Session 9 (2001)

 

Žanr: Drama | Horor | Misterija
Režija: Brad Anderson
Glumci: David Caruso, Stephen Gevedon, Paul Guilfoyle

Priča:
Tenzije rastu između radnika koji uklanjaju azbest u napuštenoj ludnici koja ima jezvu prošlost koja se polako vraća.

Moj osvrt:
Moram da priznam braćo i sestre, prvi put kada sam gledao Session 9 bio sam blago razočaran. Delovalo mi je da ceo film nešto priprema i na kraju ne uradi ništa. U kopanju po listi sa preporukama naleteo sam na ovo i pomislio da će biti lako potvrditi stav i biće lako kritikovati nešto što je generalno praznjikavo. Nisam očekivao da će mi utisak biti znatno bolji. Ne shvatite pogrešno, ni po čemu ovo nije epohalan film ali nije tako promašen kako mi se činio prvi put. Možda je taj kraj mogao biti malo manje haotičan, ali sveukupno, Session 9 je vredan pažnje. 

 

Prva stvar koja je svima vidljiva je lokacija i atmosfera koju ona nosi. Napuštena bolnica nije ovde samo sjajan deo scenografije, ona je na neki način zaseban lik i ispostavlja se, na neki način, zajednička dijagnoza ljudi koje gledamo na filmu. Ne vidimo previše detalja iz same bolnice ali to nije ni potrebno. Ono što je sjajno, iz ove scenografije vidimo strašnu patnju ljudi koji su nekada obitavali u toj bolnici. Zidovi koji nose uspomene, sprave i sobe za "lečenja" koja su zapravo bila mučenja, sve to zajedno čini da ova zgrada ne izgleda kao mesto za oporavak. I onda na to dodajemo široke kadrove koji neretko donose osećaj beznađa. Ova bolnica ne samo što izaziva jezu, ona odlično oslikava unutrašnje stanje likova. Čini nam se kako će svakog momenta da se uruši no kako pratimo priču ovih likova, i njihovi karakteri postaju sve više ranjivi i lomljivi. I onda izgled ove bolnice lagano postaje i stanje njihovih umova. Zamislite sad, napuštena bolnica koja oslikava stanje ljudske psihe. Nemojte mi reći da ovo nije sjajna ideja. 

 

Na početku ovi likovi izgledaju kao radnici sa standardnim životnim problemima. Jednostavnim dijalozima jako brzo nam predstavljaju svakog od njih i znamo teret koji svaki od njih nosi. To automatski nije značilo slabost. Slabosti su se otkrivale kako je vreme prolazilo. I ti njihovi problemi su različiti i realni. Jedan nosi porodične probleme, drugi skrivenu agresiju, treći ima nesigurnosti itd. I njihovo ponašanje i odnosi kreću od blage napetosti da bi kulminirale potpunim raspadom. Jedna od odličnih ideja u filmu je to što je u svakom momentu neko od likova ostao sam i izolovan. I tu je počela jeza. Skroz je validno zapitati se, da li su oni bili predodređeni za ovakav krah i kraj ili ih je bolnica kao taj jezivi entitet pogurala dalje. Kako reče Branko Miljković, "Ako smo pali bili smo padu skloni". 

 

Jako retko čujemo muziku. Film se oslanja na tišinu i zvuk okoline. Kada čujemo neki zvuk, on uglavnom služi da pojača napetost. Tišina je obično priprema za nešto što sledi a to nešto po pravilu nije baš lepo. Sviđa mi se što film ne koristi one jeftine štrecalice, tipa nešto je slučajno palo i prepalo nas. Naravno, tu imamo i razlog zašto se film zove Session 9. Snimci sesija prilično unose jezu u ovaj film. Svi ti glasovi višestruke ličnosti su prilično zastrašujući iako su uglavnom dečiji ali glas koji čekamo da se pojavi užasava i pre nego ga čujemo. Tačno smo svesni zla koje čekamo da se pojavi. I kada ga čujemo na kraju, taj glas postaje na neki način hipnotični. 

 

Sledeća stvar je tanka linija između stvarnosti i halucinacije. Kada sam gledao film prvi put, nije mi baš bilo jasno šta se zapravo desilo. Šta je tu bilo stvarno, šta je plod mašte. Možda sam i zbog toga tada bio izneveren. Sad mi taj "mindfuck" i te kako prija. No ono što želim je da dokažem da je to ovde kvalitet a ne mana. Ok, mana je jer su možda mogli malo da usmere taj kraj. Jasno mi je da si želeo ostaviti otvorene puteve ali čini mi se da su sa nekim zalutali. No zašto kažem da je ta naša nesigurnost u to šta se desilo a šta ne zapravo dobra. Pogledajte svaki od likova. Potom pogledajte kako oni gledaju na sve što se dešava. Da li je svaki od njih siguran da je sve što je video onakvo kakvim jeste? E tu smo. Nismo samo mi u tom lavirintu, svaki od ovih likova je tamo sa nama. Kažem, možda je previše tih slepih ulica ali opet, sada na to gledam kao na vrlinu. 

 

Jeza vezana za samu bolnicu ne dolazi samo od njenog izgleda. Već sam pomenuo, pomoću scenografije i pomoću snimaka koje čujemo, sama bolnica priča svoju jezivu prošlost. No hajde da pogledamo sada likove. Svaki od ovih likova, naročito Gordon ima to nešto iz prošlosti što ga proganja. I u paraleli, kako otkrivamo jezivu prošlost bolnice, prošlost svakog od likova postaje sve teža i teža i samim tim, uvlači ih u ciklus destrukcije. Ta prošlost nije samo teret, ona sa sobom nosi osećaj krivice i dosta nesvesnih strahova potiče iz nje. 

 

Ono što generalno ne volim u filmovima je kada nam se ne da dobar razlog zašto se likovi ponašaju kako se ponašaju, pogotovu kada su u opasnosti. Pa se tako dešava da se posle 2 minuta neke opasnosti ponašaju kao da je prošlo 2 meseca i to oduzima ozbiljnost filmu i priči. Session 9 to radi na odličan način. Polako pojačava pritisak na svakog od likova i onda samo čekamo njihovu tačku pucanja. Likovi lagano gube kontrolu i koliko god pokušavali da kontrolišu ponašanje, neminovno idemo u haos. 

 

Sve ovo što sam opisao je odličan temelj za stvaranje paranoje. Sve kreće laganom sumnjom ka svakom od likova. Videćemo kako ta sumnja lagano prelazi u pretnju. Naravno da bolnica sa svojim izgledom postaje fantastično mesto za "gajenje" ove paranoje. I onda se vraćam na momente kada se likovi izoluju od drugih. Tada njihovi strahovi postaju jači i jasniji, tada njihove sumnje eskaliraju. Sada se vratimo u prošlost u tu bolnicu i zamislimo ljude sa realnim i nerealnim strahovima koji su zatvoreni sami. 

 

Vratimo se na snimke sesija. Čekamo tu famoznu Sesiju 9 i pojavu tog jedinog glasa koji ne čujemo do samog kraja. Jasno je da film kulminira pojavom ovog glasa. Rečenica "Ja živim u slabima i ranjivima" je taj udarni momenat. I onda dolazimo do ključnih pitanja. Ne, nije pitanje "šta se to zapravo desilo u filmu". Pitanje je, da li ovde zaista imamo natprirodnu silu koja se kao zlo uvukla u ljude i naterala ih da čine sve ove gadosti. Ili je ipak ta sila nastala iz samih ljudi i ovim trakama nam se pokazuje kako je to zlo svevremeno. Natprirodna sila ili unutrašnji demoni, ludilo, krivica... 

 

Sa strane atmosfere, ideja, psihologije ovaj film je zaista dobar. Sa strane same priče imamo stvari koje škripe. Nisam neko ko obavezno voli zatvorene priče ali čini mi se da je ovde ostavljeno previše prostora za tumačenja. Ne verujem da su rešavanjem bar nekih krajeva mogli upropastiti kvalitet filma. Dovoljno je jedno ključno pitanje da te ostavi u dilemi. Ovako, previše stvari je ostalo otvoreno a ta konfuzija nije donela veći kvalitet. Ako želite zaokruženu priču i smeta vam spor tempo filma i želite da se isprepadate mnogo puta, ovo definitivno nije vaša šoljica Pepsija. No ako vam ne smetaju te stvari i volite psihološki horor, ne dvoumite se oko toga da li je Session 9 vredan pažnje.

Zanimljivosti:
Dejvid Karuzo je izjavio kako je video da je nešto prošlo pored prozora sobe u kojoj je bio dok je Piter Mulan tvrdio da dok je snimao scenu na krovu, čuo je glas koji mu je govorio da skoči. Filmska ekipa se potpisala na jedan zid i napisala: We did ASBESTOS we could!". Samo tri stvari su dodate u originalnu građevinu: u tunel su ubačene gumene rukavice, u kuhinju metalne kuke a u sobu za hidroterapiju je dodata metalna kada. Scenario je podrazumevao da će se film snimati na ovoj lokaciji. Skandal Patriše Vilard koji se pominje u filmu nije stvaran ali je inspirisan time što je osamdesetih bilo dosta optužbi za satanizam.

Naj scena:

I live in the weak and the wounded...

Moja ocena: 7/10