Land Without Bread / Las Hurdes (1933)

 

Žanr: Dokumentarac | Kratki film
Režija: Luis Buñuel
Glumci: Abel Jacquin, Alexandre O'Neill

Priča:
Nadrealistički film snimljen u formi pseudo-dokumentarca, koji prikazuje Las Urdes, zabačenu i krajnje siromašnu oblast Španije gotovo netaknutu modernom civilizacijom, i težak život tamošnjih seljaka koji pokušavaju da prežive bez najosnovnijih uslova za život.

Moj osvrt:
Znate onaj osećaj kad vreme nije blagonaklono ka filmu. Obično ono pregazi film i film prestane da bude relevantan, pređe u naivnost i relikivju iz prošlosti. Land Without Bread je čini mi se ostario pre svega zbog toga što se promenio naš pogled na svet. Ono što je nekada delovalo kao provokativno, danas više izaziva nelagodu ali ne onu koja je inicijalno planirana. 

 

Moram da priznam da je na papiru ovo sjajna ideja. Otići u zabačeni kraj Španije među ljude koje je civilizacija gotovo zaboravila i pokazati svetu kako izgleda život u siromaštvu koje prevazilazi svaku romantizaciju. To je nešto što savršeno gura prst u oko društvu koje okreće glavu od neprijatnih istina.  

 

No vrlo brzo sam stekao utisak da ovde ljudi prestaju biti ljudi i postaju eksponati. Umesto da ih upoznamo, mi ih posmatramo kao nešto jako neobično. Granica između dokumentovanja bede i njenog pretvaranja u svojevrsni spektakl ne samo da postaje tanka već je Bunjuel neretko i prelazi ovde. 

 

Nije ovde problem što film prikazuje ekstremno siromaštvo. Naprotiv. Takve priče i treba pričati. Problem je u načinu na koji on to radi. Prvo ako krenemo od naratora, jako me je iritirao njegov ciničan ton i činilo mi se da se povremeno podsmeva ljudima koje gledamo. Zašto bi iko želeo biti duhovit na račun ovih ljudi? Rekoh da su ti ljudi eksponat. Oni ne mogu da odgovore na ovaj cinizam. 

 

No ubedljivo najviše mi smeta što je očigledno da je Bunjuel povremeno bio nezadovoljan stvarnošću. Vidi se da je osećao potrebu da je dodatno pojača besmislicama kako bi pojačao utisak. I onda kada znamo da su mnoge scene iscenirane ili izazvane tokom snimanja, ostaje da se pitamo gde prestaje dokumentarni film a gde počinje manipulacija. Kada autor počne da režira stvarnost umesto da je beleži, teško mi je da se ne zapitam koliko je cena tog umetničkog dojma zapravo visoka. 

 

To je najveća moralna dilema koju sam imao dok sam gledao ovaj film. Da li je dozvoljeno koristiti tuđu bedu kao umetnički materijal ako je cilj društvena kritika? Nije baš lak odgovor na ovo. Ali imam utisak da je Land Without Bread mnogo više zainteresovan za šok nego za ljude koje prikazuje. A kada šok postane važniji od empatije, to više nije moja šoljica pepsija i ne mogu da budem ovde na strani autora. 

 

Ok, nije sporno da je Bunjuel ovde imao hrabrosti. Tridesetih godina prošlog veka je bio spreman da pokaže kako su pojedini delovi Evrope bili zapostavljeni. Svojevremeno, film i jeste izazvao burne reakcije upravo zato što je rušio sliku o napretku i civilizaciji. Tako da, koliko god se meni ovo nesviđalo, istorijski značaj je nesumnjiv. 

 

ALI… istorijski značaj nije isto što i filmsko iskustvo. Dok sam gledao ovaj film, najmanje sam razmišljao o ljudima iz Las Hurdesa jer motivi i metode su mi ovde bili jako upitni. Umesto da imam osećaj tuge zbog njihove sudbine, nervirao me je način na koji su predstavljeni. Ako je ovo dokumentarac, onda autor nije smeo da zaseni svoje subjekte. 

 

Kao što rekoh, ovo je na kraju film koji je bitniji za istoriju i potencijalnu raspravu nego kao film koji me je emotivno dotakao. Njegova pitanja o siromaštvu, društvenoj nepravdi i ravnodušnosti su svakako i danas relevantna ali način na koji ih postavlja je za mene i suviše sklon preterivanju i još gore, manipulaciji. Možda je Bunjuel želeo da prodrma publiku po svaku cenu. Meni je, međutim, mnogo snažnije kada istina sama govori bez potrebe da je autor “pogura” i “ukrasi” po svaku cenu. 

Zanimljivosti:
Luis Bunjuel nije prezao ni od ubijanja životinja kako bi preneo poruku koju je želeo. Naredio je da se bolesni magarac premaže medom kako bi mogao da snimi kako ga napadaju pčele. Ni pad planinske koze niz liticu nije bio slučajnost – članovi Bunjuelove ekipe pucali su u životinju kako bi dobili kadar koji je reditelj želeo. Španske vlasti zabranile su prikazivanje ovog filma u Španiji, pa je zabrana bila na snazi od 1933. do 1936. godine.

Naj scena:

Teško mi je da ovo nazovem najboljom scenom ali ona upravo pokazuje zašto ne volim ovaj film. Narator izuzetno hladno prenosi priču o devojčici koja je bolesna. Ima još jedna gora na ovu temu ali to stvarno nisam mogao da izdvojim. 

Moja ocena: 3/10