Pulp Fiction (1994)

Kod nas nazvan: Petparačke priče
Žanr: Kriminalistički | Triler
Režija: Quentin Tarantino
Glumci: John Travolta, Samuel L. Jackson, Bruce Willis...

Priča:
Životi dvojice plaćenih ubica, boksera, mafijaševe žene i para sitnih pljačkaša se prepliću u pričama o nasilju i iskupljenju.

Moj osvrt:
Tarantino ovde potvrđuje jednu stvar a to je da kada je dijalog u pitanju, u istoriji kinematografije ne postoji niko ko mu je ravan. Kada likovi u njegovom filmu vode razgovor, u stanju ste slušati to koliko god trajalo. Sada ću da dokažem svoju tvrdnju jer dijalogom Tarantino ovde razbija sve šablone. Likovi u filmu pričaju gomile priča koje možemo nazvati urbanim legendama, ludački zanimljivim tračevima ili šta već. Ako pogledate scenu u kojoj se likovi nalaze, videćete da ona ima potencijal da se izrodi u nešto vredno gledanja. Recimo kada lik izvodi gazdinu (mafijaševu) ženu a iz ranije priče znamo kako je prošao lik koji joj je prethodni put pravio društvo. Sada tu možete očekivati gomile pizdarija. Ok, dođemo mi do njih konačno, ali pre toga imamo opaku količinu dijaloga. 

Neprocenjivi kvalitet tog dijaloga leži u tome da on apsolutno baci u drugi plan ceo potencijal koji situacija ima. Kažem, konačno mi vidimo rasplet situacije, ali ovako kvalitetan dijalog odloži taj rasplet a da gledalac to uopšte i ne primeti. Kada rasplet dođe, bukvalno u svakoj sceni imamo jedninstveno i nadasve neočekivano ludilo. Svaki dijalog vodi ka nečemu što oduševljava. Ako malo kefamo, po logici stvari taj dijalog bi trebao ubiti draž tog raspleta jer ga neminovno odlaže. E, u tom grmu leži zec. Bez obzira da li je taj dijalog vezan za samu situaciju ili ne, bez obzira da li su priče koje čujemo lične ili ne, svi ti razgovori kreiraju određeno raspoloženje kod likova i atmosferu koji i te kako rade u korist raspletu. 

Sledeći kvalitet tog dijaloga leži u tome da to o čemu god likovi pričaju izgleda mnogo dobro. E sada, ako zamislimo da umesto priča koje čujemo zapravo idu scene, shvatićemo da takve scene ne bi pile vodu ni malo. Dijalogom, Tarantino je pobedio potencijalno prikazivanje scene. Samim dijalogom on razbija šablon ponašanja. Recimo upravo kada očekujemo neku surovu akciju, on dijalogom pravi pauzu i pravi obrt. Samim tim likovi ne rade ono što se od njih očekuje i za razliku od šablonjara koje gledamo, kakvi god bili, likovi iz Pulp Fiction deluju inteligentnije i bliže običnom čoveku. Možda ovo zvuči kontradiktorno, ali jednostavan lik koji ne radi šablonske gluposti mi deluje deset puta inteligentnije nego neki iskarikirani genije. 

Recimo ako ste gledali Bekstvo iz Zatvora (Zakon Braće), u gomili preterivanja videli smo gomilu pizdarija koje je Skofild izvodio. Naravno sve to izgleda odlično i pitko. A kako je vreme odmicalo, siguran sam da ste počeli da očekujete tačan momenat kada će Majkl odraditi nešto što niko od drugih likova ne očekuje. To ne pravi genija od Skofilda već idiote od drugih likova. Zbog toga, kakav god bio društveni položaj bilo kog lika iz Pulp Ficiton, kolika god taj lik bio budala, ne može se reći da je glupan. Čak i jedan običan džeparoš na početku rezonuje inteligentno. 

Koliko god neko delovao glupav u nekoj situaciji, opet postoji situacija u kojoj dobro koristi kefalo. Fora je samo u tajmingu kada će šta uraditi, ali zar to nije slučaj i u stvarnom životu. Tarantino je uspešno to predstavio zato što mu je svaki lik jedinstven ali i svaki nosi nešto kontroverzno. Imamo plaćenog ubicu koji čita Modesti Blejz, imamo plaćenog ubicu koji citira Bibliju, imamo grubijana od boksera koji se ponaša kao dušica prema devojci koju voli, imamo čoveka koji želi da ubije drugog a kasnije je odlučio da ga spasi... Mnogo toga ima, ne bih da lopatam ovde bespotrebno, jer ako ovo niste gledali, gledaćete. Ono što želim reći je da je Tarantino uložio trud i u dijalog i u likove i u događaje. 

Ako malo dublje uđemo u sve to, kada pogledamo glavne likove, bukvalno svaki od njih je neostvaren. Koliko god bili uspešni, koliko god ostvarili neke od bitnih planova, u suštini, svaki od njih je osakaćen nečim bitnim. Ako zanemarimo novac, šta imaju i u šta veruju ovi likovi? Od vrednih stvari samo jedan jedini lik ima nešto što mu je značajno, a to su žena koju voli i sat koji je nasledio od oca. Priča o tom satu je opasno luda i oduševljen sam što je Kristofer Volken lik koji je trebao da je ispriča. Elem, da bi svi ovi dijalozi pili vodu i da bi sve to bilo ubedljivo, pobrinula se vrhunska ekipa glumaca: Semjuel L. Džekson, Džon Travolta, Harvi Kajtel, Brus Vilis, Tim Rot, Uma Turman, Kristofer Volken... Rafal ovakvih harizmatičnih glumaca je svakako ceo film podigao na viši nivo. 

Moram da se osvrnem i na jednu transformaciju. Recimo, mnogi filmovi koji pokušavaju da transformišu osobu u vernika ili da povrate veru osobe, time se bave površno. Bacićeš osobu u neku bezizlaznu situaciju i on će na lepom kraju shvatiti da je vera izlaz i da on može da se pronađe u veri. Uvek se traže neki jaki i kolosalni razlozi a vera objašnjava na najbanalniji mogući način. Pulp Fiction se tom temom igra opasno dobro. Imamo plaćenog ubicu kojem se događa nešto ne baš neverovatno, ali recimo da je imao dosta sreće. On u toj najobičnijoj stvari vidi kolosalno čudo. Ne pokušava da daje neko objašnjenje zašto ima u planu da se ostavi ovako prljavog posla, on to ne razume najbolje, ali oseća i veruje - zar to nije suština vere. Ako veruješ, zašto bi morao da obrazlažež i da daješ kolosalni razlog, pokaži mi jačinu svoje vere a ne banalizuj to i ne objašnjavaj prizemnim razlozima. 

Ako gledamo priče koje likovi pričaju, sve deluju kao one priče koje i mi pričamo u društvu nekada, zašećerene nekim manje verovatnim događajima čisto da bolje zvuče i privuku pažnju. Naravno, to se uvek priča radi raspoloženja i neke kreativne rasprave. Ono što je u Pulp Fiction genijalno je to što likovi iako pričaju neverovatne priče, njima se dešavaju mnogo luđe stvari. Ono što vidimo da se zaista dešava, nadmašuje svaku priču tako da nam Pulp Fiction zapravo pokazuje i prikazuje život kao gomilu neverovatnih događaja, prikazuje život kao splet neverovatnih okolnosti koje se mogu pronaći i u običnim stvarima i prikazuje život kao neverovatnu priču. Tako da ovo nije kriminalistički film, ovo nije triler, ovo nije drama - ovo je Tarantino. Uživajte

Zanimljivosti:
Tarantino je ulogu Džulsa specijalno pisao za Semjuel L. Džeksona. Ta uloga umalo nije otišla Polu Kalderonu posle odlične audicije, ali kada je Džekson čuo za to, odmah je doleteo u L.A. na audiciju kako bi osigurao svoju ulogu. Citat iz Biblije je izmišljen a napisao ga je sam Tarantino. 

Scena kada Vinsent zabija iglu u Mijino srce je snimana u nazad. Lik Wolfa je specijalno pisan za Harvija Kajtela. Reč fuck je izgovorena 265 puta. Budžet za snimanje je bio samo $8.000.000 od čega je $5.000.000 otišlo na plate za glumce. Kada god Vinsent ode u wc, nešto loše se desi. Brus Vilis je radio 18 dana. Marselus i Mia ne pričaju ni u jednoj sceni iako su muž i žena. Lik Vinsenta Vege je pisan specijalno za Majkla Madsena ali je 2 nedelje pre početka snimanja Madsen prihvatio ulogu u filmu Vajat Erp. Vinsent Vega čita knjigu Modesti Blejz. Sam Tarantino ima želju da snimi film po tom liku i čak je i platio prava na to.

Naj scena:

Fenomenalni Kristofen Volken i neverovatna priča o satu.

Moja ocena: 10/10