Rope (1948)

Kod nas nazvan: Konopac
Žanr: Drama | Kriminalistički | Triler
Režija: Alfred Hitchcock
Glumci: James Stewart, John Dall, Farley Granger...

Priča:
Dva mladića su zadavila svog "inferiornog" druga, sakrili su telo u svom stanu i pozivaju mladićeve prijatelje i porodicu na zabavu kako bi testirali savršenstvo svog zločina.

Moj osvrt:
Jedno je sigurno, sa Hičkokom nema promašaja. Na prvi pogled, Rope izgleda kao nešto što je nastalo iz romana Agate Kristi. Ako ste čitali nešto od pomenute spisateljice, znate već koncept. Međutim, ono u čemu se Rope razlikuje od Agatinih romana je to što se ne zasniva samo na ubistvu i njegovom rešavanju. Rope je nešto više od toga. 

Odmah na početku vidimo ubistvo i ubice. Tu se otvara pitanje zašto bi neko ubio? E ovaj razlog mi se čini malo drugačijih od svih ostalih. Kada sam pisao o 8MM, pomenuo sam scenu u kojoj jedan lik postavlja pitanje zašto bi poznat, bogati čovek platio da gleda ubistvo. On dobija odgovor "zato što može". As simple as that. Ovde imamo lika koji, da tako kažem, boluje od kompleksa nadčoveka. Osmislio je ubistvo, izvršio ga i na neki način organizuje ljude u svojoj maloj igri kako bi pokazao svoju superiornost. Ono što je zanimljivo, većina stvari mu i polazi za rukom. Upravo se stvari odvijaju kako je on i poželeo. Za sve koje smatra inferiornijim od sebe, ispostavlja se da i jesu. Odličan pokazatelj da najveća opasnost dolazi od inteligentnih. 

U razgovoru, svakako smo čuli sve i svašta kada se desi ubistvo. Ako je ubijen neko ko je beznačajan, nebitan, nepoznat, velike šanse su da će većina ljudi olako preći preko toga. Kome to radi u korist? Ako je ubijen neko ko je ubica ili silovatelj, većina ljudi će reći da je to zaslužio. Pruža li to opravdanje čoveku koji bi iz zadovoljstva ubijao a ovaj je bio njegova meta? Koliko puta u šali čovek kaže "ubiću te" ili tako nešto slično? Koliko puta u bizarnim šalama ili besu kaže da bi svet bio bolji bez nekog? A šta ako zaista misli tako? Rope se igra sa svim ovim stvarima. 

Jedan čitalac mi je davno napisao da ako želiš u nečemu da vidiš logiku, pronaćićeš je. Tako je i u ovom slučaju. Lik koji ubija nalazi svoj podsticaj u rečima čoveka kojem se divi. On koristi ideju kojoj ubistvo nije cilj i okreće je u svoju korist. On neke stavove pretače u praksu i izvršava gnusan čin ubistva. Zašto? Zato što može, zato što želi da podrži teoriju po kojoj su superiorni ti koji treba da odlučuju, koji imaju prava na ovakvo nešto, da su inferiorni nebitni i da jedino oni zbog svoje nemoći uviđaju neku razliku između dobra i zla dok su superiorni znatno iznad oba itd. Podseća li vas ovo na nešto ili nekog? Jesmo li imali ratove gde su jedni tvrdili da su viša rasa, da li smo imali ratove zato što su jedni smatrali da je njihova vera ova prava i da druge treba ubiti ili pokrstiti. Zar ovakva verska previranja ne traju i dan danas gde će ih "superiornost" njihovog cilja i njihove vere svakako odvesti na krvi put. E tu se postavlja veliko pitanje. Ko je taj koji će reći da je neko superioran? Da li čovek može doneti odluku da je on sam takav? Ili se sve ipak može podvesti pod moć? 

Ako uzmete da radite bilo kakav posao, da se bavite bilo čime gde jurite uspeh, kada dođete do nekog nivoa u kom mislite da ste postigli fantastičan uspeh, da li će vam biti dovoljno to što ste sami ubeđeni u svoje dostignuće, ili ćete pak potražiti potvrdu? Dok ste gradili svoj put ka uspehu, svakako ste imali uzora ili možda nekog koga ste želeli prestići. Ne bi li vaš uspeh bio potpun  ako bi taj vaš uzor ili taj sa kim ste se poredili priznao šta ste postigli, ili biste ga čak porazili u nečemu u čemu on vlada? Ovde imamo takvu igru. Takođe, ako nekog želite da varate, varajte ga poznatim elementima ne iskačući iz svog ponašanja i šablona. Onaj ko je majstor u tome u čemu ga želite prevariti, primetiće i najmanju razliku. 

Možda povremeno cela ova priča deluje naivno, ali mislim da cilj svega ovoga nije bila igra o otkrivanju ubice već je cilj nešto sasvim drugo. Ako pomislite da je ovo jednostavno kao što izgleda, razmislite još jednom i setite se ko je režirao ovaj film. Rope ima za cilj da otvori pitanja motiva ubistva, ličnosti ubice i pokazuje nam to sa jedne strane na koju se malo filmova odlučuje. Možda ovo nije baš u rangu Hičkokovih remek dela koja sam do sada odgledao ali je svakako reč o odličnom filmu.

Zanimljivosti:
Prvi Hičkokov film u boji. Film je decenijama bio nedostupan jer su prava prodata samom Hičkoku koji je film ostavio u zaostavštini svojoj ćerci. Jedini Hičkokov film koji se Stjuartu nije svideo. Dejvidovo ime se pominje 73 puta. Film je zasnovan na drami Patrika Hamiltona ali je Hičkok napravio veliki broj izmena.

Naj scena:

Govor

Moja ocena: 8/10