What Ever Happened to Baby Jane? (1962)

Žanr: Drama | Horor | Triler
Režija: Robert Aldrich
Glumci: Bette Davis, Joan Crawford, Victor Buono...

Priča:
Džejn Hadson koja je kao dete bila holivudska zvezda, brine o svojoj nepokretnoj sestri Bet. Dok Džejn krivi sestru za neuspehe, ta briga se pretvara u torturu a Blanšin život u noćnu moru.

Moj osvrt:
Ovaj film mi je uvek bio tu negde. Uvek sam bio blizu da ga odaberem za gledanje ali eto, nikada mu nisam davao prednost. Vidim da ga ne smatraju za klasik u žanru a nigde nisam čitao da mu neko pridaje veliki značaj niti da je ovo po nečemu epohalan film. Upravo to smatram za užasnu nepravdu. What Ever Happened to Baby Jane ne samo da je vrhunski film, on je masterpis u svakom svom aspektu. Bez ikakve sumnje nešto najbolje što sam gledao u zadnje vreme. U određenim elementima podseća na Bulevar Sumraka za koga žalim što mu se nisam bolje posvetio, ali ovo je potpuno drugačija stvar. Oni koji porede ova dva filma, promašuju poentu.

Obično ovakve stvari ostavim za kraj ali ovde moram glumu da pomenem na početku. Bet Dejvis i Džoan Kraford su legende Holivuda. Ovaj film nije sniman u vreme njihovog vrhunca. Obe su ovde već u poznijim godinama. Glumu koju je Bet Dejvis dostavila mogu da opišem samo jednom rečju - savršeno. Kada glumiš ludilo, moraš da me uverš u tako nešto. Moraš da me ubediš u taj poremećaj koji imaš. Ok, Hopkins u Kad Jaganjci Utihnu objašnjava kako se to radi, nema tu dileme ali ne možemo reći da je on u potpunosti lud. Bet Dejvis glumi tako da sam u potpunosti uveren u ludilo ove žene. Mislite da to nije epohalno? Pogledajte godinu kada je sniman film. U starim filmovima uvek možete očekivati teatralnost. U onim baš starijim to puca na sve strane. Negde mi je to bilo potpuno nepodnošljivo kao kod Vivjen Li u Prohujalo sa Vihorom, i to toliko da sam se nervirao dok sam gledao film, ali u principu nemam problem sa tim. U filmu u kom očekujemo barem malu dozu teatralnosti, gledamo prelepu glumu ludila. Za mene je ovo jedna od najboljih ženskih uloga koje sam gledao. Moram da priznam da se ne sećam drugih uloga Bet Dejvis ali uloga Džejn Hadson je dovoljna da tvrdim da je ona za mene besmrtna. 

Kada nam serviraju to ludilo u filmovima, sve je nekako plitko, svi razlozi su isti, sve je to jednostavno. Šokantan događaj je lako iskoristiti kao povod za tako nešto. Ovde imamo nešto potpuno kompleksno. Odnos dve sestre koje gledamo ovde je nešto što nije lako definisati a to automatski znači da je realno i kvalitetno. Ako nešto lako definišete u ljudskim emocijama i odnosima, razmišljate plitko i lelemudi poput Skot Peka i ostalih mudrosera lako dođu do vas pri čemu pokušavate da se uglavite u njihove savete kako biste vodili uspešan život. Ako želite da živite kako treba, zajebite šablone. Zbog toga mi je odnos ove dve žene savršen. Prvo, ne možeš me ubediti da je bezrazložna mržnja između dvoje bliskih ljudi realna. Drugo, ne možeš me ubediti da u ranom detinjstvu postoje stvari koje se dese između klinaca a da su one neoprostive. U srži svega nisu dve žene već dve devojčice koje jednostavno nisu imale sreće. 

Ovaj masterpis nas uči da ništa ne smemo posmatrati jednostrano. Ako je neko besan na vas, mora da postoji razlog za taj bes. Ne pričam o tome da li je taj razlog validan ili ne, ali ako uvidite razlog, možete uticati na celu situaciju. "Pametniji popušta" je glupost od saveta. "Pametniji upravlja situacijom" je nešto sasvim drugo. Ako eliminišete razlog zbog kojeg bi vas taj drugi mrzeo ili ga ubedite da to nije tako kao što izgleda, vi vodite situaciju. Ali uvek se prvo zapitajte da li ipak postoji vaša krivica u svemu tome. Ako gledamo sa strane dve osobe koje ne poznajemo, ako vidimo da jedna napada drugu, ako vidimo da je ta prva osoba agresivna da koristi kočijaški rečnik, da deluje neugledno, lako ćemo se staviti na stranu ove druge osobe. Ali da li je to baš tako jednostavno? Bes je nešto što nas izbaci iz takta, bes će nas naterati na transformaciju, na oslobađanje najgoreg - da li zaista mislite da drugima tada izgledamo kako treba? 

Vidimo da Blanš koja je ovde ugnjetavana uvek pokušava pronaći ono najbolje u svojoj sestri. Vidimo da skoro svaki loš postupak svoje sestre pokušava da pripiše slučajnost, trenutnom neraspoloženju. Zašto pravdati nešto tako? Zašto oprostiti ovako nešto? Pričamo o dve sestre, pričamo o dobroti koja pokazuju jedna prema drugoj. Rekao sam već da ne postoji mogućnost da se deca mrze bez razloga. Mi ovde vidimo zavist u mladosti ali vidimo i kasniji epilog. Uprkos netrpeljivosti, uprkos stvarima koje ne možemo jedni drugima oprostiti, postoje i druge stvari koje nas vežu za ljude. Uzmite vašu najdražu osobu. Verujem da vas je nekada povredila nečim, verujem da nekada nije fer prema vama. Isto tako, verujem da su ponekad uloge i obrnute. E upravo to imamo ovde. Postoje stvari koje se možda ne mogu zaboraviti ali iznad svega je ta sestrinska povezanost. Kako god izgledalo čudno, koliko god torture ovde gledali, uvek negde u pozadini imamo tu njihovu vezu. 

Naravno, tu imamo onu zaljubljenost u sopstveni uspeh. Pisao sam o tome već u Amores Perros. Uspeh traje neko vreme ali ne možeš večno živeti na njemu. Prvo, doći će neko nov i raditi isto to na bolji način. Drugo, samim uspehom si prerastao jedan nivo. Moraš da nastaviš dalje. Samim tim življenjem na starom uspehu ostaješ zaglavljen u vremenu i nema napretka. Postoji samo kajanje i neko viđenje da si neshvaćen, da ti drugi ne odaju priznanje kakvo bi trebali. Problem je što si u jednom momentu napravio nešto dobro i što nikada više nisi uspeo da prevaziđeš sebe niti da probaš nešto drugo. Ok, ne moraš nikada više napraviti nešto tako veliko, ali probaj da menjaš stvari, ostvari i neke manje uspehe. Svaki nov uspeh je dokaz da guraš dalje, da možeš da napreduješ, da si pobedio u još jednoj trci. Život od stare slave je zapravo sećanje. Sam patiš za onim što si bio, drugi, ako te cene, cene te zbog onog što si bio, ne onog što si postao. 

Kako su ove sestre i glumice, ima ovde dosta simbolike sa današnjom umetnošću. Džejn je poznata kao loša glumica, Blanš kao odlična. Džejn na sve načine pokušava da isključi Blanš iz društvenog života skrivajući pisma obožavalaca, sklanjajući blanš od najmanjeg kontakta sa ljudima. Zar to nemamo i danas? Krš i smeće od umetnosti dominira medijima. Iz sve snage pokušava da potisne kvalitet. Široke mase se lako kupuju đubretom ali vreme pokaže kvalitet. Koliko god nipodaštavali velike stvari, koliko god kvalitet ne dolazio do izražaja, on i dalje traje. Ljudi ga i dalje prepoznaju. Smeće od umetnosti ima kratak rok trajanja. Prava umetnost je besmrtna. Takođe vidimo i deo gde Džejn kopira Blanšin rukopis. Gde ćete veći pokazatelj plagiranja od toga. Prvo, današnji "umetnici" iz sve snage plagiraju one stare. Zašto bih koji đavo sada slušao ili gledao neke jadnike što se prenemažu kada mogu da slušam ili gledam original? Čak to možda i ne bude toliki problem ako imamo originalne ljude koji će tu ubaciti nešto novo i doneti drugo viđenje stare ideje. Problem je što danas ljudi plagiraju sami sebe i plagiraju ne samo ono što je nekada stvarano već i ono što se sada stvara. Tako nam dođu desetine klonova koji svi odreda pevaju jednu pesmu na isti način. Zašto da slušam te jadnike koji zvuče isto a svi kopiraju Olivera Dragojevića. Tako sada imamo Pitera Džeksona kojio će da klonira ono što je radio u Gospodaru pa će nam servirati užasavajuću hrkaonu od drugog i trećeg dela Hobita. Zašto bih sada gledao iskarikirano smeće od holivudskog Oldboya kada je original remek delo? Zašto bih sada gledao rimejk 12 majmuna kada je original doneo nešto novo? 

Otvori ovaj film dosta pitanja: zašto jedna sestra muči drugu, zašto ova druga oprašta prvoj, zašto jednostavno jedna ne preseče itd. Ako mislite da tu postoji nelogičnost, ako smatrate to za rupu u scenariju, razmislite još jednom. Mržnja ume da uništi čoveka. Mržnja ume da nastane zbog toga što vas neko povredi ali i zbog neshvatanja. Ako mrzite nekog, razmislite da li imate valjan razlog. Možda ga mrzite zbog svog neuspeha. Možda mrzite svoj nedostatak koji vidite u nekom. Umesto da vam drugi bude uzor vi u njemu mrzite njegov uspeh a zapravo vaš neuspeh. Mržnja se često pretoči u bes i onda niste svesni svojih postupaka. Iz vas će izleteti sve ono najgore i bićete ono što niste. Ali to nije ono najgore. 

Budimo realni, i mržnja, i bes, sve to može lako da nestane. Šta je onda to što ubija čoveka, što ga uništi i trajno razjede? Čega čovek ne može dugo, ili nikada da se oslobodi, šta ga sputava, zbog čega ne može da bude srećan? Braćo i sestre, retki su bezosećajni. Običan čovek ima savest, običan čovek je svestan grešaka. Ništa čoveka ne uništi i transformiše kao osećaj krivice. Zbog nje ćemo uvek pokušavati da iskupimo ono što smo napravili, zbog toga ćemo uvek biti krivci u svojim očima, zbog toga ćemo uvek smatrati da sve loše što se desilo, desilo se zbog nas. Neko može iskoristiti tu našu krivicu ali neko nam je može i oprostiti. Glavno pitanje je, možemo li je oprostiti sami sebi?

Zanimljivosti:
Bet Dejvis je u svojoj knjizi napisala kako je film trebao biti sniman u boji. Ona se protivila tome jer bi priča tada izgubila svoj mračni ton. Ona je uglavnom bila zadužena za svoju šminku. Svoj lik je zamišljala kao nekog ko se ne umiva već samo nanosi slojeve šminke jedan preko drugog. Bet Dejvis je u filmu nosila periku koju je Džoan Kraford nosila u jednom od svojih ranijih filmova. Krafordova nije prepoznala periku zbog izmena. Lutka slomljene glave koja je služila za promociju filma nije korišćena u samom filmu. U scenama kada Džejn oponaša Blanšin glas, zapravo čujemo glas Džoan Kraford.

Naj scena:

Priznanje

Moja ocena: 9/10