Field of Dreams (1989)

Kod nas nazvan: Polje Snova
Žanr: Drama | Porodični | Fantastika | Sportski
Režija: Phil Alden Robinson
Glumci:  Kevin Costner, Amy Madigan, Ray Liotta...

Priča:
Farmer iz Ajove čuje čudne glasove i zbog njih odlučuje da na svom polju kukuruza napravi stadion za bejzbol. Nedugo potom, fantastične stvari se dešavaju.


Moj osvrt:
Ako gledamo ovaj film površno, on je prilično neozbiljan. Taj farmer čuje glasove i vrlo brzo konta da on treba postupi po njima, da nema nikakav psihološki problem. Ne vidi se tu jak motiv zašto bi on to odradio. Takođe i njegova žena sve to prihvata tako lako. Preoraće ogroman deo polja kukuruza, doći će u finansijsku krizu - pa šta sad dragi, samo ori i napravi teren. To mi je malo neubedljivo. Generalno, svo to postupanje po glasovima mi je skoro do samog kraja bez nekog većeg motiva, ali dobro, to je sve ako površno gledamo na film. 

Ako se malo zagrebe ispod površine, videćemo mnogo dobrih stvari ovde. Prvo što je primetno je želja da još jednom vidite svoje legende u onome u čemu su najbolji. Ovde se to projektuje na bejzbol i na književnost. Tu postoji jedna veoma simpatična stvar. Otvara se pitanje, kada se ti legendarni igrači već pojave, zašto ne mogu da siđu sa terena? Odgovor je jednostavan. Kada god npr. vidite Majkla Džordana, na šta prvo pomislite? On je Džordan samo na terenu. Van njega, on prestaje da bude ono što jeste. Volimo mi njega i van tog terena ali ne možemo da ga odvojimo od njega. 

Glavna stvar u filmu su propuštene šanse. Koliko god čovek bio uspešan ili ostvaren, svako u sebi nosi barem jedan momenat kada je mogao ostvariti deo svog sna, neki možda i manji ali njemu bitan i drag cilj. Film to fino pokazuje, čak i u likovima koji su srećno živeli. Nisu samo neostvareni ljudi oni koji žale za nečim. Tu se može postaviti i pitanje, zašto neki ljudi vide te igrače koji se pojavljuju a neki ne. Jednostavno: ti ljudi su prikazani samo kao veliki materijalisti, oni su prazni i duhovno i emotivno. Da malo bolje objasnim ovo. Naš Rej koji gradi ovo polje, gradi ga zbog glasova koje čuje. Recimo da te glasove treba da posmatramo kao neki instinkt. Ljudi koji imaju tu spontanost i koji su spremni uraditi nešto nesvakidašnje, iako to nešto nosi rizik, oni su mnogo ostvareniji od ljudi koji se vežu samo za materijalno, koji idu na sigurno i ne vide dalje od novčanika. Naš Rej vidi nešto iznad toga. Iako su me te scene o finansijskoj krizi malo iritirale, one su poslužile upravo za ovo o čemu pričam. 

Moram da napomenem i jednu malu scenicu u kojoj se raspravlja o zabrani nekih knjiga. Jedna grupa idiota povlači tako glupe argumente, koristeći čak i neke klišeizirane stvari koje i nemaju veze sa samom temom. Znate i sami braćo i sestre kada neko nema argument kojim bi vam uzvratio na neku raspravu, on krene da vređa vas i poziva se na neki viši moral, ljudska prava ili šta već. Besmislenost takvog razgovora pokazala je Rejeva supruga jer u raspravi, kao kontraargumente koristi potpuno iste argumente koje koriste i protivnici, a okreće masu na svoju stranu. Možda je ta scena nebitna, ali meni je savršeno pokazala kako možeš da pričaš iste stvari kao i protivnik, samo treba da budeš ubedljiviji i ljudi će ti poverovati. 

Kao što rekoh, glavna stvar kojom se film bavi je neka neostvarenost. Kako film odmiče, saznajemo šta Reja muči, i kada već dođe do toga da on ispravi to što ga tišti, jasno nam je da je ovo samo opaka simbolika. Propuštene šanse će uvek ostati iza čoveka. Može on ostvariti nešto slično i u budućnosti, ali to nije ista stvar. Kažem, ako površno gledamo film, poslednja scena u kojoj su se gomile zaputile ka tom polju i nema neku snagu. Ali ako shvatimo da svako od nas ima to polje snova na kom želi ostvariti nešto što je propustio, onda vam je jasno da je ovo zaista lep film, film koji ima odličnu simboliku i film koji svakako treba pogledati.

Zanimljivosti:
Studio je zaista sagradio teren na polju kukuruza. Porodica koja je vlasnik polja je zadržala teren i posle snimanja filma razvila biznis prodaje suvenira. Od 1990. posetioci su slobodni da dođu i igraju bejzbol na tom terenu. U knjizi po kojoj je film rađen, Rej zapravo traži stvarnog pisca, Selindžera i ponovo sreće svog brata blizanca. 

Kukuruz je često zalivan kako bi brže rastao i kako bi igrači mogli da nestanu u njemu. Zbog toga je u jednoj sceni, kako bi kukuruz izgledao niže, Kostner šetao po platformi koja je postavljena. U sceni u Fenvej Parku, jedni od statista su bili tada nepoznati Ben Aflek i Met Dejmon. Kada vidimo da Rej Ljota pogodi torbu lopticom, to je bila čista sreća. Za poslednju scenu, 1500 volontera je vozilo svoje automobile. Rej Ljota je mesecima vežbao da udara levom rukom ali je ipak režiser odlučio da to nije toliko bitno i rekao mu je da udara svojom jačom, desnom.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 7/10