Obavestenje

Obaveštenje: Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

понедељак, 25. август 2014.

Der Himmel über Berlin (1987)


Wings of Desire (1987) on IMDb
Alternativni naziv: Wings of Desire
Kod nas nazvan: Nebo nad Berlinom
Žanr: Drama | Ljubavni | Fantastika
Režija: Wim Wenders
Glumci: Bruno Ganz, Solveig Dommartin, Otto Sander...

Priča:
Anđeo, umoran od nadgledanja ljudskih aktivnosti želi da postane čovek kada se zaljubi u smrtnicu.

Moj osvrt:
Wings of Desire je filmić koji sam izbegavao dugo. Razlog za to je bio taj što sam baš davno gledao njegov rimejk sa Kejdžom i Meg Rajan. Taj blagi užas koji mi se gadi na samu pomisao mi je stvorio neku sliku da i ovaj film sadrži sličnu priču. Ne samo da nemaju dodirne tačke već ova dva filma pričaju u potpunosti drugačije priče. Ne bih se bavio bez preke potrebe tim užasom od rimejka. Ovaj film priča što ni jedan do sada nije rekao. Jedinstven je i iz tog razloga što sam sve vreme imao utisak da čitam knjigu. Povremeno uz neki drugi film dobijem taj osećaj ali on traje kratko. Ovaj film se ne gleda, ovaj film se čita. Ovaj film biste videli da okrenete glavu i gledate na drugu stranu slušavši naraciju, dijaloge i monologe. 

Venders nam kroz anđele pruža večnost, ali ne onakvu večnost kakvu bismo svi zamišljali. On pruža svu simboliku te večnosti. Šta mislite, zašto u toj večnosti nema osećaja, nema boja, nema nekih naročitih emocija? Kakve emocije možeš imati kada si večan? Volećeš nekog i nikada više kao tog nekog a taj neko će ostati u prošlosti. Volećeš jedno razdoblje i sve ćeš meriti po njemu. Jedno vreme ćeš uživati u trčanju, hodanju, plivanju, letenju. Neminovno će doći vreme kada više nećeš želeti to da radiš a za više od toga nemaš mogućnost. Onda možeš zamrzeti nešto što si voleo, nešto u čemu si uživao ti može biti dosadno, nešto čemu si se divio ćeš gledati sa ravodušnošću, ako si ispunio najveće ciljeve više nemaš motiv, ako si video nešto najlepše, ništa posle toga ti ne može biti toliko lepo, ako si video sve - šta ti je još ostalo da vidiš? Postao si ravnodušan prema svemu. Nije li to isto kao i potpuno odsustvo lepih emocija? 

Uloga ovih anđela je genijalno osmišljena. Nema tu puno fantastičnih stvari, nema patetike - nju tražite u rimejku, nema zabave itd. Ne troši ovaj film vreme na te stvari. Na prvi pogled izgleda kao da anđeli sve što rade, poprave raspoloženje nekom i to je to. Obratite dobro pažnju kako to rade. Oni uvek podsete čoveka na nešto što je vredelo u njihovoj bližoj ili daljoj prošlosti. Nije li to prelepo? Upravo imate pokazatelj da za sve možete imati snage, samo je pronađite u sebi. Setite se nekog lepog momenta koji će vas oraspoložiti, setite se nečega što će vam dati motiv, setite se nečega što će vas trgnuti, setite se nečega što vas je možda i iznerviralo. Zašto da ne? Možda to upravo bude nešto što će vas naterati da dokažete nekom da greši, možda vas to pokrene da budete bolji nego što jeste, možda vas to podstakne da napravite nov korak a svaki naredni korak vas vodi u nešto nepoznato, nešto fantastično. Umesto nečega što bi očekivali od plitkih priča, umesto toga da anđeli nekom zabavom za kratkovide čine čuda, oni upravo bude veru čoveku u njega samog, pokazuju čoveku da on ima u sebi sve što je potrebno za snagu volje. 

Film je većim delom crno-beo. Tek povremeno se pojavi boja. Boja deluje kao nešto osvežavajuće. Nisu uvek lepe slike obojene ali ono što je bitno, ta boja upravo pokazuje emociju. Setite se prvih zaljubljivanja, setite se prvih poljubaca, setite se prvih tragedija, setite se prvih strahova u vašem životu. Reakcije su burne jer to je nešto novo. Upravo je to boja u večnosti ovih anđela. Novo osećanje koje dolazi. Tu neprimetno prođe jedna dilema kroz film. Ne trubi se o njoj a savršena je. Da li i ove boje prepustiti večnosti i dozvoliti im da izblede ili trajati dok i one traju? Šta je večnost naspram jednog momenta koji vredi večnosti, šta je beskraj naspram vašeg sveta u kom se osećate sigurno, voljeno i srećno. Svi oni razlozi zbog kojih bi želeli večnost u toj večnosti bi izgubili vrednost. Želimo li da se jednog momenta pitamo šta smo to voleli? Želimo li postaviti pitanje da li je vredno to što smo nekada voleli? 

Najveći deo filma prolazi u savršenim monolozima. Da sam film gledao sam, svaki od monologa bih preslušao po nekoliko puta. Pazite, ako vam kažem da oni sadrže mudrost i istinu ovog sveta to bi značilo da morate da kefate o njima i da je ovo teško za gledanje. Ne, ovo je ona životna istina koju vam neko saopšti običnim rečima na savršen način, ovo je nešto što vam otvori oči i nasmeje vas svojom jednostavnošću a opet oduševi svojom veličinom. A ti monolozi su zapravo razmišljanja ljudi. Anđeli imaju sposobnost da čuju misli drugih. Odabrano je nekoliko ljudi čiju ćemo priču slušati. U tom odabiru i jeste lepota. Izabrano je nekoliko ljudi koji nisu ni po čemu posebni a opet svojom pričom dopiru do nas. Zašto? Zato što priča nekolicine običnih ljudi je priča svih nas. Kada čujemo toliko priča u svakoj od njih ćemo pronaći i deo svoje. Ko god da priča, ne priča samo za sebe, priča za sve nas jer i ta jedinka je ogledalo naše vrste i našeg društva. Kada se nešto desi, nije se samo desilo nekom tamo, desilo se svima nama, na ovaj ili onaj način. 

E sada, kada čujemo sve ove priče i čujemo između ostalog i našu priču, zašto mislimo da su te priče velike i da će trajati večno? Pojam može trajati večno, to je tačno, ali mi nismo pojam, mi smo jedinke. Čak i ono što nas okružuje, priroda koju gajimo ili gazimo, gradovi koje gradimo, mašine koje stvaramo, sve to traje dok trajemo mi, dok traje naša priča o tome, dok traje naša priča o nama samima. Ta naša priča traje sve dok postoji neko ko je priča, makar je pričao sam sebi. Nismo večni. Naša priča može trajati dugo. Možemo postati čak i istorija sve dok nas vreme ne preobliči u legendu ili pak izbledi u toj istoj istoriji. U oba slučaja to više nismo mi. Zato upravo sada, pričajmo svoju priču, pričajmo priče koje smo čuli, pričajmo drugima, slušajmo druge. Nek ovi koji su pričali nama traju još makar malo i dajmo drugima razlog da sačuvaju nas u pričama još neko vreme. Možda jedna od tih priča bude značila nekom, možda jedna obična priča promeni nečiji život. 

Morao sam da se potrudim da zaobiđem ono glavno u prethodnom delu teksta. Šta je to što biste pričali nekom? Šta bi imalo najživlje boje u vašem životu? Čiju biste priču pričali? Koga biste pomenuli? Obratite pažnju na kakve detalje anđeli podsećaju ljude u filmu. Imamo ljude koji su neraspoloženi i malo podsećanja ih podstakne da promene raspoloženje. Imamo čak i čoveka na samrti koji nabraja neke detalje koji možda ne zvuče tako bitno. E tu smo. Upravo u tim detaljima je i lepota našeg života. Ok, svi mi pamtimo neke velike događaje, bili oni lepi ili tragični, ali da li su oni ono što bi želeli da proživimo ponovo? Ne bih rekao. Život čini skup jednostavnih osećaja i slika u kojima ste uživali i u kojima uživate, koji vas vrate u neki momenat. Zbog toga je ova Naj scena čista perfekcija. Ništa razmišlanje i procena, ništa logika, ništa procena već samo čisti i savršeni osećaj. Za neke ljude ti detalji možda deluju nevažno ali za vas oni znače mnogo. To može biti bilo šta: miris majčine kuhinje, zvuk očevog automobila, senka drveta u vašem dvorištu, miris starih knjiga, bacanje kamenčića u vodu, pesak koji protiče između prstiju, napuklina na stazi, hladan vetar u tihoj noći, karirani kafanski stolnjak, scena iz bezveznog filma koja vam je draga, miris pokošene trave, strip kojem nikada niste pročitali kraj, zvuk otvaranja flaše Coca-Cole, slivanje kišnih kapi niz prozor itd. Mnogo je takvih detalja. Samo malo se udubite i shvatićete koliko takvih stvari držite u sebi i u koliko takvih stvari budi vaše emocije. Koliko god vi pričali o njima, svi ti detalji kada se spoje, i oni pričaju priču o vama.

Zanimljivosti:
Crno bele sekvence su snimane kroz parče ženske, svilene čarape. Snimanje Berlinskog Zida je bilo zabranjeno pa su morali napraviti repliku. Prva replika je uništena tokom kiše jer je izvođač prevario producente i napravio je od drveta. Venders je želeo da Handke učestvuje u pisanju scenarija ali je ovaj to odbio. Handke je napisao nekoliko scena oko kojih je Venders napravio svoju priču.

Naj scena:

"Es muß einmal ernst werden..."

Moja ocena:10/10

1 коментар:

  1. Po meni najbolji Nemacki film uz The lives of the others.

    ОдговориИзбриши