Sunset Blvd. (1950)

Kod nas nazvan: Bulevar Sumraka
Žanr: Drama | Film Noar
Režija: Billy Wilder
Glumci: William Holden, Gloria Swanson, Erich von Stroheim...

Priča:
Neuspešni scenarista piše priču za bivšu zvezdu nemog filma čija slava je izbledela.

Moj osvrt:
Kada sam pročitao knjigu Godina Smrti Rikarda Reiša imao sam utisak da je ono što sam pročitao dobro ali nedeljama posle toga, knjiga mi nije dala mira a nisam mogao da skontam zašto. Uzeo sam ponovo da je pročitam i oduševio se. Ista situacija je bila kada sam gledao Paklenu Pomorandžu. Sve je to bilo ok ali nisam video veličinu tog filma. I opet su me neke scene danima proganjale. Posle reprize sam bio oduševljen. Zašto ovaj uvod? Kada sam prvi put gledao Bulevar Sumraka, delovalo mi je da je ovo strašan film. Ali moram da priznam da sam ga gledao u pogrešno vreme i da je bolje da nisam ni pisao o njemu. Ova repriza je došla kao poručena. Uživao sam u svakom detalju od prvog do poslednjeg momenta: od glume, preko poruke do scenografije. Sve je ovde na svom mestu. 

Ako gledamo na ovo kao na film o ženi čije vreme je prošlo, čije lice umesto svetala scene obasjava potpuno ludilo, videćemo solidan filmić i lepu zabavu. Ali ovo je daleko ispred toga. Ovo je pre svega film o glumi, film o filmu, film o prolaznosti, film o svakom ko želi ostaviti trag. 

Dok glavni lik prilazi vili koja je na prvi pogled u fazi raspada, mi ispod svog tog krša vidimo nekadašnji spektakl. Ako obrišemo prašinu, ponovo okrečimo, popravimo pokvareno, podmažemo gde škripi, videli bi lepotu ovog zdanja. I baš takvo stanje se ovde preslikava na vlasnicu te vile. Ispod prašine koja je pokriva, vidi se nekadašnji spektakl. Svo to stanje prolaznog, stanje nekadašnje vrednosti, davnog spektakla vlada i u atmosferi koju ova žena nosi. Takve finese nisu baš lako dostižne. To su detalji čiji film čine velikim. Nađite ih u današnjim, sve češćim prevarama. 

"Ja sam velika, filmovi su postali mali". Mislite li da je zabluda da neko smatra sebe većim od filma?  Nije. Mnogi su veći od filma. Mnogi su proslavili filmove. Ali filmovi su opet proslavili one koji nisu nosili film svojim kvalitetom. Sve u svemu, to je neodvojiva stvar. Gadno je to što zaborav vuče i jedne i druge. Dok traje glumac, trajaće i film i obratno. Veličine traju dok ih se mi sećamo, onda neko vreme budu legende, kasnije odu u zaboravi i samo retki poštuju ono što su oni bili. Dolaze nove veličine, dolaze drugi. Veći ili ne, neuporedivo je to. Svako vreme ima svoje ljude a ti ljudi imaju svoje veličine. 

Zašto ova bivša zvezda želi da se vrati u ulozi Salome? Nije to slučajno. Sve je u službi njenog karaktera i njene propasti. Ona je zaboravljena. Negde duboko ispod, ona to zna. Problem je u tome što suviše dobro glumi, suviše dobro laže i to toliko da veruje i sama sebi. I od svega ostaje samo strah da više nije bitna. Salome je neko ko zahteva glavu sveca na tacni, Salome je poželjna, Salome je neko ko naređuje caru. Nije li to jedna od odlika zvezda. Moć koju su stekli je nešto što ih opije. Problem je što i ta moć ima rok trajanja, rok o kome čovek ne razmišlja dok vlada njome. 

Sve vreme mi gledamo film u filmu. I u tom filmu mogu reći da se ističu bukvalno svi elementi. Glavni lik je glumica, to je uvek tako. Svi ostali, režiser, scenarista, kamermani - svi su tu sporedni likovi. Pogledajte ovu ženu - ona je zaboravljena i nebitna ali u ovoj priči, ona je centar. Uslovno rečeno, glavni lik i svi koji su životu koji gledamo su u službi nje i njenog ludila. I u tom filmu, tehnikalije su besprekorne. Od scenografije do naracije, preko odličnih dijaloga i komparacija. Sve je savršeno na svom mestu. Problem je u tome što kao i svaki film, život koji gledamo na ovom filmu je laž. Prepustićemo se i verovaćemo u nju samo da bi se oduševili, da bi doživeli šok, da bi se uzbudili, da bi se nasmejali. 

Gluma Glorije Svanson izgleda pomalo teatralno ali ko ovo pripiše lošoj glumi taj definitivno ne zna šta je pogledao. Ova žena je bila zvezda nemih filmova. Ako ste pravi filmofil, verujem da ste pogledali nešto iz te ere. Ljudi nisu mogli drugačije pokazivati emocije nego prenaglašavanjem pokreta, govora, jake mimike. Ali hej, reći će neko, to je njen život, ona trenutno ne glumi u filmu. Da li zaista mislite da neko ko je bio veliki u nečemu nekada napušta to čime je vladao. Ona glumi svoj život zato što je to ono što ju je načinilo velikom. Glorija Svanson pruža ne teatralnu nego epsku glumu, nešto što fascinira i boli u isto vreme. 

Odlična stvar je što je Glorija mogla lako da se poistoveti sa ulogom koju je ovde tumačila. Ona zaista i jeste bila zvezda nemih filmova. Vreme njene slave je polako prolazilo. Zbog toga je njena gluma ovde prepuna emocija. Majstorski je ušla u ulogu. Još jedna zanimljiva činjenica - Maksa, njenog slugu tumači čovek koji je režirao filmove u kojima je Glorija glumila. Vidite li na kakav način ovaj film preslikava život. Čovek koji je režiser, ovde je sluga. Simbolika u punom sjaju. Svi su tu za zvezde. Zvezda proslavlja film, zvezda može proslaviti i režisera. Zbog toga se Maks drži za Norminu (Glorija) suknju. Ok, neko će reći da je on mogao bez nje da nastavi da pravi opasan posao. Jeste ali tu se već postavlja pitanje da li nešto radimo zbog nečeg ili nekog. Da li bi Maksov najveći uspeh bio film ili Norma? Šta više volite, uspeh ili osobu? Mislite o tome.

Za mene najjača scena nije kraj, iako je on spektakl. Najbolja scena kao i kada sam prvi put gledao je ona kada Normu obasjaju svetla scene. Tada ona sija u onom nekadašnjem sjaju. Mi ne znamo da je ona bila velika osim iz njene priče. Ali to svetlo ju je pokazalo u punom sjaju. Ako ona zaista ovako sija na sceni, onda je nesumnjivo zvezda. U čemu je onda problem, zašto ju je vreme pregazilo, zašto je sada nebitna? Nije problem u vremenu, braćo i sestre. Problem je u ljudima koji takve stvari prepuste zaboravu. Ako neko dođe i kaže vam da pogledate ovaj film a vi to niste učinili do tada, videćete njegovu veličinu. Ali ako takvih ljudi nema, ako sami ne otkrijete ovako nešto, film se prepušta zaboravu. Zašto se to dešava? Zbog šljaštećih stvari kojim nam neko maše pred očima, kojima dajemo više pažnje. Norma Dezmond je velika, ali su ljudi dozvolili da ona nestane. Ona je ostala zamrznuta u vremenu bez da joj je data šansa da se menja i prilagodi novom. 

Na kraju, šta ostaje kao sećanje na ovaj film. Sudbina glavnog lika - ne bih rekao. Stvari koje su vezane za njega imaju vrednost samo uz Glorijinu priču, uz njeno prisustvo. Zvezda je zvezda, čak i u svom ludilu, i u svojoj propasti, ona je ta u koju je uperena svetlost. U dobrom će je slaviti u lošem upirati prstom u nju. Svako će dati sebi za pravo da joj sudi ali skoro niko neće dosegnuti tu veličinu. Izlazak na veliku scenu i dolazak do slave je blještav, spektakularan. Neki kažu da odlazak može biti tih ili buran. Istina je samo jedna. Zvezda nikada zaista ne odlazi. Slava može da izbledi ali gluma nikada ne prestaje.

Zanimljivosti:
Fotografije mlade Norme Dezmond su fotografije Glorije Svanson iz mladosti. Kada su snimali scenu prvog poljupca Vilijama Holdena i Nensi Olson, režiser nije želeo da prekine snimanje iako je imao dovoljno materijala. Na kraju scenu je prekinula Holdenova supruga. Montgomeri Klift je napustio snimanje. Trebao je glumiti Džoa ali je imao aferu sa sredovečnom ženom i nije želeo da mu novinari grebu po prošlosti. Kada su snimali scenu sahrane Norminog majmuna, Vajlder je rekao glumcima da se ponašaju ubičajeno "znate već kako se ljudi ponašaju na sahrani majmuna". 

Norma Dezmond (Glorija Svanson) izgovara rečenicu da bez nje ne bi Paramount studio ni postojao. Glorija je radila za Paramount šest godina. Glorijina ćerka je izjavila da je glumica bila u ulozi svo vreme snimanja filma, da su joj se kući čak i obraćali kao Normi. Erih fon Strohajm ne voli svoju ulogu u ovom filmu. Vila Džona Pola Getija je korićšena za potrebe snimanja. Paramount je to platio tako što je izgradio bazen u dvorištu. Mnogi su Vajldera kontaktirali kako bi pravili rimejk filma ali je on svima odgovorio da ne poseduje prava na njega. 

Iako Erih fon Strohajm glumi i vozača, on nije znao da vozi. Scene u kojima vozi su snimane tako što je automobil bio šlepan. Originalni negativi za film su odavno izgubljeni. Za razliku od lika koji tumači, Glorija Svanson je prihvatila činjenicu da je ne žele na ton filmu tako da je posle glumačke karijere neko vreme radila na radiju i televiziji. Mnoge je čudilo da je Džudi Holidej dobila oskara pre Glorije Svanson za ovaj film i Bet Dejvis za All About Eve. Vlada mišljenje da bord nije znao kojoj od dve potonje da da nagradu pa je našao solomonsko rešenje i dodelio je Džudi. 

Šminker Voli Vestmor je izjavio kako je imao problem jer je lice Glorije Svanson izgledalo mlado za njene godine. Glorija Svanson je bila razočarana što je ovaj film nije vratio na scenu. Dobijala je mnogo ponuda posle ovoga ali su sve bile na isti kalup i odlučila je da se povuče. Kada je Glorija završila poslednju scenu, odmah je počela da plače a od svih prisutnih je dobila stojeće ovacije.

Naj scena:

Pod svetlima

Moja ocena: 10/10

The Cobbler (2014)

Žanr: Komedija | Drama | Fantastika
Režija: Tom McCarthy
Glumci: Adam Sandler, Melonie Diaz, Steve Buscemi...

Priča:
Obućar kojem je dosadio svakodnevni život dolazi do mogućnosti da bude neko drugi i vidi svet na drugačiji način.

Moj osvrt:
Evo još jednog i nadam se poslednjeg filma za dečicu barem za neko duže vreme. Čova je smoren od života. Radi posao koji mu je tata ostavio (obućar), nije zadovoljan ni jednim segmentom svog života, bla bla bla. Iz svega ovoga mi treba da steknemo utisak jednog promašenog lika kome je život neispunjen. Na žalost, ovde mi to više izgleda kao da je ovaj lik prokleto dosadan i ne ume ništa da uradi kako bi pronašao šta je  zapravo problem u celoj situaciji. Ne kažem to na osnovu onog što sam video na početku već je to utisak posle odgledanog filma. 

Pre svega moramo uzeti nekog sa kim bi poredili ovaj lik. Zašto ne uzeti lik koji tumači Bil Marej u Danu Mrmota. Taj lik je prazan ali barem ima neku ličnost i vidi se da traga za rešenjem. Taj film trijumfuje upravo kada on pronalazi rešenje za sve probleme, kada pronađe ono što mu neće svaki dan činiti istim, što će mu doneti promenu i lepotu u životu. Ovde ne vidimo takvu potragu, ovde ne nalazimo takvu promenu. Ovde nam govore, koliko god da se osećaš loše, pogledaj, zapravo ti je do jaja. Čemu onda nezadovoljstvo onim što jesi ako bez ikakve promene shvatiš da si ipak ono što treba da budeš. Mislim nije to nerealno, samo je dosadno za gledanje. 

Kako ovaj lik koji je već u zrelim godinama upoznaje svet? Tako što može da bude neko drugi. Hm, to nije loše. Problem je što su likovi iza kojih se on skriva totalno nebitni, nezanimljivi i nerelevantni za ono što mu se u životu dešava. Ok, donosi to neku frku i par komičnih scena. Nije to loše kao nešto što unosi zabavu u dosadu koju ovaj čovek živi, ali kakvo otkrovenje onda tražimo? Vrhunac ovih igrarija je opako patetična scena u kojoj je Dastin Hofman pristao da učestvuje. Nemoj to sebi raditi majstore. Mnogo si veći od toga. 

Kažem, nije ovo loše u smislu da lik menja okolinu i pomaže u rešavanju nekih problema. To donosi neke zabavne scene. Ali ovo je više trik nego suština. U svemu ovome on pokazuje šta - da je lik koji mari za druge. Hm, pa mogao si to pokazati i bez ovih pizdarija. Nije li to fazon u Danu Mrmota. Pokazati svima da si više od onog što misle ali ne kroz trik već kroz ono što jesi. Treba da pokažeš i drugima ali i sebi da možeš bolje, da možeš da promeniš u sebi ono što treba menjati. Ovde i na početku i na kraju gledamo istog čoveka sa par saznanja više. Ono što je dobio na kraju mogao je dobiti i bez ovih peripetija i trikova. 

Nije ovo loša ideja. Ali za hodanje u tuđim cipelama trebalo je da izaberu cipele ljudi koji su značajni za ovu životnu priču. Cipele slučajnih prolaznika i nekih smešnih likova trebale su poslužiti samo za povremene fazone. Zamislite situaciju u kojoj biste mogli nositi cipele ljudi kojima biste mogli pomoći, čije probleme biste možda rešili, ili biste možda videli nešto što oni vide i rešili svoje probleme, dileme ili obogatili svoje iskustvo. To bi bilo nešto. A zamislite nasuprot tome da nosite cipele nekolicine slučajnih prolaznika. Biti neko nebitan za tvoju priču - i nije naročito inspirativno. Kao ni ovaj film.

Zanimljivosti:
Sandler znači "cobbler" na hebrejskom.

Naj scena:

Ispitivanje

Moja ocena: 4/10

Modern Times (1936)

Kod nas nazvan: Nova Vremena
Žanr: Komedija | Drama
Režija: Charles Chaplin
Glumci: Charles Chaplin, Paulette Goddard, Henry Bergman

Priča:
Skitnica pokušava da se uz pomoć beskućnice uklopi u moderno društvo.

Moj osvrt:
Kao što sam već pisao, Čaplin u svakom svom filmu kroz humor priča svevremenu životnu priču. Modern Times nije kritika tehnološkog napretka društva već je kritika modernog društva. Da je ovo prvo u pitanju, film bi već odavno zastareo. Ovako je on svevremen i lako je pronaći u njemu i ovo što danas živimo. 

U prvoj sceni vidimo stado ovaca i tu scenu odmah smenjuje sledeća, veoma slična, sa grupom ljudi. Ovakvom analogijom, Čaplin nam sve govori. Kroz film je to i više nego jasno. Prvo, ovce smo u smislu da nam je dovoljno malo da bi nas neko koristio. Generalno smo nebitni. Obično predstavljamo zupčanik u mašini koji je lako zameniti drugim. I što je najgore, takvih nikada ne nestaje. 

Način na koji je predstavljen čovek koji upravlja kompanijom može da bude pogrešno shvaćen. Vidimo da on čita strip, slaže puzzle. Nije to prikazano da bi se došlo do utiska da ovaj čovek ne radi ništa. To je smešteno u priču kako bi se videlo da on ima vremena i mogućnosti za te stvari. Još bolje je to što gledamo dve strane i njihove glavne brige. Dok Čaplin i drugarica provode dan u brigama da li će imati hranu i krov nad glavom, ovaj čovek je opušten i nema te brige. Jedina njegova briga je da što bolje iskoristi ljude. 

Za to vreme, običan radnik u tumačenju besmrtnog Čaplina nema vremena ni da se počeše. Njegovo češanje u ovom slučaju je gubitak produktivnosti. Problem je što taj gubitak nije njegov ali zbog njega može da nadrlja. Vidite li se u tome? Koliko puta vam je ono što radite uzimalo vreme čak i za osnovne stvari kao što su klopa, odlazak do toaleta, slušanje premijerove konferencije ... a ne, ne to. 

Počašćeni smo gomilom scena gde Čaplinov lik ima tikove, gde refleksno obavlja pokrete koje obavlja dok radi. I dok se smejemo tome, jasna je poruka da neretko posao zaglupljuje. Pored toliko mašina koji okružuju čoveka, on i dalje mora da radi neki repetitivni posao u kom nema promene, napretka ili kreativnosti. Što je najgore, koliko god da se modernizujemo, neke stvari ostaju besmrtno glupave. Drage dame će se složiti sa ovim: dok vam smišljaju raznorazne unapređene pegle, nije im palo na pamet da smisle kako da vas liše peglanja ili uproste proces. 

Vidimo da šef čak i kontroliše zadržavanje u toaletu. U Pekićevom Zlatnom Runu postoji deo u kom gazda priča kako je unapredio efikasnost tako što je stavio đule iznad wc šolje. Ukoliko se neko od radnika zadrži u wc-u duže od jednog minuta, đule se otkačuje i pada na onog ko sedi na "prestolu". Elem, posao nas toliko okupira da nemamo mira ni jednog momenta. Ne samo da nam ne daje puno vremena već i na ono malo vremena koje imamo slobodno on ne želi otići iz misli. I dalje se rukovodimo njime. 

Mašina koja hrani radnika kako on ne bi prekidao rad je odličan primer do kog besmisla umemo otići. U svemu ovome, mi komplikujemo. Postajemo majstori da za prodavanje muda za bubrege. Bitno je da nekom u uho serviramo dobru priču, da mu njegov cilj izgleda bliže. Tako se pojave užasno besmisleni proizvodi koji treba da nam "olakšaju" život. Ne moram da navodim primere. Idite na bilo koju top shop, tv shop ili neku sličnu stranicu. 

Što društvo postaje "modernije" to se više trudimo da živimo po šablonima. Neko je rekao da to tako treba raditi, da se treba tako hraniti, da ovo treba ubaciti, ono izbaciti i mi kao ovce krenemo svi kao jedan da primenjujemo isti recept. He he, evo opet onih ovaca sa početka. Jel vam sad jasno? Elem, svako ko iole razmišlja osetiće gađenje prema tom šablonu. Jasno je da ono što je dobro za jednu osobu ne mora biti za drugu. To ovaj film pokazuje. Čaplin u to sve ubacuje veliku dozu haosa. I haos koji bi trebao izgledati kao nešto loše, kao nešto preteće ovde dolazi kao opasna zabava, kao veselje. Zašto? Zato što će usrani šablon zasiveti svet. Vi ga i dalje slušajte i postanite isti kao ostali. Bravo na teškoj prosečnosti. 

U celoj ovoj priči modernog vremena, najveći prestupnici su oni koji kradu. Tačnije, vidimo da policija hapsi samo njih. Što je tragično, oni kradu jer su gladni. Da li je to prestup ili smo usrano čovečanstvo koje dozvoljava da neko bude gladan? Vidimo da samo obični ljudi ovde beže od zakona. Gde su u celoj priči oni koji su veći krivci? Nema ih. Kriju se iza tih sitnih, iza malih spektakla, iza smešnih šokova. Nije problem u tome da su loši ljudi u većini. Ne. Problem je da nas nije briga sve dok je nama dobro. Vidimo mi dobro šta se dešava ali se pravdamo da smo nemoćni to da promenimo. 

Tvrdnju da su uglavnom ljudi dobri potkrepljuje i sam Čaplinov lik kojeg u zatvoru brzo zavole čak i oni koji su ga uhapsili. Jasno je da ljudi vole dobrog i dobrodušnog čoveka, da će ga rado prihvatiti. Problem je što ga ljudi ne izdižu. Pokušaju nekad i to oni da urade, daju sve od sebe, ali njihova moć ne seže daleko. Danas dobrog čoveka niko ne izdiže bez sopstvene dobiti. 

Ovde smo počašćeni i vokalnim umećem Čarlija Čaplina. U filmovima starijeg datuma pesme obično budu ubačene da malo podignu atmosferu. Ovo je perfektno i priča više od toga. Čaplin izvodi pesmu na jeziku koji nam nije poznat (možda bude nekima) ali iz njegovih gestova, iz emocija, iz načina na koji pesmu donosi, vidimo sve. Čovek nam dočarava sve što treba da znamo bez da ga razumemo jednu jedinu reč. To mogu samo majstori, ali ovde je stvar u snazi koju ima emocija. Podsetiću na film Love Actualy i meni najdražu priču u njemu gde imamo dvoje ljudi koji se ne razumeju a uspevaju da se zaljube jedno u drugo. Emocijom ćeš dočarati sve. Reči umeju da lažu, reči umeju da budu neodređene - emocija je stvarna. 

Na kraju, posle sve frke, posle svih problema, šta ostaje? Još frke, još problema. Kada se to prekida? Nikada. Uvek će postojati problemi, uvek će postojati nešto što vuče na dole. Šta onda raditi? Otac mi je uvek kada bih doživeo neuspeh govorio, "Glavu gore. Sutra je novi dan." Sličnu poruku šalje ovaj film. Problemi su uvek tu. Treba da se potrudimo da uživamo uprkos njima, da se smejemo kada god to možemo, da volimo uvek. Ako su problemi večni, neka i lepe stvari budu.

Zanimljivosti:
Prvi put da čujemo glas Čaplinovog skitnice. Ovo je trebao buti u potpunosti ton film. Zbog ovog filma, Čaplin je bio optužen da je komunista. Po rečima Paulet Godard, Čaplin je sam radio u muzičkom studiju na pisanju muzike za film. Scena u kojoj sa povezom preko očiju čaplin vozi rolšue je snimana 8 dana. Kada vozi po ivici balkona izgleda kao da može da padne sa velike visine ali rupu ovde "glumi" ogledalo. Paulet Godard je imala veliki doprinos za samu priču.

Naj scena:

Smile

Moja ocena: 10/10