Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

понедељак, 14. април 2014.

Misery (1990)


Misery (1990) on IMDb
Kod nas nazvan: Mizeri
Žanr: Triler
Režija: Rob Reiner
Glumci: James Caan, Kathy Bates, Richard Farnsworth...

Priča:
Čuvenog pisca posle saobraćajne nesreće "spašava" opsednuta obožavateljka.

Moj osvrt:
Da se malo vratimo pravim stvarima. Kada su u pitanju filmovi koji za temu imaju pisce, pisanje i/ili književnost, koliko me sećanje služi na blogu su osvanula dva naslova. Jedan od njih, The Words, predstavila nam je Djuka čiji povratak željno iščekujemo. Drugi film je Sleuth koji predstavlja duel dva pisca i to duel njihovih stilova i razmišljanja. To je studija koja pokazuje da se za pisca ne moraš školovati, ne moraš biti predodređen već je bitno da imaš kefalo za to. Misery je nešto sasvim drugačije. Misery prvenstveno prikazuje odnos između čitaoca i pisca. Ne mislim na ovu opičenu opsendutost i ludilo. To je ono što se lako vidi. Mislim na zavisnost jednih od drugih, mislim na želje i očekivanja jednih i drugih, mislim na njihov odnos kroz sve ovo. Isključivo će se ovaj prikaz baviti time. 

Jasno je da je Eni opsednuta ludača. Nema tu tajni. Elem, u jednom momentu ona izgovara rečenicu "If I die - you die." (Ako ja umrem - ti umireš). Naravno u filmu se to koristi i da nabije tenziju, da strahujemo za jadnog Šeldona koga je zadesila sudba kleta. Kako god to zvučalo, ova rečenica je velika istina. Kakav god da je pisac, pa makar bio i neka od naših "spisateljica", on ima ciljnu publiku. Bez nje on nije ništa. Ne bira pisac čitaoce već čitaoci biraju pisca. Tako da je Enino spašavanje Šeldona prilično simbolično. Najverniji čitaoci su uvek uz pisca, uvek će pratiti njegov rad. Čak i kada on već ode na pogrešnu stranu, čitaoci će i dalje kupovati njegove knjige u nadi da će on uzvratiti pre ili kasnije nečim na šta je navikao ranije. 

Jednom kada zadobiješ ciljnu grupu, kada dobiješ slušaoce, gledaoce, čitaoce, bilo koga ko kupuje ono što prodaješ, konzumenti postaju nezasiti. Uvek hoće još, uvek očekuju još, uvek očekuju više. Sa stanovišta čitaoca, samim tim što se trudiš da kupiš sve što neko prodaje, nesvesno počinješ da ga prisvajaš, nesvesno počneš da se ponašaš kao da on svoja dela stvara specijalno za tebe i možda još nekolicinu odabranih. U tebi kao čitaocu dolazi do te neke povezanosti sa piscem. Pisac je na neki način pronašao put do tvoje glave, srca, misli, pronašao je način da dođe do nečeg u tebi što skrivaš. To si dozvolio samo određenim ljudima ili možda čak nikom. Zbog toga veza između pisca i čitaoca postaje ličnija. Za pisca su manje više svi čitaoci isti. Svakom pokušava da proda svoju priču. U zavisnosti od inteligencije pisanja čitaće ga određen sloj ljudi. Ako napišeš smeće poput Grabljivice, ne možeš baš da očekuješ da će te čitati intelektualna elita. Ako razmišljaš o ciljnoj grupi, onda si neko ko samo želi da se proda. Pišeš da bi te kupovali. Ako pak pišeš da bi kazao, pokazao nešto, da bi prikazao ideju, da bi nekog obradovao, da bi nekog edukovao, e to je nešto sassvim drugo. Tu je zanimljiv Šeldonov zaokret u nameri da napokon napiše nešto zbog sebe. 

Kako vas neko iz knjige u knjigu, iz priče u priču oduševljavavi počinjete da od njega pravite idola. Ubeđeni ste da on ne može da pogreši, da sve što on dostavi puca od genijalnosti. Nije to zaslepljenost, to je savršeno normalno. Ja sam recimo ubeđen da svaka naredna knjiga koju ću pročitati od Saramaga i Pekića može samo da bude čista perfekcija. Iz knjige u knjigu ova dva genija su me ubedila u tako nešto. Takvo idolopoklonstvo može da ode u krajnost pa ćete svaku knjigu omiljenog pisca smatrati za masterpis. U sitnicama ćete pronalaziti slamku spasa da vaš idol nije poklekao, da i dalje poseduje magiju. Za mene, klasičan primer zalutalog pisca je Koeljo. Nisam nikada bio njegov naročit fan ali ranije je u svojim knjigama tražio magiju u jednostavnim ali lepim stvarima. Danas iz njegovih knjiga izbija starac koji je, opsednut sopstvenom mudrošću koja ne postoji, i sam izgubio veru u tu magiju. On servira gomilu nebuloza gde magiju traži u banalnim stvarima. Najveći fanovi to nikada neće priznati što je potpuno ok. Oni i dalje pronalaze lepotu u njegovim knjigama, čak iako zavaravaju sami sebe. Eni je napravila idola od Šeldona. Iz scene u scenu ona pokazuje neverovatno divljenje i odanost. Prelazak iz te neverovatne miline u opsesiju i ludilo je maestralan. Keti Bejts, naklon do poda. Ovo je jedno od najboljih tumačenja ludila na filmu. Prosto vas uljuljka u svoju nevinost i idolopoklonstvo da bi vam posle prikazala ludilo koje proizvodi strah. 

A šta kada bi vaš omiljeni pisac potpuno promenio pesmu? Ok, može on da dostavi nešto što je slabije ali i dalje će biti u duhu onoga o čemu je ranije pisao. Ali šta ako pljune na sve što je radio i okrene potpuno nov list? Šta ako pljune na nešto što smatrate masterpisom, nešto što za vas ima neprocenjivu vrednost, nešto čemu ste namenili večnost? Ne govorim o tome da li je to što je do tog momenta pisao kvalitetno a ovo novo smeće ili obratno. U ovom momentu ne razmišljajmo o piscu već o čitaocu. Zamislite koliko je on izneveren. Šta nam ostaje kada nas idoli napuste, kada nas izdaju, kada nam heroji okrenu leđa? Koliki bes onda čovek može da oseća. Ne samo bes, problem je što čovek postaje svestan da nešto za šta se nadao da će trajati istog momenta prestaje. Posle bola, osećaja da je ostavljen, izdan, čoveku ostaje bes a možda čak i mržnja. Dodajte bes i mržnju na opsesivnu i mentalno nestabilnu osobu poput Eni i jasno je kao dan da ona može da učini svakakve pizdarije. Eksplozija je neminovna koju god žicu presekli. 

Možemo da gledamo Eni kao ludaču ali ona je i odličnan predstavnik nas čitaoca. Ne zezam se. Prvo, željno iščekuje svaku Šeldonovu knjigu. Uopšte ne razmišlja o tome koliki je to posao, koliko pisac mora da bude motivisan, inspirisan, kakvo okruženje treba da ima da bi napisao knjigu. Prethodnih godina se načitah svakakvih komentara vezanih za Dž.R.R. Martina i njegov serijal "Pesma Leda i Vatre". Čoveče, kada sam pročitao treću knjigu, tj njen prvi deo, jasno mi je bilo momentalno da ju je pisao na silu. Čova zna da piše, nema tu dilema, ali sadržaj kada bih ocenjivao na skali od 1 do 5, teško da bi prebacio 2. Teška sapunjara nabacana svim i svačim bez ikakve posebne priče. I sad čitam brdo komentara ljudi koji ga vređaju što ne završava knjigu. Radije bih čekao 20 godina na pravu stvar ili radije bih nedočekao narednu knjigu ako neće biti dovoljno dobra. Ali ne, mi kao čitaoci mislimo da je to za pisca smejurija i da on treba da samo štancuje. Od hiperprodukcije nema kvaliteta. Pogledajte današnju muziku. Jad i beda koliko tu nema kreativnosti već se ista stvar prepakuje do iznemoglosti. Druga stvar je što uvek ali uvek počnemo da nagađamo šta će nam pisac servirati a retko kada pogodimo. Bez obzira što konstantno pravimo promašaje, ne odustajemo od toga. Kada čujem ljude kako diskutuju o seriji koja je snimljena po pomenutim knjigama, obavezno čujem ono "Garant će sad...". Hoće, ali juče. 

A šta je sa piscem u celoj ovoj situaciji? Ako ste mislili da je akcenat neprestano na Eni kao čitaocu i na njenom ludilu, prevarili ste se i to debelo. Ako već pričamo o odnosu dve strane i jedna i druga moraju biti podjednako zastupljene. Zamislite pisca koji predug niz godina piše o jednoj te istoj stvari, na jedan te isti kalup. Svestan je da može više, svestan je da ne radi ono što želi. Odluka da piše o nečemu drugom nije mala. Ne shvatajte to kao "e sad ću da napišem nešto kako valja" preokret. Mislite o tome ovako. Recimo da ste fudbaler koji ima kvaliteta za najjače lige na svetu a zapravo igrate jednu dno ligu poput ove naše domaće. Lako sa svim izlazite na kraj, svi su oduševljeni vama ali za vas tu nema izazova. I sad, posle toliko godina odlučujete da kada već važite za legendu u jednoj sferi krenete da se upuštate u nešto što je neuporedivo veći izazov. To je velika promena u karijeri ovog čoveka, to je veliki rizik, to je nešto što će ga koštati dela čitaoca i nešto čime će zadobiti neke druge čitaoce. 

U celoj toj odluci on mora da promeni način na koji razmišlja, mora da smisli nešto novo. Najgora stvar koja tu može da mu se desi je odsustvo inspiracije. Cela Šeldonova priča sa Eni je zapravo njegov preokret, njegova transformacija kao pisca i borba da se oslobodi svega od pre. On mora da promeni naviku, stil, da menja priču. U svemu tome on se oslobađa klišea kojima je robovao, oslobađa se svega onoga što je morao da stvori samo da bi zaradio. Pokušaj da se oslobodi Eni je zapravo Šeldonov pokušaj za preprod, za odbacivanje svega što prezire i za nastanak nekog novog pisca. Zato se i postavlja pitanje opstanka. Da li on zapravo može da se oslobodi tih stega, da li ima snage i sposobnosti? Genijala pokazatelj koliko mu se sve prethodno zgadilo Šeldon pokazuje kada na Enin zahtev piše knjigu. Tu se vidi da je ekstremno lako pisati kada želiš da daš ljudima upravo ono što hoće, da im zadovoljiš plitke potrebe davajući praznu priču. Predvidivost smeta onda kada nam se ne sviđa epilog. Ako nam se epilog priče svidi, na predvidivost ne obraćamo pažnju. 

Na kraju postoji još jedna stvar vezana za pisanje koja je ovde fino ispoštovana. Pogledajte lektire koje smo čitali, pogledajte velika dela, pogledajte glavne motive svih tih velikih knjiga. Pa i danas kada pogledamo šta su glavne ideje pisaca jasno je kao dan da se tu jedna stvar ne menja - umetnost je verovatno jedina dobra stvar koja je inspirisana tragedijama i ratovima. Tragedije koje ljudi dožive i prožive su neverovatan izvor motiva za knjige. Ne mislim tu samo na sjajna i velika dela. Čak i patetične bljuzge su inspirisane nekom dramom ili tragičnim događajem. Mnogi tu svoju "tzv" umetnost upravo tako i prodaju, nekom teškom pričom. Šeldon je bio na ivici smrti, doživeo je nešto neverovatno, nešto šokantno, nešto što će mu obeležiti period života i ostaviti trajne fizičke i psihičke posledice na njemu. Mislite li da sjajan pisac ne može da iskoristi to kao motiv? I šta je tu još bitno. "Kao motiv", a ne kao priču koju će prepričati. To valjda razlikuje pisce priča od prodavaca priče. To razlikuje umetnost od komercijale.

Zanimljivosti:
King nije puno pričao o knjizi koja je inspirisala ovaj film. Tek posle nekog vremena je izjavio kako je ova priča bila motivisana njegovom borbom protiv droga koje su ga udaljile od sveta. Džek Nikolson je odbio da glumi u filmu zato što je inspirisan Kingovom knjigom a pre toga je glumio u The Shining što ga je užasno iscrpelo. Jedna od prvih pisaćih mašina na kojima je King pisao je imala pokvareno slovo N kao i ova koja se vidi u filmu. Do 2013., jedina Kingova adaptacija koja je dobila oskara u bilo kojoj od kategorija. Rečenica "guy who went mad in a hotel nearby" je referenca na The Shining. Kada je pogledao The Shining, Rob Rajner je bio motivisan da snimi film po Kingovom romanu. 

King je inicijalno želeo knjigu da izda pod pseudonimom ali mu to nije pošlo za rukom. King je bio oduševljen glumom Keti Bejts i ona mu je bila inspiracija za nekoliko likova u njegovim narednim knjigama. 1991. Keti Bejts je postala prva glumica koja je dobila oskara za glavnu ulogu u žanru Horor-Triler. Eni Vilks je najdraži Kingov lik koji je ikada napisao. Inicijalna ideja je bila da Eni želi da ubije Šeldona i da njime nahrani svinju. Ulogu Pola Šeldona su odbili Vilijam Hart, Kevin Klajn, Majkl Daglas, Harison Ford, Dastin Hofman, Robert De Niro, Al Paćino, Ričard Drafus, Džin Hekman, Robert Redford i Voren Biti.

Naj scena:

Način da Šeldon ostane.

Moja ocena: 9/10

2 коментара:

  1. za listu:
    http://www.imdb.com/title/tt0887912/
    http://www.imdb.com/title/tt1091191/

    ОдговориИзбриши
  2. Rob Reiner, covjek koji se igra zanrovima, cetri godine poslije njegovog prvog rada na nekom Kingovom djelu i sada vec antologijskom ostvarenju Stend By Me, prici o nostalgiji za djetinjstvom i mukama odrastanja, vraca se jos jednom Kingovom klasiku, psiholoskom trileru Misery, mracnoj prici o nemocnom piscu koji bukvalno upada u ralje njegove najblaze receno lude obozavateljke.
    Kada su mase pohrlile u bioskope da bi jos jednom vidjele velikog James Cana, tamo ih je docekalo iznenadjenje u liku tada malo poznate Kathy Bates kao Annie Wilkes iliti cistog olicenja zla i ludila!!! Dok se napetost polako gradi i narasta u izolovanoj i klaustrofobicnoj atmosferi i okruzenju, pocinje neravnopravna borba za goli zivot izmedju ranjivog i bespomocnog Sheldona nasuprot ogromne, neuracunljive i strasne Wilkes. Pred nama je 100 min. nelagodnog i trzavog sjedenja u svojim foteljama, i da li postoji uopste neko ko nije urliknuo i cimajuci skrenuo pogled kod antologijskog lomljenja stopala maljem!!! Ali samo da znate u originalu ona mu ih odsjeca sjekirom!!! GOLI UZAS... hvala lijepo, prestravljeni smo i vec vidjenim!!!

    ОдговориИзбриши