The Most Dangerous Game (1932)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Horor | Triler
Režija: Irving Pichel, Ernest B. Schoedsack
Glumci: Joel McCrea, Fay Wray, Leslie Banks...

Priča:
Psihotični lovac na krupnu divljač namerno nasuče luksuznu jahtu na pustom ostrvu, gde počinje da lovi njene putnike iz sporta.

Moj osvrt:
Da, znam da je za današnje uslove ovo naivan film, da je previše teatralan, premalo adrenalina je u njemu. Da li je to razlog da ga zanemarimo? Ne. Nije on tako plitak kako vam se čini. On predstavlja civilizaciju kao osobu pod prelepom maskom a kada se ta maska skine, vide se oni duboko usađeni nagoni. Uprkos svemu ovome što sam pomenuo, ovaj filmić odlično razgolićuje tu iluziju o civilizovanom čoveku. Sa druge strane, odvažio se i da stavi čoveka u položaj plena. Za to vreme, verujem da je to bilo jako šokantno tako da vrlo verovatno ovom filmu imate da zahvalite zato što je bio uzor nekim od vaših najdražih. I dalje su ove teme aktuelne no današnji filmovi sa više ili manje uspeha ih obrađuju daleko ozbiljnije i surovije. 

 

Film na početku deluje kao avantura. Brodolom i izolovano ostrvo su odlična scenografija tog žanra. No sa druge strane, baš zbog svoje izolovanosti, film nam predstavlja ostrvo kao prirodni zatvor. Kada čovek već preuzme ulogu plena, onda vidimo kako to ostrvo zapravo izgleda. Scenografija je prelepa. Možda su je mogli iskoristiti nešto bolje u igri mačke i miša ali prekratak je ovo film za to. 

 

Grof Zarof u previše teatralnom tumačenju sjajnog Leslija Benksa je zanimljiv lik. Ako razmislimo o njegovoj logici ona je perverzno racionalna. Uvek je tražio veći izazov u lovu dok nije našao najveći - čoveka. I tu dolazimo do suštine filma a to je ljudska inteligencija kao oružje - i kod lovca ali i kod lovine. Zarof nije karikatura koliko god se neki trudili da pokažu. On je ogledalo čoveka koji je odlučio da moralna pravila ne važe. 

 

Hajde da malo kritikujemo ali ne zbog pomenute naivnosti već zbog nečeg što je i za to vreme moglo i moralo biti bolje. Naracija je nekada previše pojednostavljena. Ako zanemarimo Zarofa, likovi su prilično klišeizirani. Recimo žena je ubačena u film samo da bi bila dama u nevolji. Njena uloga, iako bitna za samu dinamiku filma, ostaje svedena na kliše spašavanja i podrške glavnom junaku. To možda jeste odraz vremena jer jbg. morao si spašavati čedne djeve u nevolji. Ali danas mi to malo bode oči. No kada je u pitanju glavni junak ima tu malo i stvari vrednih pažnje. Njegov prelaz od skeptičnog posmatrača do čoveka primoranog da se bori za život deluje dovoljno uverljivo. Imamo i njegovo shvatanje kada postaje meta da je naše uverenje da smo iznad tog "životinjskog instinkta" prilično tanko. 

 

Zanimljivo je da su horor filmovi ovog vremena uvek igrali na kartu natprirodnog. Ovaj film je jedan od retkih koji je iznosio realnu pretnju. Kada krene lov, moram da kažem da kadrovi imaju vrhunski kvalitet. Senke, svetlost baklji, lavež pasa, atmosfera... sve to stvara neki utisak rituala. I sam Zarof u tom momentu izgleda kao neko ko u lovu vidi religiju. 

 

Tu i vidimo onu kritiku da civilizacija može da bude maska za divljaštvo. Sam Zarof je kulturan, obrazovan, govori lepo, svira klavir. Iza te maske se krije primitivna glad za dominacijom. To je uvek aktuelna tema i to nikada neće prestati. Dobro, ne sa lukom i strelom ali recimo finansijskim tržištima, političkim kampanjama, vojnim operacijama... 

 

Naravno, kada gledamo danas, jasno je da ritam filma nije savršen. Neki dijalozi deluju zastarelo, gluma zna da bude previše teatralna. To se pogotovu vidi kod Zarofa iako je Benks odličan glumac. Uprkos toj teatralnosti, obratite pažnju na njegove oči. Ako gledam isključivo to, ovo je jedna perfektna gluma. No ove mane su karakteristične za rani period zvučnog filma i to ne briše činjenicu da film sadrži jezgro koje je i dalje aktuelno. 

 

Kada film stigne do završnice, to nije samo borba između lovca i plena, već sukob dve vizije čoveka. Jedna koja veruje da je smisao u nadmoći i ubijanju, i druga koja se bori za život i mogućnost opstanka. Ta borba nije samo fizička — ona je filozofska. Zbog toga je The Most Dangerous Game i ogledalo ljudske prirode. Ovaj mali, stari film može da postavi pitanje kako bi neko sledeći reagovao. Da li bi se borio za opstanak ili bi se pridružio lovcu? Zarof nije izolovan slučaj. Mnogi nemaju moralnu kočnicu. 

 

Na kraju, uz sve mane, uz činjenicu da ovo nije remek delo, uz činjenicu da film deluje naivno u ponekim segmentima, on je kamen temeljac za mnoge filmske spektakle koje volimo. Možemo reći da vreme možda nije blagonaklono prema njemu. Sa druge strane, on ima neosporan šarm i teme koje su uvek aktuelne. Ne znam kako da objasnim ali meni i ta preterana teatralnost u ovakvom filmu jako prija. Uostalom, kao i sa decom. Ako ne budu bolji od nas, loše smo radili sa njima. Ako budu bolji, nisu mogli biti bez nas ovakvih. Zato se oni na čijim ramenima stojimo cene i vole. 

Zanimljivosti:
U originalu, scena u sobi sa trofejima je trajala duže. Videlo se još glava po zidovima, glava u teglama, prepariranih ljudi itd. Scene iz džungle su u isto vreme korišćene za snimanje filma King Kong. Lesli Benks je tvrdio da ga je jedan od pasa ujeo dok je trener pasa tvrdio da to nije istina. Benks je spustio onda pantalone da bi pokazao ugriz i rekao "pa dobro, nešto me je ujelo za guzicu". Filmski debi Leslija benksa. 

Naj scena:

Zarof objašnjava svoju pasiju

Moja ocena: 7/10