Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

петак, 29. август 2014.

Cidade de Deus (2002)


City of God (2002) on IMDb
Alternativni naziv: City of God
Kod nas nazvan: Grad Bogova
Žanr: Drama | Kriminalistički
Režija: Fernando Meirelles, Kátia Lund
Glumci: Alexandre Rodrigues, Matheus Nachtergaele, Leandro Firmino...

Priča:
Dva dečaka koja odrastaju okruženi nasiljem u Riu kreću drugačijim putevima. Jedan postaje fotograf, drugi diler.

Moj osvrt:
Kada kažem Brazil, šta vam prvo pada na pamet? Verujem da većina pomisli na čuveni karneval, muziku i lepotice koje ga odlikuju. Neki pomisle na čuvenu Kopakabanu ili možda grandioznu statuu Isusa. Neki pomisle na Paola Koelja koji im je možda promenio razmišljanja svojim pisanjem. Muški deo populacije Brazil prvo asocira na fudbal, čuvene Pelea, Zika, Garinču, Sokratesa, Romaria, Bebeta, Ronalda, Rivalda, Ronaldinja i ostale majstore. Sve ovo je Brazil za nas koji ne živimo tamo. U jednoj sceni deca igraju fudbal. Meč se završava tako što jedan od njih puca kroz loptu. To izaziva veliko oduševljenje prisutnih, veće nego bilo šta na fudbalu do tada. Kao da nam tom scenom kažu "evo vam šta je zapravo Brazil, evo šta dominira i nad fudbalom". Onda se zapitaš zašto bi kriminal bio ideal deci iz zemlje koja imaju onakve sportske legende. Onda shvatiš da smo mi mala zemlja koja je dala Kićanovića, Dalipagića, Slavnića, Divca, Đorđevića, Bodirogu, Danilovića, Paspalja i ostale majstore košarke a ideal su nam neki sasvim pogešni likovi i pogrešne stvari. 

Ne pominjem bez razloga ove likove. Kao klinac sam skidao horoge i polaganja Divca, glumio da šutiram odlučujuće trojke poput Đorđevića, maštao da zakucavam preko Sabonisa kao Danilović, pokušavao da pošaljem protivnike po burek poput Bodiroge itd. Zidove i vrata moje sobe su krasili posteri košarkaša, provodio sam besane noći prateći NBA mečeve. Da li sam uspeo postati košakraš? Ni blizu. Da li bi danas nešto menjao? Nipošto. Ali mogu da kažem da sam kao klinja imao prave uzore. Kasnije su ih zamenili ljudi koje poznajem i danas su to ljudi koji su uspešniji od mene u ovome što radim. A šta vidimo u "Gradu Boga"? Detence koje razmišlja o tome kako će postati kriminalac, detence koje smišlja plan pljačke, detence koje sanja o tome da ubije nekog! Da je zanimanje kriminalca časno i pošteno, ovom momku bi se mogli diviti na predanosti i trudu. Gde njegov trud i predanost odlaze? U šta? To nije tragedija jedne osobe ili nekolicine njih, to je tragedija cele nacije. 

Pre svetskog prvenstva sam gledao emisiju o tim brazilskim favelama. Nekako stičem utisak da ljudi ne pridaju tome veliki značaj zato što su ti ljudi izmešteni, što su na granicama, što su u zapećku. Nije to samo problem u Brazilu. Gde se kod nas nalaze socijalno ugroženi? Gde se kod nas nalazi bilo koji problem? Ne možeš rešavati problem tako što ga baciš tamo negde sa strane, ne možeš zanemarivanjem poreći da problem postoji. Zašto? Zato što ćeš svaki naredni problem izmeštati i svi ti problemi će se gomilati. Sad umesto reči "problemi" ubacite reč "ljudi". Sve je više socijalno ugroženih. Izmeštanjem ih možda držiš na nekom lancu poput zveri ali zver postaje jača. Otrgnuće se i poješće te samo da bi utolila glad. To što ne vidimo problem, ne znači da on ne postoji. To što zanemarujemo ugrožene jer nam nisu pred očima može nam se vratiti. Možemo i mi biti zanemareni jednog dana. 

Pisao sam već o tome da je dete nesvesno zla. Dete formiraš tako što ga učiš i principe koje stekne vaspitanjem smatraće za pravedne. Ako zanemariš dete i ostaviš ga da preživljava, ono će bilo kakvu borbu za preživljavanje shvatiti kao pravednu. Cilj opravdava sredstva a sredstva su jeziva. Umesto da stekne pravilne stavove dete ih ostaje nesvesno. To je neoprostiva tragedija društva. Takav čovek ne ceni ničiji život a nesvestan je da ne ceni ni svoj. Tragedija društva koje posmatramo u filmu je u tome da je život zapravo jedino sredstvo kojim se trguje, jedino sredstvo kojim možeš da platiš i kojim naplaćuješ. A kako ljudi sa strane posmatraju ovo? Sa blagim šokom ali malom zainteresovanošću. Zašto? Zato što ljude ne zanima taj sloj društva. Lako je reći da taj sloj čine ološ, lopovi, prestupnici, siledžije, neškolovani itd. Ako ste takvog mišljenja, recite mi, da li je sloj u kom živite lišen takvih. Ili možda u vašem društvu možete svuda prošetati sa majicom vašeg omiljenog kluba. U vašem društvu je krem školovanih pa su vam mediji obogaćeni vazda emancipovanim Kristijanima, školovanim starletama, vama ne vladaju oni koji kupuju diplome i koji vas pljačkaju a protiv njih se ne bore isti takvi. Priznajte, u debelom ste sranju. Jedina razlika između ova dva sloja društava je mogućnost izbora. 

Kada gledamo ovu decu koja tako lako oduzimaju ili izgube život, zaista se pitamo zašto rade ovo što rade. Imaju li drugog izbora? Ako se ne prikloniš nekom, protiv svih si. Ako se uspešno kriješ, ako ideš ispod radara, opet te slučajno mogu dokačiti. Tu nas uključuju u priču Knockout Neda. Čovek se klonio problema ali problem je pronašao njega. Glavni lik, Rocket, je momak koji je sve vreme tu ali sve vreme mu je život na koncu. On pokušava da izbegne sve to ali luda sreća je jedino što ga je sačuvalo. Dovoljan je bio samo jedan zalutali metak ili jedan ćef nekog ko drži oružje. Kakvu budućnost možeš da očekuješ u društvu u kom nisi siguran da li ćeš dočekati sutrašnji dan? Kakav plan možeš da napraviš kada nisi siguran da li ćeš otvoriti oči kada legneš da spavaš? Kakav utisak možeš ostaviti na društvo koje je zasnovano na kriminalu? Kakvu podršku možeš očekivati od ljudi koji sve što žele je pištolj u rukama? Ako pristupiš takvima, ne možeš izaći. Ako im ne pristupiš, opet je izlaz predaleko. 

U jednom momentu detence kaže nešto kao "Napio sam se, drogirao i ubio sam čoveka - to znači da sam odrastao čovek". To je upravo ta dečja nesvesnost svega. To je prvo što mu je usađeno u glavu, to će poštovati. Ne možeš mrzeti takvo dete, ne možeš ga osuđivati. Ono ne zna za alternativu. Ono je ubeđeno da svoj put koji gradi preko gomile leševa onaj pravi. Tako stiče sliku o svojoj veličini. Ne vidi u tome ništa loše niti išta zlo. Zato sam pričao onu priču o idolima na početku. Da sam za idole smatrao mentalno limitirane iz "Vidimo se u čitulji" sigurno bih odrastao drugačije i imao drugačije principe. Ti kao klinja vidiš lika koji se popeo na krov sveta tako što je pobedio sve na sportskom terenu - o tome ćeš maštati i tome stremiti. Ako kao dete vidiš da se neko popeo na vrh time što je ubio tolike, to će ti biti ideal. Nije krivo samo društvo i sloj u kom se ovako dete rodilo. Krivo je celo društvo koje je napravilo ovakvo raslojavanje. U glavi takve osobe postoji samo slika o sopstvenoj veličini. To je iznad svega drugog, iznad bilo kakve povezanosti među ljudima i iznad bilo kakvog prijateljstva. 

Nema dogovora sa takvim ljudima, nema drugačijeg načina na koji možeš da rešiš problem nego krvlju. Oružje je jedino sredstvo pregovora, meci su argumenti koje razmenjuješ. Sopstvena slika je idol koji ne sme niko da naruži niti da pljune, čak iako je ta slika pogrešna i iskrivnjena. Šta vredi ako je to slika svega ružnog kada ti toga nisi svestan. Sledbenike stičeš time što si im idol ali jedan mali pad će iskoristiti neko drugi da bi se popeo na tvoje mesto. I toga si nesvestan jer si u svojoj glavi nepobediv. Jadno je koliko ti je život jeftin i još jadnije je koliko si toga nesvestan. Imamo scenu u kojoj se vođa bande nervira što mu slika nije objavljena u novinama. Nije to debilan zahtev, nije to glupost koliko god to izgledalo. On smatra da treba da se pokaže sva njegova veličina. On ne smatra pogrešnim ono što radi, on to smatra za vrhunac. Želi svima da pokaže koliko je veliki i opasan, želi divljenje jer je postigao mnogo. U društvu u kom je on odrastao to je jedino što se ceni. Kako onda možeš pomisliti da je ovaj čovek mogao postati nešto drugo a biti zapažen? 

Tragedija je i to kako ostalo društvo gleda na ove ljude. Možda ih to zanima kao vest, kao nešto malo crne hronike, ali ljude uglavnom nije briga. Mislite da je ljudima stalo? Ako vam kažem da na svetu postoje milioni gladnih, kako je onda ljudima stalo za bilo koga? Procenat debelih ljudi se povećava iz godine u godinu, hrana se baca na tone a sve je više gladnih. Da li vam ovo zvuči ok ili vam vređa inteligenciju? Ako je ljude briga za gladnu decu, zašto bi se brinuli zbog dece koja ginu u oružanim obračunima. Policija je predstavljena kao grupa lešinara. Ne volim generalizaciju i ne smatram da je sve baš tako. Elitni Odred se bolje zabavio tom temom. Bez obzira, to je mali segment ovog filma. Vidimo da i njih nije briga niti da žele da se mešaju u velike obračune. Oni se uključe kada je sve to gotovo, kada je do loših momaka lako doći i naravno iz svega toga gledaju da nađu korist. Ima to smisla. Ko je kod nas uhapšen i osuđen a da je u punoj snazi? Ko je zatvoren posle prvog velikog nedela? 

Čak iako ste hladni, ako vam scene u kojim toliki ginu tek budu neki šok, Naj scena će vam pomeriti zadnjicu. E tu shvatiš tu dečiju nesvesnost cele situacije. Malecki se busaju u prsa posle svojih nedela i onda dođu na nišan. Kada vidite malo dete pred nišanom, kada vidite njegov plač, zapitajte se, da li vas i dalje briga što se to dešava tamo negde, da li je život tog deteta zaista tako bezvredan, da li zaista nemamo moć da nešto promenimo, da li smo zaista toliki neljudi da okrećemo glavu na ovako nešto? Ako osvrćemo pogled, ko će onda pogledati u nas kada nam je potrebno?

Zanimljivosti:
Na kraju vidimo decu koja trče sa oružjem i govore kako će da naprave listu za odstrel. Oni su na kraju odrasli u "Crvenu Komandu", najozloglašeniju bandu u Riu. Scene u kojim se bande mole pre okršaja nisu bile u scenariju. Tokom snimanja je jedan momak koji je zaista bio u bandi pitao režisera da li će se snimati molitva pre okršaja. Režiser je svima rekao da prate ovog momka u tome šta on radi i snimio je scenu. Leandro Firmino (Zé Pequeno) zaista potiče iz Božjeg Grada i nema ambicije da postane glumac. Na audiciju je došao samo da pravi društvo prijatelju. Kada novinarka pita glavnog lika da li se ikada tuširao toplom vodom a on odgovara da nije to nije postojalo u scenariju. To je zaista bio razgovor glumice sa momkom koji je odrastao u favelama tako da je odgovor ovog dečaka iskren i istinit. Kada Knockout Ned izvrši prvo ubistvo, dolaze žene da mu čestitaju. Žena koja mu čestita je majka pravog Knockout Neda. Svi glumci amateri su iz favela. Film nije sniman u Božjem Gradu iz bezbednosnih razloga već u njegovoj blizini. 

U jednoj sceni se glavni glumac smeje bratu kada ga otac ošamari. To nije postojalo u scenariju već se momak zaista zasmejao. Poslednja scena u kojoj dečaku spadne papuča i on se vrati po nju nije u scenariju već se to dogodilo slučajno. Kako bi pojačali tenziju između Dadinja (Little Dice, Ze kada je bio dečak) i Marreca, trener glume Fatima Toledo je tražila da Marreca maltretira i proziva Daglasa Silvu (Dadinjo) 15 dana pre početka snimanja njihovih zajedničkih scena. Scena u kojoj vidimo gomilu leševa posle okršaja je kreirana pomoću fotografije koja je napravljena kada se pravi okršaj dogodio. Mané Galinha je u engleskoj verziji nazvan Knockout Ned ali pravi prevod bi bio Chicken Manuel. Na omotu DVD-a koji se prodaje u Americi, uklonjeno je oružje iz ruku dečaka.

Naj scena:

Dete na nišanu

Moja ocena: 9/10

2 коментара:

  1. nisam vise anoniman :D29. август 2014. 22:12

    Jedno veliko BRAVO za izbor filma.

    ОдговориИзбриши
  2. Bas je bilo uzivanje citati predhodna 4 teksta, jer su to upravo jedni od mojih omiljenih filmova. Svaka cast za izbor i nadam se da ce ubuduce biti vise ovakvih "pravih" filmova.

    ОдговориИзбриши