Obavestenje

Obaveštenje: Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

среда, 26. фебруар 2014.

Open Grave (2013)


Open Grave (2013) on IMDb
Kod nas nazvan: Otvoreni Grob
Žanr: Misterija | Horor | Triler
Režija: Gonzalo López-Gallego
Glumci: Sharlto Copley, Thomas Kretschmann, Josie Ho...

Priča:
Čovek se budi u divljini u jami prepunoj leševa, ne sećajući se ničega. On mora da otkrije ko je on, ko je ubica, ko je žena koja mu pomaže i šta se zapravo događa.

Moj osvrt:
Kakav sam sucker za ove mračne misterije bokte čoveče. Od maestralnog Cube-a i fenomenalnog Saw-a, samo mi daj likove koji su na malom prostoru u gadnom sosu i ćao zdravo. Uglavnom to ispadnu prosečni filmovi ili pak totalne gluposti ali opet, dođe nešto kao sasvim solidni Fermat's Room i vera u ovakve filmove mi se vrati. Elem, Open Grave je inicijalno imao opasnu ideju a tako je i počeo. Lik se budi u jami u kojoj je brdo leševa. Ne seća se ničega. Ajao. Koliko je samo to jezivo i bolesno u isto vreme. Dobro, ne može da dohvati jezu Kovačićeve Jame ali ovo me je užasno podsetilo na to. Noć, tišina, vidi se noćno nebo, lik leži na leševima potpuno sluđen i kako da ovo ne ugrabi pažnju. 

I kada ta hipnoza filmom prestaje? Pa nedugo posle toga kada lik izađe iz jame. Ne shvatite ovo pogrešno, misterija i dalje pršti, ali se gubi nekako ova mračna strana. Poblem sam imao sa interakcijom između likova. Kontam da će tu svi biti oprezni ali euforično pokazivati neprijateljski stav prema svima mi je totalna debilana. To je isto kao da niste izgubili pamćenje, došli ste u grupu ljudi koje ne poznajete i krenuli odmah da se agresivno raspravljate sa njima. Ok, možete upasti u grupu ljudi koji besmisleno raspravljaju o tome ko je bolji od dva genija gitare, Točak ili Vlatko. Teško će tu izbiti neki veliki sukob. Ali šta ako upadnete u neku od ekstremnih grupa žestoko pljujući po njihovim stavovima. To je nešto sasvim drugo. Tako da kontam da bi ovde ljudi bili oprezni i tražili odgovore na pitanja pa i saradnju pre nego li se agresivno suprotstavljali. 

Nisam istraživao slučajeve gubljenja pamćenja tako da možda grešim u narednoj tvrdnji. Ako neko među vama zna nešto više o toj temi, neka podeli svoje znanje sa nama. U dosta filmova sam video da osoba koja je izgubila pamćenje ima strah da li je dobra osoba ili ne. Nekako mi to ne leži. Kao vratiće ti se pamćenje i skontaćeš da si masovni ubica koji ima neki lud poriv, da si šljam prve vrste ili tako nešto. Ok, ne znaš stvari vezane za svoju prošlost ali kontam da bi čovek instinktivno postupao u skladu sa onim što je bio. Tako da po nekom mom mišljenju, čovek bi brzo skontao šta je i ko je. Svako je donekle i dobar i loš ali baš da neko otkrije da je ekstremni slučaj i šokira se time, nekako mi ne ide baš u glavu. Cela misterija se zapravo svodi na to ko je ko i ko je šta napravio. 

Tu naravno imamo nekoliko preokretića što je bilo i za očekivati. E sad ono glavno. I Saw i Cube imaju te fazone sa misterijom ali sve to je začinilo glavnu priču. I ludački preokret u Saw je samo začinio neverovatnu priču o Džonu Krameru i celu misteriju koju gledamo. I zamke u Cube su donekle i simbolične ali opet ni jednog momenta ne skreću sa onog glavnog a to je analiza ljudske psihe. Open Grave me je tu podsetio na Priest. Priest je imao neke legende i priče koje smo čuli od likova i od tih priča i legendi se mogao napraviti opasno dopadljiv film. A od svega smo videli jurcanje, vozikanje i akciju. Open Grave ima ovu misteriju ko je ko i ko je šta radio a zapravo šok i ono bitno ne prikazuje već čuva za sam kraj. Ne shvatite pogrešno, opak je to kraj, ludačka je to ideja, ali je Open Grave potpuno pogrešan pristup tome. To izgleda kao da prenose neku opasnu fudbalsku utakmicu a mi gledamo šišanje trave terena na kom će se meč odigrati i na kraju nam kažu krajnji rezultat. Eventualno vidimo golove. Ko tu može biti zadovoljan? 

Takav pristup pomaže svakako skrivanju glavne teme, ali neću da na kraju shvatim da postoji jeziva, strašna priča a do tada sam gledao sprdnju od misterije. Dobro je što se povremeno kroz misteriju pojavljuju neke hororistične stvari. Leševi vezani za drveće, čova umotan u bodljikavu žicu, neka potpuno poludela žena itd. Sve to daje neki dobar horor štimung celoj misteriji. Veliki broj scena se odvija u šumi. Bilo da je dan ili noć, u šumi nije teško postići neku jezivu atmosferu (Ko je rekao The Blair Witch Project i The Village?). Problem u celoj toj frci je taj prenadrndani odnos između likova kao i činjenica da sve to izgleda sumanuto. Jesu se potrudili da na kraju sve to povežu ali opet svi ti postupci likova, sva ponašanja, nekako mi je sve to bilo isforsirano. 

Ja iskreno od ovoga ne bih ni pravio horor triler sa frkom. Ja bih pravio dramu gde bi ovako šokantan kraj došao kao opak šamar. Zašto? Zato što bi dramom postigao neki odnos između likova. Tim odnosom bi približio likove gledaocima. Sa takvim likovima se lakše identifikovati i njihova sudbina zaista može da intrigira i/ili potrese. Ono što bi oni činili i žrtve koje bi podneli bi bile upečatljive. Ne mogu da se fasciniram kada saznam da je neko od opasno agresivnih likova koji trči naokolo, viče i traži izlaz bez da kefa išta i jednog jedinog momenta, zapravo neko ko radi neku veliku stvar. Ako mi daš tog lika na tacni, ako me interesuje njegova sudbina i njegovi postupci umesto da mi cirkusom skrećeš pažnju, e tada mogu da se šokiram i razmislim debelo o svemu. 

Imamo jednu devojku čiji identitet je i najveća misterija. Čudno je sve što je vezano za nju. Teško mi je bilo u glavu da uklopim mogućnosti i varijante pod kojim bi ova devojka bila povezana sa ostalim ljudima. E tu smo kod one dobre stare da od drveća ne vidimo šumu, ili nešto ekstremnije varijante da smo slepi kod očiju. Elem, rešenje velikih problema je neretko na dohvat ruke. Fazon je u tome što ljudi suviše paniče, suviše su ometeni problemima, strahom od najgorih varijanti da bi shvatili da rešenje imaju pod nosom. To na kraju tek dolazi do izražaja kada vidimo da su se ceo film sprdali sa nečim toliko velikim, da su nam krili nešto kolosalno. Samo jedna stvar me je naterala da se zbog kraja vratim i pogledam sve ponovo a to je Nowhere Man. Tu sam tražio odgovore na ludačku genijalštinu. Zašto bih se ovde vraćao? Da bih sada gledao neku smešnu pričicu znajući da je to nakinđureni delić nečega kolosalnog. Neće da može. Ne oduševljavam se u rikverc.

Open Grave je dobro počeo, nastavio slabašno prodavajući jeftine fazone, finiširao šokantno i kolosalno. Uvod je zgrabio pažnju, središnjica je miks svega i svačega ali je kako tako držala neku neizvesnost i misteriju. Kraj je nešto što tera da se zapitamo zašto ovo nije urađeno kako treba. Mogli bi sada pričati o odličnom filmu koji tera na razmišljanje. Ipak će se Cube i Saw teško ponoviti. Lakše je prodavati petarde, prskalice i slatkiše nego knjige, lakše je prodati tralalala pričicu i akcionu misteriju nego dramu. Veća je ciljna grupa, zarada je ispred vrednosti, kvantitet ispred kvaliteta. Samo, postoji tu jedna stvar - kvalitet je veličina, kvalitet je vreme, kvalitet je besmrtnost. Ovo je ipak žvaka kojoj ukus kratko traje. Sažvaćeš, ispljuneš i uzmeš sledeću ako ti ova prethodna nije loše legla.

Zanimljivosti:
Film je sniman u Maju u Mađarskoj. Šarlito kopli je pristao na ulogu 2. maja dok su ostali glumci prihvatili 3. maja kada je snimanje i počelo.

Naj scena:

Buđenje. Svakako je kraj snažnija scena ali nam pokazuje da je ceo film zapravo mrsomuđenje.

Moja ocena: 5/10

Нема коментара:

Постави коментар