Zečija Igra - Nikola Ćirić

 

Pre svega jedan veliki "disklejmer". Kroz ovaj tekst čućete dosta stavova koji ne predstavljaju stavove pisca. Ja ne govorim za njega, govorim za sebe. Ne, ovo nisu politički stavovi, borba protiv zla nije politika, to je borba za opstanak. Tako da knjiga o kojoj ću pisati nije neki politički pamflet. Ona je distopijska priča smeštena u naše podneblje. Ako se neko prepozna u njoj, to dovoljno govori o tom ko se prepoznao. Ja pišem o tome kako sam doživeo knjigu. Druga stvar, do sada nisam pisao o knjigama (ili je bilo par sitih pokušaja). Zašto pišem o ovoj? Isti razlog zbog kog sam pisao i o kratkom filmu "Slučaj razočaranog gledaoca". Postoje mladi ljudi čiji glas treba da dopre do što većeg broja vas. A sada o knjizi. 

 

Nisam fan distopije, to već znate. Zbog toga sam mislio da ću mnogo teže uplivati u ovu priču. No, pisac je jako vešto uspeo da me uvuče u nju. Kako? Tako što nam je dao baku koju svi imamo ili smo imali, kuma, prijatelja, poznanike i sve te "univerzalne" likove iz naših života. Drugi način je nešto što je, siguran sam, zahtevalo mnogo više njegove veštine. Ako smo već smešteni u toj nekoj Srbiji koju nismo poznavali i ne poznajemo, Nikola se potrudio da nam da nešto što jako liči na situaciju kojoj živimo. Ne samo da liči, ovo što nam Zečija Igra donosi je svet koji živi u bolesnom umu našeg Nelečenog vođe i njegovih lobotomiranih sledbenika. Oooo da. Ovo nije distopija koja je nerealna. Ukoliko negujemo umesto da sprečimo bolest takvih, Zečija igra nam donosi varijantu sveta koji je za nas na žalost neminovan.

 

Ono što dominira knjigom su posledice takvog sistema. Pratimo glavne likove koji su ubijeni u pojam, koji moraju da obuzdavaju svoje porive i želje kako bi se uklopili u kalup nametnut od društva/vlasti. Ovde ne možeš da budeš odmetnik, buntovnik ili revolucionar - to se plaća glavom. Moraš da budeš onakav kakvim te je neko zamislio, moraš da budeš u njegovoj službi i ljubiš njegov lik. Koliko god to zvučalo nerealno, nije li to situacija koju danas imamo: da svako ko je drugačiji, ko je pismen, kreativan, pametan, ko postavlja pitanja - protivnik je Nelečenog i njegovog bolesnog sistema. Još tužnije, postoje neki koji misle da tako treba: zabludeli, slaboumni, oni koji traže korist, oni koji nikada nisu mogli išta da urade niti da se pitaju pa im je data ta mala moć da sad sude boljim od sebe. Oooo da, neko bi rekao "osveta loših đaka". Ja ću vas uvek vratiti na "Ko to tamo peva" i sahranu učitelja. Sećate se govora u tom filmu, govora koji kaže "Poginuo si od nepismenih"? I onda likovi čiju priču pratimo deluju ubijeni u pojam, bezvoljni, besni i neostvareni. Znate li šta je tragedija? To su mladi ljudi. Na njima je sada da ustanu ili da prihvate. Oni su poslednja linija odbrane od zla - kao i danas. Neko bi rekao da je naš mladi pisac ovde bio vizionar. -

 

Jedna velika pohvala za knjigu je to što je osećamo kroz ovo što živimo. I to čitanje čini pomalo mučnim. Ne shvatite pogrešno, knjiga se jako lako čita, jako je pitko napisana, ali samim tim što odlično osećamo težinu koja pritiska glavne likove priče, to dovoljno govori koliko je i samim nama potrebna sloboda. I taj osećaj konstantne zatvorenosti u ćeliju, osećaj beznađa i žeđ za pravdom vas neće napustiti do njene poslednje stranice. 

 

Još jedan proizvod Nikolinog talenta je da nam ne piše o emocijama ali da nas natera da ih i te kako osetimo. Junak naše priče, Petar, dete "izdajnika" skoro nikada ne govori kako se oseća. On samo priča svoju priču a mi i te kako osećamo za njega. No, priča odmiče, Petar nas je navikao da ne priča o tome šta oseća i to je ok. ALI (veliko ali), u jednom kratkom momentu on oslobodi te emocije. Ne rečima, ne jaukom već jednim pokušajem poljupca i taj momenat je neprocenjiv. Tako malo lepote u ovom učmalom svetu koji ubija i poslednju lepu emociju dođe kao potpuni bunt, kao krik za nečim mnogo većim što ne može biti ubijeno. Prelepo. 

 

Knjiga se sastoji iz dva dela, (Zečija Igra i Zečija Posla). Naracija je u prvom licu što nam opet pomaže da se lakše vežemo za likove. Sviđa mi se što je različit narator u oba dela knjige. Nekako, dok sam čitao prvu knjigu koju pratimo iz Petrove perspektive, činilo mi se da je Vera i te kako značajan lik i tražio sam da znam više o njoj, više nego što Petar zna. Kada sam video da je Vera narator druge knige, moram da kažem da sam bio i te kako zadovoljan. Radnja druge knjige se dešava nekoliko godina u odnosu na prvu i donosi nam onaj "čekaj da vidim šta je sada drugačije" efekat. Ako smo u istom sosu, beznađe se pojačava. Ako ima nade u promenu, eto ga i entuzijazam. Šta je od ova dva? E, to neću da vam kažem jer želim da otkrijete sami. 

 

Kada je stil pisanja u pitanju, nisam pozvan da se osvrćem na rad pisaca. Ok, sada neko od vas može da mi kaže "ali Outsideru, skrnavio si tu i tu knjigu". Da, zato što ljudi koji su pisali ta (ne)dela ne mogu sebe nazvati piscima. Nikola jeste pisac, i te kako talentovan. Dovoljno je reći da ćete brzo pročitati ovu knjigu, iako ima nemali broj strana. Nema izletanja van konteksta, skoro nigde nema suvišnih rečenica. Ono što se možda primeti u prvoj knjizi, ne umem to bolje opisati, imao sam povremeno utisak da piše u nekom malom grču. Kada sam krenuo sa drugom knjigom, video sam da sada priča teče kao "hladna voda", pa nas Nikola kada zastane u priči povremeno oduševi bravurama poput ove: "Takva je priroda iščekivanja: ostavlja mesta hiljadama slika svega onoga što bi moglo da krene po zlu da gmižu negde među moždanim vijugama, uranjaju u tkivo i krče sebi put kroz svako krhko 'uspećemo' koje im se nađe na putu." 

 

Nećemo dobiti odgovor na sva pitanja. Kako je došlo do ovoga? Šta se to desilo? Kako je ovo moguće? Zašto je ovo prihvatljivo? No, da li nam trebaju odgovori na ta pitanja. Za mene ovde nisu bitni takvi detalji. Njih možemo i pretpostaviti, smisliti ali bi bili čisto gubljenje vremena. Onda bi ušli u lov na nelogičnosti i otvarali bi besmislena pitanja koja bi nas samo odvela od suštine. Ono što je bitno je da prepoznajemo situaciju i beznađe i bes. Prepoznajemo protiv čega se treba boriti. Prepoznajemo da je momenat da ustanemo protiv zla. Ideja je tu a ona je pokretač. Odgovore ćeš naći lako. Pronađi vrednost i poruku - to je ono što treba prepoznati. 

 

Zečija igra je nešto što je odjek trenutnog stanja ali i upozorenje. Ova knjiga nije mašta koja nas vodi u tamni svet. Ova knjiga je svet onakav kakav osećamo pod teretom zla koje vlada. Ona nije distopijska maštarija sa simpatičnim idejama koja će nas zabaviti i prekratiti vreme. Zečija igra je krik ne jedne, već više generacija koje žele da budu slobodne. Braćo i sestre, imao sam sreće da preko nekog divnog otkrijem Nikolu. Ja sam to učinio za vas. Prošetajte do knjižare, prepustite se Zečijoj igri, uključite se u Zečija posla i širite dalje.