Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

четвртак, 28. август 2014.

Rear Window (1954)


Rear Window (1954) on IMDb
Kod nas nazvan: Prozor u Dvorište
Žanr: Misterija | Triler
Režija: Alfred Hitchcock
Glumci: James Stewart, Grace Kelly, Wendell Corey...

Priča:
Fotograf koji se zbog nesrećnog slučaja nalazi u kolicima špijunira svoje komšije kroz prozor svog stana. Uskoro postaje ubeđen da je jedan od njih počinio ubistvo.

Moj osvrt:
Iako na prvi pogled jednostavan ovaj film je savršen na više nivoa. Hičkok nam ne daje samo jednu misteriju o potencijalnom ubistvu već ponovo prikazuje ljudsku prirodu, igra se sa ljudskim odnosima a to pakuje na inteligentno zabavan način. 

Prvo o onome što se možda ne vidi lako. Hičkok svog glavnog lika stavlja u kolica iz prostog razloga što bi nam taj lik bio odbojan kao neko ko sedi i zvera u svoje susede. Iako je u kolicima ovaj lik zapravo predstavlja sve one koji se ne kreću mnogo van svoje kuće i koji mnogo guraju nos u živote drugih. Vidite sada kako bi to izgledalo da ovaj lik nije vezan za kolica. Bio bi ona odvratna snajper baba koja ne leže da spava dok ne vidi da li ste se sami vratili po noći i ko je to sa vama. Hičkok se genijalno igra upravo sa tom potrebom da znamo šta se dešava u životima drugih. Jedno je kada sve gledamo na svetu filma, potpuno drugo je kada saznamo da se nešto dešava u stvarnosti. Tu se vidi koliko je i Hičkok bio ispred svog vremena. Kako nam danas privlače pažnju? Upravo emisijama iz života drugih. Nećete tu čuti ništa pametno. Nećete dobiti emisiju o životu Tesle, Živojina Mišića, Saramaga, Markesa, Pekića, Linča itd., već dobijate onaj najsmrdljiviji mogući sadržaj najnebitnijih likova na ovoj planeti. I onda se zapitamo kako neko možda da gleda sva ta smeća od Velike Braće, Farmi, Kardašijana i ostalih. Zašto nam serviraju takva smeća od ljudi? Jednostavno, lako nam je da sudimo o njima. Lako vidimo da smo bolji (ili barem tako mislimo) i njihovi postupci su naša meta. 

Kako privući ljude da gledaju tako nešto? Jednostavno, daš im nešto što će im lako privući pažnju. Hičkok nam upravo daje zanosnu devojku koja golišava igra po stanu. Stvari kojim nam privuku pažnju gledamo kratko ali su dovoljne da nas nateraju da gledamo dalje. Nije to samo stvar sa pomenutim emisijama, to se primenjuje svuda. Pogledajte npr. u svetu filma kako nas privuku trailerima a kada pogledamo film ne vidimo ništa više od onog što postoji u toj najavi. Zato je i naš fotograf bacio oko na mladu damu i polako ide dalje. To se naravno ponavlja više puta. Kada god osete da gube našu pažnju, opet će nas privući tako nečim. 

Međutim, kako da privučeš širu masu? E to je već stvar umetnosti. Kada sam pitao jednom drugaricu koja gleda Kardašijane, pitao sam šta je zapravo glavna devojka u toj seriji i zašto je gleda? Odgovor koji sam dobio je da je ona modni dizajner (ili nešto slično). Hm, koliko onda te njene emisije sadrže stvari o modi? Zapravo svi znamo kako je ta devojka došla u žižu javnosti. E to je to. Ljudi vole šokove i katastrofe, vole nešto što je zabranjeno, nešto što je nemoralno. Fotograf upravo okreće pažnju svoje drage na ceo slučaj kada i ona uvidi nešto što je iznenađuje. E tu smo. Ljudi šire dalje sve to što čuju, sve to što je bum, sve što je trač itd. Tako se privlači pažnja i šire javnosti, tako se i priča modifikuje u najgoru moguću. Nateraš ljude da pričaju o tome i sve više ih se uključi. Ovde imamo nešto što je potencijalno ubistvio. Hičkok je sve to spakovao ipak u nešto što je zabavno. Zašto? 

Posmatranjem drugih mi dolazimo do toga da sudimo njihovim postupcima. Zaboga, mi smo bolji od njih i ono što oni rade nije prihvatljivo po našim principima. Mislite li da je to dobar stav? Hajdemo malo na drugu stranu. Recimo upravo ograničeni likovi koje nam serviraju u tim emisijama mogu da utiču na druge ljude i njihova ponašanja. Šta ako neko procenjuje sebe prema drugima? Onda sebe pravi prema liku onih koji su nam servirani. Pogledajte šta nam je servirano. Želimo li da nam pokolenja budu takva? E sada, ne valja ako sudimo drugima, ne valja ako sudimo sebi na osnovu drugih. Šta onda raditi? Ništa, živi i pusti druge da žive. Kako je to ovde Hičkok preslikao? Genijalno. Vidimo da fotograf izbegava vezu sa svojom devojkom. Potom vidimo ko mu je devojka i pitamo se da li je normalan kada ima takav stav? Hičkok je namerno stavio ovu ženu kao nešto što je ideal, nešto što blista u celoj ovoj slici običnosti. Zašto? Upravo zbog toga što ovaj fotograf posmatra druge i na osnovu toga odlučuje. Ne gleda šta je ispred njega već gleda u druge. A šta tamo vidi? Vidi prelepu devojku koju svi saleću, vidi potencijalno ubistvo gde je muž ubio ženu, vidi neslaganje, vidi mladi bračni par koji već posle nekoliko dana pokazuje nešto ne baš pozitivno, vidi ljude unesrećene ljubavlju. Zašto bi se on onda upuštao u tako nešto?

E tu je Hičkok pokazao još jedno majstorstvo. Nabrojah mnoge negativne stvari koje su naterale fotografa da odbija vezu sa svojom prelepom devojkom. Međutim sve to legne na svoje mesto. Bitno je pronaći nešto što će te povezati sa nekim umesto tražiti razloge za udaljavanje. Vidimo par koji se pronalazi muzikom. Tako jednom liku koji je stvaralac daš motiv, daš mu nekog za koga će da stvara. Potom vidimo potpuno neočekivano sparivanje koje pokazuje da ne treba da procenjuješ poput ovog fotografa. U emocijama nema logike. I fotograf je naravno spustio gard i prihvatio stvari kakve jesu. Njega i njegovu devojku je vezao isti cilj. Ako od nekog dobijate podršku i pomoć u onom što radite, onda vam je jasno da li vam ta osoba želi dobro i šta misli o vama. Nekako sa svim ovim raspletima, Hičkok nam je pokazao da ne treba da tražimo u drugima ono što nam odgovara već da dozvolimo drugima da pokažu ono što jesu i prihvatimo to. 

Elem, do sada pričah o svemu i svačemu osim o potencijalnom ubistvu i rešavanju misterije. E u svemu tome je Hičkokova genijalnost. On ima kao jednu priču a uz nju vam ispriča još mnogo drugih. On ovu misteriju razvija na specifičan način iz sve snage koristeći nagoveštaje i obično rasuđivanje. Jedno je kada imate slučaj gde ćete otkrivati dokaze. To je klasična detektivska priča. Kao što sam napisao, reč je o običnim ljudima koji posmatraju druge. Kada god gledate u nekog drugog i probudite sumnju da je taj drugi učinio nešto, imate neka vaša zapažanja i neku logiku kojom biste učvrstili vaše tvrdnje. E i ovde je ista situacija. Imamo tri osobe koje se uključuju u to posmatranje potencijalnog ubice. Svaka daje neku svoju verziju šta se odigralo, svaka daje neko svoje viđenje onog što se desilo pred njima. E u tome i jeste caka. Što nas više gleda u jednu stvar, sve je veća šansa da otkrijemo sve detalje ali je i veća šansa da će se priča iskriviti. Po toj liniji nas Hičkok šeta ceo film. Daje nam mogućnost i onda nam da dokaz da smo loše nagađali. A taj dokaz nam dostavlja upravo detektiv. Dokazi deluju neoborivo. Detektiv radi svoj posao, ovi ljudi nisu tog iskustva. Ali zašto onda verujemo njima? Dokaz je materijalan, ponašanje osobe i postupci su nešto što procenjuješ iskustvom.

Za jedan film koji u centru ima moguće ubistvo, on je prilično zabavan i ima neku dozu humora. Savršeni dijalozi su prebogati dobrim dosetkama. Nekako je sve u svetlom tonu pa čak i posle raspleta. Vratimo se negde na početak teksta. Kada ljudi gledaju sve te rialiti pizdarije, šta god se tu dešavalo, bilo da su lepe ili ružne stvari, bilo da je nečija sreća ili nesreća, sve je to svedeno na zabavu. To i jeste tragedija današnjeg društva. Tragedija se pretoči u nešto drugo. Imali smo skoro jeziv događaj. Imali smo i medije koji su se utrkivali ko će nam prodati tu jezivu priču na što upečatljiviji i grozniji način. Njihov cilj nije bio da prenesu vest. Pokazali su da su lešinari koji zarađuju na tuđoj nesreći. Pokazali su da ne cene vaše mišljenje već žele da vam formiraju njihovo. 

Kao što rekoh, Hičkok uvek da mnogo više od onog što izgleda. Dok nam je prodavao priču o ubistvu, pokazao nam je i naš poriv da gledamo u tuđe živote, pokazao nam je tuđe živote kroz naše oči, pokazao nam je i uticaj koji to ima na nas i na naš odnos sa drugima. Na inteligentan i zabavan način, on se igrao sa odnosima između muškaraca i žena i popunio je celu priču savršenim dijalozima. Džejms Stjuart je kao i uvek sjajan. Grejs Keli je pokazatelj da su nekada glumice pored toga što su bile lepe morale ipak da znaju i da glume. Mada je za Grejs Keli reći da je samo lepa velika uvreda. Kada gledamo neke od filmova poznatih režisera, pitamo se da li će mu taj film biti dobar poput nekih prethodnih, da li će omanuti, da li će popraviti utisak nakon prethodnog razočarenja. Kod Hičkoka nema dileme. Samo je pitanje sa čim će da nas oduševi.

Zanimljivosti:
Ceo film je snimljen na jednom setu. Ovo je jedini film u kom možete videti Grejs Keli sa cigaretom. U svim ostalim filmovima je odbijala da puši. Džordžin Darsi koja je tumačila "Miss torso" je za vreme snimanja filma provodila vreme u apartmanu u kom je i snimana. Svi apartmani u zgradi gde je Torvald su napravljeni tako da imaju električnu energiju i tekuću vodu iako su pravljeni samo za potrebe snimanja. Protivpožarni sistem se aktivirao jednog dana zbog toga što je rasveta značajno podigla temperaturu. Džordžin Darsi je sama osmislila svoj ples. Jedino što je Hičkok zahtevao od nje je da ne uzima časove plesa jer je želeo da ona odaje utisak nekog ko je amater. Negativ filma je oštećen zbog bojenja. Inspiraciju za ljubavnu priču između glavnih likova Hičkok je pronašao u odnosu Roberta Kape, ratnog fotografa, i čuvene Ingrid Bergman.

Naj scena:

U Torvaldovom stanu

Moja ocena: 9/10

2 коментара:

  1. maestralan film - maestralnog Hickoka!!! Zabavno i zanimljivo za gledanje onoga sto svako (bar jednog!!!???...cuj, jednog) ima u komsiluku... :))

    ОдговориИзбриши