Nanook of the North (1922)

 

Žanr: Dokumentarni
Režija: Robert J. Flaherty
Glumci: Allakariallak, Alice Nevalinga, Cunayou...

Priča:
U ovom nemom prethodniku savremenog dokumentarnog filma, reditelj Robert J. Flaherty provodi godinu dana prateći živote Nanuka i njegove porodice, Inuita koji žive u Arktičkom krugu.

Moj osvrt:
Nanook of the North nazivaju prvim dokumentarcem i iskreno teško mi je ovde da ne uđem u sukob sa tom tvrdnjom jer postoji razlika između onog što ovaj film jeste a što je trebalo da bude. Nije sporno da ovaj film izaziva divljenje, setu ali takođe izaziva i nelagodu pa i ljutnju. Sa jedne strane imaš utisak respekta prema tome kada je ovo snimano, gde je snimano i šta je snimano. Sa druge strane imaš moralne dileme koje iskrive pogled na celu ovu priču. 

 

Flaerti je krenuo na sever sa idejom da zabeleži način života Inuita, da svetu prikaže ono što je daleko, zabačeno, nešto što svet "civilizovanih" nikada nije video. No sam je izvitoperio taj put ka autentičnosti jer Nanook of the North je, iako sveden i jednostavan, pun scena koje više pripadaju fikciji nego istini. 

 

Nije problem što se sam Nanook zapravo ne zove tako. Problem je što on predstavlja simbol jednog naroda. No on nije pravi simbol već je proizvod zapadne vizije o "plemenitom divljaku". Gledamo ga kako se smeje, lovi, gradi iglo, igra se sa decom, hrani porodicu. No sve to što gledamo je uglavnom pažljivo osmišljena slika. Čak i njegov pokušaj da uhvati foku rukama (Inuiti su već tada koristili vatreno oružje) više liči na performans nego stvarni trenutak svakodnevnog opstanka. 

 

Sa druge strane ne mogu da se otmem utisku da su mi ti kadrovi jako dopadljivi i neretko emotivni. Postoji snaga u tome da uopšte vidimo taj svet, zamrznut u vremenu sa svim svojim poteškoćama. Film je postao jedno svedočanstvo severa. Na žalost, donekle je postao i svedočanstvo kako zapad gleda na druge. Upravo zbog toga nam se osećaj klacka između fascinacije i nepoverenja. Ne možeš da se prepustiš ovom filmu u potpunosti jer znaš da je lažan u svojim namerama. Ali opet, ne možeš ni da ga odbaciš jer postoji i doza iskrenosti koja izbija iz njega.

 

Sa jedne strane, Flaerti jeste pionir. Sa druge, on je manipulator. I onda ta njegova igra između stvarnog i režiranog pokreće pitanje šta je zapravo važno u ovakovom filmu: istina ili osećaj istine. Ako posmatramo Nanook of the North kao metaforu, kao san o nekom svetu koji nestaje, on je jako poetičan. Ako insistiramo na realnosti onda upadamo u zamku ideologije. 

 

Zapravo ta isceniranost nije najveći problem filma. Problem je što Inuite prikazuje kao simpatične, zaostale ljude. Nanuk ne zna šta je gramofon, ne zna da ne treba da jede gramofonsku ploču, ponaša se kao dete pred čudima belog čoveka. Ne znam za doba kada je film sniman ali danas ove scene deluju jako uvredljivo. Malo mi ide na nerve što je ideja bila da budu predstavljene kao edukativne. 

 

Ipak, ono što nikako ne mogu da osporim filmu je emocija. Kada vidimo Nanuka kako se bori protiv snežne oluje, kako hrani pse, kako se osmehuje dok jede sirovo meso, ne možemo biti ravnodušni. Ima nešto u njegovom osmehu, u jednostavnosti kojom ovu borbu vodi, u njegovoj snazi što prevazilazi filmsku konstrukciju. Ti momenti pogađaju tamo gde treba. 

 

U svojim najboljim momentima, Nanook of the North je pesma o hladnoći, tišini, borbi i opstanku. U najgorim je kolonijalna fantazija u kojoj se istina žrtvuje zarad poetike. Zato ne mogu ni da volim ni da mrzim ovaj film. On je svakako deo filmske istorije koja svedoči o počecima dokumentarnog filma ali i o zabludama. Tako da je ovaj film važan kamen temeljac. No pošto priča više pripada onima koji su je snimali nego onima koji su je živeli, taj kamen temeljac ne stoji baš na čvrstom tlu. 

Zanimljivosti:
Tvrdnja da je Nanook dve godine posle snimanja umro od gladi nije istina. Umro je od tuberkuloze. Allakariallak (Nanook) je znao šta su gramofonske ploče ali i njemu je bila zabavna scena u kojoj pokušava da pregrize jednu. Flaertijeva namera je bila da se prikaže još raniji način života Inuita pa zato nije korišćeno vatreno oružje. Kada su gradili Iglu, prvi pokušaj je bio loš jer su se trudili da naprave mnogo veći kako bi ugurali kameru unutra. U sceni natezanja užeta sa fokom, uže je bilo provučeno kroz drugu rupu i članovi filmske ekipe su vukli uže na drugu stranu kako bi simulirali Nanukov trud da izvuče foku napolje. 

Naj scena:

Građenje Igloa

Moja ocena: 6/10