ceo film Linč servira taj sukob. Nijansa kose dve glavne glumice je primer, njihove sudbine, njihove priče, karakteri itd. O tome posle. U tami se dešavaju loše stvari. Kada nešto ne znamo, kažemo da smo u tami. Žena gubi pamćenje. Ima li veće tame od toga. I gde ona kreće posle toga - ka svetlosti. Sve je tu jasno. U kasnijim scenama takve stvari su skrivene ali su sve i te kako upečatljivije. 

Rekoh da je ovo film o filmu. Linč se donekle sprda sa mnogim šablonima i uverenjima kada je film u pitanju ali nam daje i neke činjenice. Recimo imamo režisera kome diktiraju šta treba da radi. Vizija umetnika je danas nebitna prema zaradi. Svi se okreću spektaklu jer ako film ne može da se proda, teško da će biti snimljen. Samo velikani koji imaju ime mogu da snime film kakav žele bez da ubacuju stvari koje diktiraju "trendovi". U većini priča se sve vrti oko love. Ovde saznajemo da neki traže devojku koja je izgubila pamćenje i ona pronalazi lovu u torbi. To je klasična paralela da se sve vrti oko love pa i da se filmovi prave tako. Šta se posle dešava sa tom lovom - apsolutno ništa. Toliko je relevantna za kvalitet. Takođe, svi su u uverenju da neki tamo likovi u svemu vuku konce. Da svetom vladaju oni koje ne vidimo itd. Tako je i u filmovima. I šta Linč radi? Daje nam takve njuške koje u sigurnosti svoje fotelje samo okreću slušalice. I to nam daje u par malih scenica. Zašto su oni opasni, ko su oni, kako su dospeli tu gde jesu ,šta se posle dešava sa tim likovima - kao i u realnom životu, nemamo pojma. Samo nagađamo. 

Kada pogledamo malo bolje, jasno je da se ovde svima piše crno. Tu mislim na konstantni osećaj da svakog od likova u filmu očekuje nešto loše. Svakog osim jednog a to je devojka koja dolazi i nada se da će pronaći uspeh u Holivudu. Ponavljam, ovo je film o filmu a Holivud je sinonim za tu umetnost. Zašto je samo sudbina ove devojke svetla? Zato što ona još nije upoznala Holivud. Linč ga ovde predstavlja kao ruglo, kao totalni crnjak. Pogledajte, to je skup opasnih kreatura i konstantno je sve lažno. Sad moram da povučem scenu u kafeu. Dva čoveka pričaju o košmaru ovog jednog. Košmar se ostvaruje. E to je pretnja, to je ova slutnja koja se oseća tokom celog filma. Na tu scenu se dodaje praktično još jedna na istoj lokaciji ali u finalu filma. Ako je ova prva loša, mislili ste da će ova druga biti dobra? Malo sutra. Prva scena je potencijalno zlo koje se može ostvariti. Šta je gore od potencijalnog ostvarivanja košmara - činjenica da živite u jednom.

Elem, saznajemo kasnije da je i žena koja je izgubila sećanje glumica. Kakvu je ovde simboliku napravio Linč, to je masterpis. Ona traži svoj identitet zar ne? Posle toliko glume, posle toliko uloga, posle toliko pretvaranja da si nešto što nisi, da li si možda zapravo izgubio sebe? Da li je moguće da je neko toliko ušao u svoju ulogu ili uloge da više ne može da pronađe sebe? Zašto da ne? Rouen Atkinson je posećivao psihologa zato što je toliko ušao u ulogu Mr. Beena da je u kotaktu sa svetom konstantno glumio tu vazda dragu budalu. Pogledajte šta glumci rade od sebe za potrebe uloga. Pogledajte Bejla u Mašinisti koji je mršanjem praktično ugrozio svoj život. Ili Hit Ledžer koji se zatvorio u kolibu bez kontakta sa svetom kako bi u sebi pronašao ludilo potrebno za ulogu Džokera. Ima mnogo tih primera. Posle svega toga, da li glumac zapravo može ostati ista osoba ili u sebi zadržava delove svojih uloga. Ja sam ovo traženje identiteta tako shvatio. 

E sada, u svemu je najbitnije sledeće. Imamo devojku koja želi postati glumica i imamo glumicu koja traži onu staru sebe. Mislite li da je ljubav između te dve žene nešto što je ubačeno da bi muškarci parili oči na lezbo scenu? Oooo ne. Mladoj devojci koja želi biti glumica ova druga žena je ideal, nešto što najviše želi, nešto što neizmerno voli. Velikoj zvezdi pak nedostaje onog mira, nedostaje joj da bude ona stara ona. Zašto bi želela da se vrati u taj period? Sećate li se da sam rekao da se samo ovoj devojci koja želi biti glumica smeši nešto lepo. U tom momentu kada ona ne poznaje Holivud, prepuna je entuzijazma. Ovoj iskusnoj glumici je muka od svega toga jer se uspeh nije pokazao onakvim kakav je očekivala. Ona je izgubila sebe u svemu tome. E sada, skontajte kako sada zvuči "Želim te" iz usta bilo koje od ove dve žene. 

Ta ljubavna scena je bitna još zbog nečeg. Ne, ne zbog toga. Dobro, malo i zbog toga ali nije to ono što želim reći. Ljubav je nešto što uvek lomi priču ili film. Ili je obogati, ili zakomplikuje ili je usere. Neću ovo prvo niti drugo da objašnjavam, to je svima jasno. Ovo treće mi je ono što me ovde zanima. Ok, ljubav ove dve žene je pokazatelj šta one zapravo žele i to sve izgleda lepo. Ali ceo film se lomi posle toga. Kao da ne gledamo više isti film. Ljubav ogoljava i lomi. A kako može da usere? Evo ga glup primer. Verujem da je većina vas gledala Dosije X. Svi smo navijali da se Molder i Skali napokon dohvate u nekom ljubavnom zanosu. Bilo je gazilion šansi ali je uvek bio ćorak. Ali, recimo da su oni ostvarili tu vezu posle prve sezone. Sve ostale sezone bi izgubile tu magiju, to iščekivanje i tu priču o potencijalnoj vezi ovog dvojca. Vidite li sada gde gađam? Pogledajmo i priču ovog režisera iz filma. Sve kreće na dole onog momenta kada otkriva da ga žena vara. Ok, imao je on problem i pre toga, ali je pokazao zube. Posle toga se prepustio svemu. 

Posle toga ide za mene najbolja scena u filmu, scena u pozorištu. Tu je pronalazak tj. otkriće svega. Pronalazi se kutija u koju pasuje ključ i sve odlazi do vraga posle tog otkrića. Elem, ljubav je bila okidač. Kada imamo misteriju koja je sjajna, kada želimo pronaći rešenje, možemo usrati celu misteriju time što će sve što je bilo misteriozno zapravo biti prevara. Uzmite npr. vašu omiljenu baladu. Zamislite sada da je taj tekst mesar napisao svom nožu. To bi opako razbilo svu lepotu te balade. Neke stvari treba ostaviti skrivene. Zbog toga banalizovanje ove Linčove ideje bi dovelo do smešne, nebitne priče o ubistvu i neverstvu. Da je hteo da se bavi time, simbolika bi ukazivala na to. Simbolika pokazje da je ovo film o filmu i i njegovom svetu. 

Elem, da se vratim na scenu u pozorištu. Čovek na sceni kaže da je sve ovo iluzija. Zapravo misli na film. Prvo se igra sa muzikom. Kaže da čujemo muziku ali ne vidimo bend. Čujemo i vokale ali ne vidimo ko ih peva. Ja bolji opis muzike u filmu nisam video. Muzika podiže film, obogaćuje ga ali nju samo čujemo mi kao gledaoci. Ona nama pojačava emociju a ne glumcima. Elem, kako je pozorište donelo "odgovor" na pitanje i kako pričah o misteriji scena u kojoj Rebeka Del Rio peva "Llorando" govori sve. Prvo njen vokal je besprekoran, savršen. Budi emociju i sva tri puta u koja sam gledao film, suza mi je krenula. Nisam imao veze o čemu peva, osim da naslov ima veze sa suzama i plakanjem. Iako je pesma probudila emocije, iako je dovela do njih, nije li ona iluzija. Vidite koliko je Linč daleko otišao. Muzikom nam bude emociju više nego scenom. Stvaraju nam iluziju emocije. Međutim, nije samo muzika iluzija, već i gluma. Likovi koje gledamo su izmišljeni, glumici koji ih tumače su potpuno drugačili likovi od ovih koje gledamo - sve je iluzija. 

I sada veliko finale (BA DUM TSSSS). Rekoh da imamo glumicu koja želi pronaći staru sebe i devojku koja želi pronaći sebe u glumi. Da li ste sto posto sigurni da zapravo gledate dve žene? Ili je to pak ista žena u dva doba. Da li je njihova ljubav zapravo pokazatelj nerazdvojne ljubavi između onog što si postao i onog što si bio? Nije li traženje identiteta ove glumice zapravo potraga za onom srećom i nevinošću? Nije li prezir koji devojka oseća prema glumici zapravo mržnja prema onome što je postala? Nije li ljubomora koju oseća zapravo ljubomora prema njenoj posvećenosti filmu i glumi umesto posvećenosti sebi? Nije li to mržnja prema zanemarivanju sebe kako bi postao slavan, veliki, najbolji u poslu. Nije li scena u kojoj glumica stavlja periku koja užasno podseća na kosu devojke pokazatelj da ona želi makar malo biti svoja? U sceni kada devojka kroz plač kaže glumici "jel zbog njega" da li ste pomislili da je u pitanju režiser? O ne. U pitanju je film. U sledećoj sceni glumica zapravo snima film. Prezir koji devojka gaji prema glumici tj. toj verziji sebe je upravo zbog toga što je zanemarila sebe da bi se ostvarila u filmu. 

A šta je sa ubistvom i njegovim naručivanjem. Imamo trapavog ubicu koji nespretno ubija nekoliko ljudi. Ubistvom jedne osobe nisi zapravo ubio jednu. Ubio si u svakom deo koji je bio posvećen ubijenoj osobi. Elem, da objasnim ubistvo i naručivanje. E to je momenat u kom je glumici zapravo postalo muka šta je postala i želi ubiti drugi deo sebe. Želi iskoreniti sve ono u šta se pretvarala. Da li je to moguće? Naravno da nije. Sve što si učinio, sve u šta si se pretvarao je već deo tebe. A scena na kraju gde baka i deka progone ovu devojku? Setite se početka filma. To je jedina iskrena dobrota pokazana ovoj devojci. Sve ostalo su laž i iluzija. E to ubije čoveka, kada shvati da živi na mrvicama dobrote a te mrvice su negde u sećanju. Sve ostalo je iluzija. Prokleta iluzija.

Zanimljivosti:
Kada je Linč upoznao Rebeku Del Rio ona mu je otpevala Llorando a to je zapravo snimljeno. Upravo taj snimak se čuje na filmu. Na putu za audiciju za ulogu Rite/Kamile Rouds, Laura Haring je doživela manju saobraćajnu nesreću. Kada Adam Kešer palicom razbije staklo na automobilu, to je referenca na istinit događaj u kom je Džek Nikoson uradio isto.

Naj scena:

Llorando...

Moja ocena: 9/10