Shock Corridor (1963)

 

Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: Samuel Fuller
Glumci: Peter Breck, Constance Towers, Gene Evans

Priča:
U želji da osvoji Pulicerovu nagradu, novinar uspeva da se uvuče u mentalnu ustanovu kako bi rešio slučaj ubistva.

Moj osvrt:
Shock Corridor smešta svoju priču u mentalnu ustanovu no ne očekujte realističan prikaz nje kao takve. Fuler se ne bavi tom institucijom na konvencionalan način već je koristi kao simboliku na društvo. Da, i u drugom Fulerovom filmu o kom pričamo, on se bavi društvenom kritikom. Da li je to dobro kao u Naked Kiss? Jeste. No, ovde se bavi znatno jačim i upečatljivijim temama nego u prethodno opisanom filmu. Ali ako poredim, Naked Kiss mi je bio nešto pitkiji i o tome ćemo nešto kasnije. 

 

Pacijenti su pomalo karikaturalno predstavljeni no njihove priče su metafore za dublje društvene probleme. Sa jedne strane, Fuler ih koristi da pokaže dehumanizaciju i marginalizaciju ljudi sa mentalnim problemima. Užasan tretman prema tim ljudima zapravo pokazuje brutalnost institucionalnog sistema. Uzmimo jednu od najčuvenijih terapija a to su elektrošokovi. Da li je iko pri zdravoj pameti mogao da smatra da će to doneti izlečenje? Ne, nego je neko pronašao način da svoju neljudskost maskira u nešto što bi trebalo biti lek sakrivajući se iza institucije. Ne moram da vam kažem da je ovo i danas i te kako aktuelna tema. 

 

Kroz priče pacijenata, Fuler pokazuje glavne probleme američkog društva tog doba: rasizam, militarizam i strah od nuklearne katastrofe. I te priče su vešto maskirane u detektivski slučaj glavnog lika. On se približi nekom od pacijenata i onda otkrivamo priču i "bolest" svakog od njih. Bukvalno svaki od pacijenata predstavlja neki aspekt društvene disfunkcije. Recimo, crnca koji se borio za ljudska prava ludilo pretvara u agresivnog rasistu. Pacijent koji se predstavlja kao general Konfederacije prikazuje ekstremni nacionalizam. Vidite sada o kakvim temama je reč. Iako su ove "bolesti" individualne, Fuler pokazuje da je ova društvena disfunkcija zapravo kolektivna. 

 

Ono što je naizgled priča filma je jako pitko. Novinar uspeva da se ubaci u mentalnu ustanovu kako bi raskrinkao jedan slučaj ubistva i dobio Pulicerovu nagradu. On naravno mora da bude vešt manipulator i mora verno igrati svoju ulogu. Odmaknimo se sada malo od ovog filma i razmislimo o tome. Zamislimo situaciju u kojoj morate biti neko drugi, neko ko vam je sušta suprotnost, a ako budete ono što jeste, u ogrnomoj ste opasnosti. Neće li vas ta situacija dovesti do toga da gubite dodir sa onim što zaista jeste? Zamislite sada ovog čoveka koji je, nećemo reći među ljudima koji su mentalno oboleli. Nije to poruka ovog filma. Ovaj čovek je među rasistima, među nacionalistima, među onim koji bi da bace bombu... Vidite li sada? Neminovno idemo ka moralnom i psihološkom ponoru. No zbog čega ovaj čovek sebi radi ovo što radi? Zbog ambicije. Fuler pokazuje kako opsesivna potraga za uspehom može uništiti stabilnost i integritet ličnosti. 

 

Još jedan razlog zbog kog je Fuler uzeo mentalnu ustanovu je taj što je taj osećaj zatvorenosti. Nije samo fizički zatvorena, ona simbolizuje i zatvorenost uma i društva. Klaustrofobični hodnici i neosvetljene sobe stvaraju osećaj zarobljenosti. Interakcija među pacijentima oslikava nerazumevanje i sukobe koje postoje u društvu uopšte. I samim tim, ova mentalna ustanova postaje i mikrokosmos sveta. Izolovana je ali ispunjena borbom, haosom, besom, mržnjom... 

 

Linearnost u priči je povremeno presečena nekim sećanjima ili retrospektivama. Te scene su obično dijalozi/monolozi i veoma su teatralni. Sa jedne strane to zvuči prilično emotivno a opet, sa druge, uznemirujuće so ozbirom na kontekst. I samim tim "presecanjima" glavne priče i promenama ritma i atmosfere, Fuler unosi neku nestabilnost. Povremeno čujemo i unutrašnji glas glavnog lika što nam omogućava da pratimo njegovu mentalnu degradaciju iz prvog lica. 

 

No hajde još malo oko namere glavnog lika. On odlučuje da se pretvara da je mentalno oboleo. I to otvara brojna etička pitanja, zar ne? Prvo, on koristi druge pacijente kako bi ispunio svoj cilj. Potom, ugrožava sopstvenu mentalnu stabilnost. Naravno, kako se priča razvija, sve te etičke dileme se gomilaju. Kako ih priča "opravdava"? Rekoh već, ambicijom, željom za uspehom. I mi kao gledaoci navijamo da naš junak reši ovaj slučaj. Da li smo razmišljali malo van toga? Ili smo ipak dozvolili da ambicija zaseni ljudskost? 

 

Film je snimljen crno-belo ali povremeno imamo i sekvence u boji koje obično mogu pokazivati neku simboliku ali u isto vreme stvaraju opasan kontrast realnosti. Te scene u boji su jako naglašene pa čak i nadrealne ali na sjajan način dodaju dimenziju onom što trenutno gledamo. Fuler pokužava vizuelno da pojača kompleksnost trenutne situacije. Samim tim atmosfera postaje intenzivnija ali i prilično emotivno uznemirujuća. 

 

Rekoh već, ova mentalna institucija nije mesto lečenja već represije i kontrole. To je jedna sjajna Fulerova kritika sistema moći koji guše individualnost i humanost. Umesto da ovo bude bolnica za oporavak, ona oslikava institucionalni teror, mesto gde su pacijenti zarobljeni i lišeni slobode. Ovo je Fulerov način da pokaže kako su ukrojene društvene institucije. One su izvor sistemske kontrole. Gde je tu pojedinac? Njegovo stanje je irelevantno. 

 

Na kraju bih pomenuo jednog pacijenta koji peva. Na neki način se ne bavimo puno njegovim slučajem ali tu me je ovaj film posebno kupio. Pevanjem obično izražavamo emocije. Ovog čoveka niko ne uzima za ozbiljno. Sa jedne strane, on ne ume da dopre do drugih, da im ispriča šta je njegov problem i onda pokušava to pesmom tj. umetnošću. Šta je reakcija drugih (društva) na to? Umetnost je neretko ta koja ume da ukaže na problem. Evo baš mi sada pade "Pearl Jam - Jeremy" na pamet. Oni su pevali o tom jezivom slučaju kad je tema mentalne bolesti i samoubistva zauzimala mali deo stranice u novinama. No Fuler pokazuje kako je umetnost u ovakvom društvu marginalizovana i neshvaćena. Takođe, potencira na odsustvu empatije. 

 

No, sada zbog svih ovih kvaliteta moram da objasnim zašto mi je Naked Kiss bolje ocenjen ako ovde imamo snažnije i upečatljivije teme. Kada nam film govori nešto, on naravno ima priču kojom nas vodi kroz svu tu simboliku, sve te metafore i skriveno blago. Ako mi u toj priči daš gomilu idiota kao u Gone Girl, u potpunosti me ne zanima šta želiš da mi pričaš. Poredeći sa Shock Corridor, u Naked Kiss mi je nekako ta obična ljudska drama bila mnogo dopadljivija i realnija. Lik koji tumači Konstans Tauer kao i njena gluma su neuporedivo upečatljivji od lika koji u Shock Corridor tumači Piter Brek. Što se tiče onog što film želi da priča, verujem da Shock Corridor ima veću vrednost. No Naked Kiss je nešto univerzalniji film od Koridora. Kako god bilo, ova dva Fulerova filma svakako treba da budu na vašem meniju. Vrlo je moguće da će kod vas ocene zameniti mesta.

Zanimljivosti:
Zbog malog budžeta i veličine seta gde je film sniman, Fuler je unajmio male ljude da hodaju na kraju hodnika kako bismo dobili osećaj dubine. Film je snimljen za 10 dana. U čuvenoj sceni kiše, Fuler je ceo set obložio najlonom i potopio ga vodom pomoću vatrogasnih creva. Kao i Naked Kiss, i ovaj film je bio odbijen u Velikoj Britaniji i bio je nedostupan sve do 1990. Zbog zahtevne uloge, Piter Brek je morao biti hospitalizovan na kraju snimanja.

Naj scene:

Dugi dijalozi sa pacijentima. Za mene možda najupečatljiviji je dijalog sa čovekom koji misli da je vojnik Konfederacije, što zbog glume što zbog tog prvog utiska. No svi ostali dijalozi suštinski otkrivaju probleme društva, unutrašnje konflikte i raspade identiteta.

Moja ocena: 7/10