La vita è bella (1997)

Alternativni naziv: Life Is Beautiful
Kod nas nazvan: Život je Lep
Žanr: Drama | Ljubavni | Komedija | Ratni
Režija: Roberto Benigni
Glumci: Roberto Benigni, Nicoletta Braschi, Giorgio Cantarini...

Priča:
Uz pomoć svog humora, duhovitosti i dobrote, čovek dolazi do ljubavi svog života. Iste kvalitete mora da pokaže kako bi zaštitio svog sina u logoru smrti.

Moj osvrt:
Često nabrajam velike režisere, bez obzira da li je moj ukus u pitanju, njihova priznatost ili nešto treće. Moram da priznam da sam tu zaboravio jednog majstora. Verujem da većina ne smatra Beninija za jednog od velikana. Za mene, čovek koji napravi ovaj film, pa sve da posle toga krene u porno industriju, je besmrtan. Sećam se kako su se u Holivudu sprdali kada je Benini dobio oskara za najboljeg glumca. Da je bilo pravde, čovek bi pokupio sve bitne oskare. Iskreno, to je bila godina kada je ova nagrada za mene postala bitna za film kao i Žikina Šarenica za mentalno zdravlje. Ako isključimo The Departed (mada je to obrada), Gladiatora, možda A Beautiful Mind, Life is Beautiful se lako može popiškiti na sve ostale oskarovce od te godine do dana današnjeg. Ne kažem da tu nije bilo kvalitetnih filmova ali nije bilo onih koji mogu da stanu u isti koš sa ovim remek delom. No da ne dužim više o besmislenoj nagradi.

Samo otvaranje filma najavljuje jedan bitan duel - humor, veselje i ljubav protiv rata. Na otvaranju Benini se savršeno sprda sa nacističkim pozdravom ali dodaje i jaku simboliku. Automobil im se pokvario, on pokazuje ljudima da se sklone sa puta i to podseća na taj famozni pozdrav. Nije li to savršena najava za nešto što se zahuktalo, na nešto što je pokvareno (kvarno), na nešto čemu se moraš skloniti s puta da ne bi nastradao. Ljudi taj njegov dolazak dočekuju sa entuzijazmom ali kada pravi nacisti naiđu, ljudi su mirni. To je onaj entuzijazam koji imate pred nešto što očekujete ali ipak niste svesni toga što dolazi. Recimo u Šindlerovoj Listi vidimo da Oskar Šindler i ne poznaje rat kako bi trebalo. Vidi u tome šansu da se obogati i zbog toga njegov entuzijazam prosto izbija iz njega. Kada se jednom upozna sa ratom, entuzijazam splašnjava i dolazi do promena u njemu. 

Benini je u Gvida usadio ono najbolje što čovek može imati. Pre svega, tu je neizmerna dobrota. Koga god da sretne, s kim god da razgovara, pokušava da ga razveseli, pokušava da izmami osmeh tako što pronalazi magiju u običnim stvarima. Takva osoba gleda ono najbolje u svima i ne želi nikom ništa loše. Nekom je to maska. Neki ljudi se trude da budu takvi. Čak i ako se trudite da budete takvi, to je svakako pozitivno ali Gvido je prirodno takav. Takvu osobu ne možeš da ne voliš. Ako neko i najobičniji momenat ume da vam napravi dragocenim znaćete da je to veliki čovek. Nije Gvido neko ko zna sa klincima ili ženama, on je neko ko zna sa svima. Ako pažljivo gledate film, videćete da on stiče neke neprijatelje ali obratite pažnju da nikome lično ništa loše nije rekao. Osim bezazlene zamene šešira ili pokušaja da usreći nekog drugog što će dovesti do toga da neko treći i nije baš zadovoljan, nelagodnosti koje donosi drugima su slučajne. Bez obzira da li doživeo razočarenje ili oduševljenje, on ne pokazuje negativan stav - ni prema osobi koja može da mu oduzme život, ni prema čoveku koji ga je povredio i razočarao. 

Sem što je ovo priča o dobrom čoveku, ovo je genijalna kritika rata. Ne ide ovaj film toliko na kartu da vas šokira pa da vi shvatite koliko je rat užasan već ide na kritiku rata kao užasno besmislenog događaja. Recimo u jednoj sceni u školi Gvido mora da objasni klincima zašto su oni viša rasa. Njegovo objašnjenje deluje besmisleno: "Mi smo viša rasa jer imamo uvo... pupak" itd. Time kao da postavlja pitanje "Zašto si ti mali brkati gmazu viša rasa". Dovedite nekog ko nikada nije čuo za tu višu rasu, izmešajte primerke "više" i "niže" rase i dajte mu zadatak da izdvoji određenu grupu ljudi kao tu pomenutu rasu. Mislite li da bi uspeo? Svojom sprdnjom sa tim, Gvido pokazuje svu besmisao te podele. Čak ide dotle da od sebe (a tada ga svi smatraju pripadnikom više rase) pravi potpunu budalu pred decom. Vidite li sada tu Beninijevu genijalnost. Prodaje vam komičnu, na prvi pogled nebitnu scenu a zapravo kritikuje rat i podele koje prave iskompleksirani. 

Romantični aspekt ovog filma je genijalan. Pogledajte kako se Gvido ponaša u prisustvu žene. Većina ide na tu kartu da će fascinirati ženu svojim osobinama, sposobnostima ili onim što poseduje. Gvido svojim ponašanjem i postupcima čini da se žena oseća lepo. Ne nabija svoju vrednost ženi na nos već ističe njenu vrednost, tera je da se oseća prelepom, poželjnom i voljenom. E na taj način žena uviđa njegove osobine i fascinirana je njima kao i njegovom sposobnošću da je uvek nasmeje, oraspoloži i razneži. U današnjim filmovima kontaju da je dovoljno što je neko glavni lik da bi mu nabacili partnerku. Od sposobnosti i umeća su dovoljne pločice i eventualno krvave ruke. Recimo u Immortals, čedna djeva čuva svoje vidovite moći tako što čuva nevinost. Čak se i tri najbolje prijateljice žrtvuju za tu njenu nevinost. Ali u sledećoj sceni ničim izazvana ona se spoznaje sa Tezejom. Tezej je mišićav i... lep i... hm...bemliga. Sad što su tri devojke žive ispečene, nesrećna okolnost. Suočimo se sa bolnom istinom da su žene u filmovima novijeg doba uglavnom predmet. Nikako da vidim nešto gde treba da zaslužiš ljubav te žene i pri tom činiš sjajne stvari. 

U sceni gde Gvido objašnjava sinu zašto je ulaz u jednu radnju zabranjen Jevrejima i psima vidimo jednu bitnu stvar. Zadatak roditelja je da se dete oseća voljenim i bitnim u svakom momentu. Da je Gvido objasnio pravo stanje stvari, klinac bi se osetio ugroženim, nepoželjnim a verovatno i uplašenim. Gvido sve to okreće na šalu, na nečiji hir i na neku ludu pričicu. Prvo, dete ne oseća ugroženost niti pretnju. Drugo, da je objasnio klinji kako su neki tamo ljudi zli, zbog svog straha, klinja bi razvio netrpeljivost i mržnju. Da li želimo da mala deca rastu uz mržnju? Čak i laž koju Gvido izgovara je genijalna, ne samo zbog namere već i zbog same šale. Da je Gvido odabrao u svojoj šali bilo koji drugi narod, čak i neki iz kog nema šanse da bude neko prisutan, efekat ne bi bio isti i to ne bi bila šala već obična laž. Ulaz zabranjen Vizigotima i paucima je nešto što je, malo je reći, genijalno. 

Life is Beautiful pokazuje i jedinstvo jedne porodice. Bez obzira šta im se dešavalo, mi vidimo samo ono najbolje od njih. Jedinstvo je najbitnija stvar kako bi jedna porodica funkcionisala. Uspeh jednog svi treba da slave jer je to zajednički uspeh. U nevolji jednog svi treba da traže rešenje za problem, jer to je zajednička nevolja. Gubitak, dobitak, sreća, nesreća itd, sve što pripada jednom članu porodice, pripada svima. U suprotnom porodica se raspada i pri uspehu i pri neuspehu. Zbog toga je jedan ulazak u voz prejaka scena. Ne samo zbog tragedije da jedna cela porodica skončava u logoru već zbog odličnog pokazatelja da su svi u istom stanju, da neko ko možda i nema sam problem koji se dogodio, preuzima isti problem na sebe jer je nevolja člana njegove porodice i njegova nevolja. 

Šta god se dogodilo, koliko god loš i tragičan taj događaj bio, Gvido pokazuje osmeh detetu. Da to nije učinio, dete bi osetilo njegovu brigu i strah i samo bi postalo uplašeno i nesigurno. Što je najbolje, taj osmeh nije lažan. Sranje se jeste dogodilo ali Gvido vidi svog sina pred sobom i sam taj pogled je dovoljan da se on nasmeje. Pročitao sam negde komentar koji ide od prilike ovako: "Kad se nekada vratim kasno sa posla, moja ćerkica spava. Kad niko ne gleda, samo je malo počeškam po nosiću da se probudi na tren i nasmeje mi se i to mi je dovoljno." Deca su naš najveći uspeh, naša najveća sreća i naše ogledalo. Nevina su u svojoj dobroti i savršena u svojoj nevinosti. Ne dozvolimo da budu povređena. Podelimo sa njima svoj osmeh, problem zadržimo za sebe. 

Gvido celu situaciju detetu predstavlja kao igru. Ok, klinci vole da se igraju, tako im najbrže prolazi vreme ali kroz igru ona se uče saradnji i timskom radu, uče se poslušnosti, dobijaju takmičarski duh, uče na greškama, pokazuju vrline, uviđaju mane i nedostatke. Ne možemo reći da je Gvidov sin bio potpuno bezbrižan u ovom ratu. Brinuo je i te kako, brinuo je da ne napravi grešku, brinuo je da ne izgubi mogućnost da dobije svoju nagradu. I on pokazuje veličinu iako je klinja. Delovalo je kao da će odustati ali nije to učinio. Danas ljudi prelako bace peškir i prepuste se jer nemaju snage, volje ili strpljenja da se bore. Ljudi padaju posle svoje prve greške. Ovaj klinja napreduje kroz ceo film i majstorstvo u toj svojoj igri pokazuje na samom kraju. Na Gvidovu ljubav, dete odgovara poštovanjem i poslušnošću. Savršeno. 

Nije ovaj film potencirao da nam pokazuje zverstva ali ima nekoliko užasno snažnih scena. Scena u kojoj Gvido nosi sina i dolazi pred gomilu leševa je jeziva i nešto što bi imalo mesta u Šindlerovoj Listi. Prvo, oni idu kroz maglu. To simbolizuje neku neizvesnu budućnost i nejasan put. Put se u jednom momentu završava kod brda leševa. To je budućnost koja preti. Ako nas je film uljuljkao humorom, ako nas je Gvido fascinirao snalaženjem toliko da smo pomislili da se ništa loše ne može desiti, ova scena je buđenje i nama i Gvidu, ova scena je šamar i opomena da uvek moramo paziti, da nikada ne treba da zaboravljamo, čak i u momentu kada smo najsigurniji, da nešto može da vreba na našem putu. 

Napisao sam već kakav je Gvido u ljubavi. Pisao sam o lepim momentima pre par dana u A Good Year. Jedan lep momenat koji poklonimo nekom nije poklon za jedan tren, za jedan dan, za neko vreme - to je poklon zauvek. Kada god se setite nekog lepog momenta koji vam je neko drugi priredio, imate taj sjajan osećaj i emocije se lako probude. U jednoj sceni Gvido pušta muziku na gramofon i tu muziku čuje njegova žena na drugom kraju logora. Muzika kao poklon, muzika kao podsetnik neprocenjivih momenata - čisto savršenstvo. Čovek živi na svim tim momentima lepota koje je doživeo. Što više takvih momenata čuvamo, sve smo bogatiji. Ljudi poput Gvida čine naš život vrednim. To su najveći među nama. 

Još jedna scena pokazuje uzaludnost podela među ljudima. Gvidov sin igrom slučaja završava na večeri sa klincima iz Nemačke. Ako je on koji je mali Jevrej pred očima toj "višoj" rasi i ako oni ne mogu da primete da se on, čak i u tako bednoj, prljavoj odeći, razlikuje od sve ostale dece - čemu onda ovakva podela? Klinci koji sede za istim stolom ne vide problem čak ni kada klinja progovori na jeziku koji je drugoj deci stran. Deca nisu sposobna za zlo - odrasli im usađuju. Kasnije će naučiti da postoji zlo, kasnije će doći do velikih razočaranja, kasnije će biti u opasnosti, kasnije će osećati strah, kasnije će se možda osetiti i nepoželjnim ali dok su deca, to ne sme da im se desi. Ako pak to dožive kao deca, mi smo gadno omanuli kao roditelji.

Zanimljivosti:
Bračni par iz filma (Dora i Gvido) je bračni par i u stvarnom životu (Nikoleta Braski i Roberto Benini). Gvido i Feručo se u jednom momentu šale na Račun Šopenhauera koji je bio Hitlerov omiljeni pisac. Italijanska zagonetka o Snežani i Sedam patuljaka je igra reči (minuti - patuljci na italijanskom).

Naj scena:

Marš. Ni na jedan momenat Gvido ne gubi iz vida osnovni cilj.

Moja ocena: 10/10