Midnight Mass (2021)

 

Žanr: Drama | Fantastika | Horor | Misterija
Režija: Mike Flanagan
Glumci: Kate Siegel, zach Gilford, Kristin Lehman...

Priča:
Izolovana ostrvska zajednica doživljava čudesne događaje – i zastrašujuća predskazanja – nakon dolaska harizmatičnog, tajanstvenog mladog sveštenika.

Moj osvrt:
Pre svega, tekst sadrži spojlere. Preporučujem gledanje serije pre čitanja teksta. 

Sa jednog izolovanog ostrva u The Most Dangerous Game na drugo. Realno, čim čujemo "izolovano ostrvo", već stičemo neki utisak šta nas čeka. Obično se na takvim izolovanim mestima ljudska priroda ogoli do kosti a svaka tajna, svaka slabost, svaka nada postaje uvećana do nesnosnih razmera. Midnight Mass upravo tu izolaciju koristi kao savršenu pozornicu da ispriča priču o veri, smrti i ljudskom očaju. 

 

Na ostrvu Kroket na kom živi stotinak ljudi, vreme kao da je stalo. Život se odvija po ustaljenim običajima, ribarstvo, brodovi, pijanstvo, crkva. Jednom rečju rutine. I onda u tu sumornu svakodnevnicu dolazi "čudo" - novi sveštenik, harizmatični i misteriozni otac Pol. Sa njim dolazi i ono što se ne može kontrolisati: vera pomešana sa zabludom, nada pomućena očajem i ljubav pretvorena u fanatizam. 

 

Midnight Mass nije klasični horor. On spaja horor i filozofiju. Dinamika je prilično spora, šokova skoro i da nema. Ovo je priča koja raste kao maligni tumor, polako, gotovo neprimetno, dok ne počne da pritiska sve vitalne organe. I naravno, čovek na kraju shvati da je prekasno. 

 

Očigledna je namera serije da postavi pitanje vere i šta ona zapravo znači. Sa jedne strane ona je oslonac u vremenu patnje. Sa druge strane ona predstavlja odličan izgovor za nasilje i bezumlje. Na ostrvu Kroket, vera postaje virus - zavodljiva, utešna ali smrtonosna. Ljudi u njoj traže spas ali završavaju u klopci. 

 

Centralni motiv demona – anđela smrti koji dolazi u obliku božanskog bića – postaje alegorija. Koliko puta su kroz istoriju ljudi slepo sledili lažne proroke, ubeđeni da su na putu spasenja? Koliko puta su bili spremni da žrtvuju sve – uključujući i one koje vole – za ideju večnog života? Flanagan demona pretvara u bogohulno „čudo“, a krv postaje sakrament.

 

Rajli, čovek koji se vraća na ostrvo posle zatvora, izjedan krivicom i bez vere, postaje glas razuma u svetu koji tone u ludilo. Njegova borba nije protiv demona, već protiv sopstvenog očajanja i besmisla. Njegov razgovor o smrti sa Erin jedan je jedan od najupečatljivijih dijaloga na ovu temu koje sam gledao – originalno, bez patetike, iskreno, dirljivo. 

 

Erin, pak, postaje stub humanosti. Njena vera nije slepa, ona nije spremna da preda svoj razum svešteniku niti „čudima“. Ona kroz bol i gubitak dolazi do svojevrsne smirenosti, gotovo mističnog mira. Njen život nije tragedija u klasičnom smislu, već žrtva koja nosi smisao. 

 

Otac Pol je najtragičniji lik. On nije karikatura zla, već čovek koji u svom očaju i grehu misli da donosi spasenje. Njegova ljubav postaje seme njegove obmane. On veruje da čini dobro, ali zapravo uništava sve oko sebe. To je možda i najveća snaga serije – monstrumi nisu čudovišta iz tame. Monstrumi su ljudi sa dobrim namerama. 

 

Posebnu notu seriji donosi lik Beverli, oličenje religijskog fanatizma. Ona je slika i prilika svih onih koji se iza Boga kriju kako bi opravdali sopstvenu zlobu. Beverli ne veruje u Boga – ona veruje u sebe, u sopstvenu nadmoć. I baš zbog toga je najopasnija.

 

Vizuelni stil serije doprinosi njenoj atmosferi. Tamne kuće, sivi pejzaži, beskrajno more – sve odiše melanholijom i smrću. Nema ovde blještavila, nema topline – čak i kada sunce sija, oseća se hladnoća. To je svet u kojem život više nema smisla. A znamo već, braćo i sestre, kada život više nema smisla, ljudi se grčevito hvataju za obećanje večnosti. 

 

Muzika i tišina igraju ogromnu ulogu. Flanagan često ostavlja kadrove da dišu, dopuštajući glumcima da govore bez prekida, bez montažnih trikova. To daje osećaj teatra, ali i intimnosti – gledalac se oseća kao da sedi u istoj prostoriji, primoran da sluša i suoči se sa izgovorenim rečima. I tu dolazimo do nečega što mnogi smatraju za manu. Beskrajni dijalozi i spori ritam. Razumem, shvatam ali meni je to izuzetno prijalo. Odlični dijalozi, sjajna gluma, (pogotovu Hamiša Linklatera u ulozi oca Pola) su žila kucavica ove serije. 

 

Demon sam po sebi nikada ne postaje klasični antagonist. Njegovo prisustvo je hladno, neljudsko, ali nije ono što najviše plaši. Najveća strava dolazi iz toga kako ljudi prihvataju to biće kao anđela, kako su spremni da progutaju sve laži samo da bi verovali da postoji izlaz iz njihove bede. To je ona bolna istina. 

 

Serija je generalno nemilosrdna. U jednoj sceni ostrvo gori, ljudi pevaju himne dok ih proždire vatra, a sunce skriva prikazu demona. Ali pitanje ostaje: da li je to kraj ili samo još jedan ciklus? Vera se ne uništava vatrom, niti ludilo nestaje sa smrću grupe ljudi, sela ili nacije. To je nešto što je u ljudskoj prirodi, što će se ponavljati zauvek.

 

Flanagan ne nudi utehu. On ne kaže da će zlo biti pobeđeno, niti da je vera suštinski loša. On pokazuje da je sve stvar izbora, i da u čoveku istovremeno postoje i potreba za nadom i opasnost od fanatizma. To je ono što seriju čini univerzalnom.

 

Ako bismo gledali Midnight Mass samo kao horor, mogli bismo reći da je serija spora, da nema mnogo krvi i akcije. Ali to bi bilo promašeno. Ova serija nije tu da vas uplaši, već da vas natera da se suočite sa pitanjima o smrti, veri i smislu života. To je horor koji ulazi pod kožu, ne zato što vas šokira, već zato što vas tera da razmišljate.

 

Svaka epizoda je poput propovedi – duga, možda i naporna, ali na kraju ostavlja osećaj da ste prisustvovali nečemu što prevazilazi običnu priču. To je iskustvo, meditacija, pa i introspekcija.

 

Flanagan ovde možda pravi svoje najličnije delo. U intervjuima je govorio o sopstvenim krizama vere, o borbi sa alkoholizmom, o gubitku i traženju smisla. Sve to je utkao u ovu seriju. Zato i deluje tako lično, tako iskreno.

 

Gledalac ne izlazi iz serije sa olakšanjem, već sa težinom. Kao da je i sam bio deo tog ostrva, deo te zajednice, deo tog ludila. I kao da sada mora da se zapita: u šta ja verujem? I da li bih i ja, u očaju, prigrlio "anđela" kada bi mi obećao večnost?

 

Midnight Mass nije za svakoga. Kao što rekoh, biće onih koji će seriju odbaciti kao previše spor i filozofski „horor“. Ali za one koji su spremni da se upuste u nju, ovo je iskustvo koje ostavlja trag. To nije samo priča o demonima i zlu. To je priča o običnom čoveku.

Zanimljivosti:
Flanagan je izjavio kako je Midnight Mass nešto što je oduvek želeo da napravi. Serija je snimana za vreme kovida i svi su pratili potrebne procedure na čemu se Flanagan svima zahvalio. Imena epizoda su poređane istim redosledom kao i u Bibliji. U filmu Gerald's Game koji je režirao Flanagan, jedan od likova gađa svog psa knjigom koja se zove Midnight Mass. Takođe, u drugom njegovom ostvarenju, Hush, jedan od likova piše tu knjigu. 

Moja ocena: 9/10