Žanr: Akcija | Krimi | Drama | Triler
Režija: Seijun Suzuki
Glumci: Jô Shishido, Mariko Ogawa, Annu Mari...
Priča:
Posle neuspele misije, plaćeni ubica opsednut mirisom kuvanog pirinča sukobljava se sa sopstvenom organizacijom, a naročito sa jednim misterioznim i opasnim kolegom ubicom.
Moj osvrt:
Čitao/slušao sam negde o Siejun Suzukiju i dobro se sećam da neko iskoristio frazu za ostvarenja ovog reditelja koju bih preveo kao "anarhija na platnu". Da budem iskren, ne znam kako bih okarakterisao Branded to Kill. On je nešto što bih nazvao noar filmom ali sa velikim znakom pitanja jer ovo što gledamo je totalni delirijum, groteskni, haotični san ali u isto vreme film koji se uspešno bavi temama ljubavi i smrti. Verujem da će neke oduševiti ali isto tako verujem da će većinu prilično zbuniti.
Od samog početka narativ se raspada. Nema jasnog toka, nema neke logike koja nas vodi od tačke A do tačke B. Umesto jasnog toka priče dobijamo lavirint slika koji je prepun aspudrnih detalja. Nije ovo svet koji pokušava da objasni sebe već da nas uvuče da se izgubimo u njemu. Na kraju krajeva, braćo i sestre, to ovde uopšte nije teško.
Glavni junak, poznat kao ubica broj 3 je otelotvorenje autodestrukcije. Njegova opsesija mirisom kuvanog pirinča deluje smešno na prvi pogled ali rekao bih da se tu negde krije i suština - svet ubistava, krvoprolića se sudara sa banalnim, gotovo kuhinjskim ritualom. Ček šta nam time govori? Govori nam da nema razlike između smrti i trivijalnosti svakodnevnog života. Sve svodi na isto.
Film sipa ironiju. Čini mi se da svakka scena, svaka replika same sebe podrivaju. Kad pomislim da ću da vidim klasičan obračun, Suziki ubaci kadar koji apsolutno nema logike. Pojavljuje se scena koja potpuno razbije ton. Time se briše granica između ozbiljnog i komičnog, između tragedije i farse.
Ne mogu da ne pomenem erotiku. Seks i smrt su spojeni u jedno i neprestano prožimaju radnju. Žene u filmu nisu obične ljubavne figure, oni su demoni opsesije, ogledala želje. Njihova prisustva su uvek vezana za destrukciju, kao da svaki erotski trenutak neizbežno vodi u nasilje.
Još jedna stvar koja je očigledna u filmu je očaj. Iako film deluje kao haotična šala, u njegovoj srži se krije duboka tuga. Likovi ne znaju zašto ubijaju, ne znaju zašto žive. Sve je fragment, sve je impuls. Čak i hijerarhija ubica sa ovim brojevima deluje kao parodija na ljudsku potrebu da se rangira, da se meri, da se poredi. U suštini, svi oni su beznačajni.
Suzuki ovde ruši samu ideju žanra. Jakuza film, noar, akcioni spektakl - sve se raspada pred kamerom. Kao da nas je "navukao" da ćemo gledati još jedan film o mafiji a pružio nam totalni raspad te ideje, svet u kom više nema logike niti pravila.
Ovaj film je definitivno Suzukijeva pobuna, pobuna protiv studija, protiv sistema, protiv publike koja očekuje "normalan" film... Ne čudi što je on zbog ovog filma dobio otkaz iz Nikkatsu studija. On je prešao granicu dozvoljenog. Njegov film nije proizvod za masovnu potrošnju već udarac u stomak filmskoj industriji.
Brutalnost ovde nije šokantna realnost već crni humor. Smrt dolazi naglo, apsurdno, bez najave. Ljudi umiru u tišini u grotesknim pozama kao da su figure u nekoj uvrnutoj pantomimi. Ta estetizacija nasilja deluje sa jedne strane smešno. Sa druge strane banalizacija svega toga je zastrašujuća ideja.
Šta je u ovom filmu stvarno? Ne znam. Najlakše mi je reći da nije ništa. Ceo film deluje kao noćna mora ili možda još bolje rečeno, parodija noćne more. Nemoguće je da se vežeš za likove jer su oni samo senke, samo ideje a ne ljudi. Tako da ne bih ulazio u detaljno objašnjavanje ovog filma. On nas tera da se smejemo dok gledamo nešto što bi trebalo biti užasno. Taj paradoks ga čini jedinstvenim.
Na kraju definitivno ostaje osećaj praznine ali jasno je da je to bio cilj. Suzuki nije ni želeo da ispriča priču već da pokaže njen raspad. Hteo je da pokaže koliko su naši obrasci predvidivi i ismejao je i njih i takozvana pravila filma.
Sa jedne strane imam opasno poštovanje za ovaj film. Pokazao je da ne moraš da se držiš forme, da ne moraš da poštuješ logiku i možeš da praviš umetnost koja prkosi svemu. To je verovatno najvrednije što nosi ovaj film - slobodu da se stvori haos a da ostavi trag. Sa druge strane, čini mi se da se Suzuki zabavio više nego mi zamišljajući nas kako se patimo gledajući ovo i pokušavajući da povežemo kraj sa krajem. Ponavljam, veliki respekt za ono što ovaj film predstavlja ali sveukupno on nije moja šoljica pepsija tako da otuda manja ocena nego što zaslužuje.
Zanimljivosti:
Zbog ovog filma Suzuki je dobio otkaz u Nikkatsu studiju i 10 godina nije radio na filmu. Ulogu Mami nije želela da preuzme ni jedna glumica jer je bila gola u više scena u filmu. Na kraju ju je prihvatila Mariko Ogava koja je plesačica. Glumci su nosili navlake preko polnih organa.
Naj scena:
Finale
Moja ocena: 6/10
Нема коментара:
Постави коментар