Žanr: Drama | Krimi
Režija: Samuel Fuller
Glumci: Constance Towers, Anthony Eisley, Michael Dante
Priča:
Nekadašnja prostitutka se seli u predgrađe, odlučna da se uklopi u društvo. No svačije tajne isplivavaju na površinu i čine njenu borbu preteškom.
Moj osvrt:
Prva stvar kojom me The Naked Kiss kupuje je kontrasti između onog što bi moralne norme trebale biti i onog što vidimo. Ček, zaleteo sam se. Svaki film to ima, zar ne? Skoro svaki film će nam dati visokomoralne osobe i osobe koje su im sušta suprotnost. Dobićemo one koji postupaju po društvenim, moralnim i etičkim standardima a dobićemo i ove druge. Šta je tu onda posebno u ovom filmu? Posebno je što te kontraste pre svega sagledamo u jednoj osobi i onda prelazimo na celo društvo. Ne moram da objašnjavam koliko nam je lako suditi toj osobi, pokušavamo da je razumemo, uspevamo da zavolimo taj lik i uprkos svemu želimo mu najbolje. No, naravno, u ovom svetu oproštaj je ne baš česta stvar.
Kada su ovi kontrasti u pitanju, nije samo onaj kod same glavne junakinje u pitanju. Ovo se preslikava i na celo društvo. Na prvi pogled, grad u koji ona dolazi deluje idilično, no serija događaja ga ogoljava i pokazuje nam njegovu drugu stranu. Ljudi su na prvi pogled druželjubivi i imaju dobre namere. Kada ih upoznajemo vidimo da nas je prvi utisak i te kako prevario. I nekako ceo film se pretvara u neku tenziju između privida i stvarnosti, između dobra i zla, ljubavi i prevare.
U našoj prirodi je da svakog procenjujemo i ocenjujemo. Lako je osuditi nekog, lako je biti taj koji upire prst i donosi sud. No kada smo mi sa druge strane, onda moramo da se izborimo, da nekada pokažemo da smo mnogo više od onog za šta nas smatraju bez obzira kakve greške pravili. I to je borba koju glavna junakinja ove priče (Keli) vodi. To nije samo lična borba već je i društvena i pretvara se u borbu protiv dvoličnosti sveta koji ovu ženu ne samo osuđuje već i koristi.
Vizuelna simbolika je više nego očigledna. Recimo u scenama u bolnici gde su deca, boje su svetle što sugeriše na nevinost dece. No npr. sobe su mračne i sugerišu na opasnost ili greh. Čak se i u pomenutoj bolnici pojavi senka kada imamo potencijalnu opasnost. Potom imamo ogledalo kao simbol introspekcije. U ključnim momentima, u momentima kada Keli preispituje svoje odluke, kada sama sebe procenjuje, to se obavezno dešava dok se ogleda. Takođe, u bolnici su klinci koji imaju ortopedske probleme. Sa jedne strane, klinci simbolizuju nevinost. Njihove povrede nam sa druge strane simbolizuju koliko je nevinost krhka. I onda Keli dolazi kao vitez koji štiti tu nevinost a sama ju je izgubila.
S obzirom kada je film sniman, mene naprosto oduševljava Fulerov odnos prema ženskim likovima. Žene ovde nisu predstavljene kao lepotice u nevolji. Keli je slojevit i nadasve snažan lik. Njen lik je fokusiran na borbu za moralno iskupljenje i nezavisnost u društvu koje je spremno da joj sudi i definiše je kroz nešto što je ovde njena prošlost. Keli je kompleksan lik i neretko sam imao utisak da će robovati klišeima no kroz celu ovu priču ona odbija da bude svedena na stereotipe i obične moralne kategorije. Fuler je predstavlja kao osobu koja ima jasno definisan moralni kompas i uprkos svemu kroz šta je prošla, njena želja za ispravnim životom je vredna divljenja. Zbog toga, njena transformacija nije samo površinska. Ona zahteva snagu, borbu da se suočiš sa samim sobom kao i sa dvoličnim svetom u kom živiš.
Kada kažem da sam imao utisak da će lik Keli ali i ceo film robovati klišeima, nekako me je svaka scena vukla na to da zaključim šta će biti. Poučen iskustvima iz većina filmova, konstantno sam se plašio da će ovaj odlutati od onog vrednog što donosi no na moju sreću, strah je bio neopravdan. Te klišee Fuler koristi kao kritiku. Ako društvo ovog malog grada uzmemo kao mikrokosmos koji se koristi da pokaže kritiku položaja žena, videćemo da su uloge žena upravo one koje im društvo nameće. Ne samo da Fuler pokazuje sa čim se žene bore, on tom sistemu suprotstavlja snažnu ženu i svi ti klišei padaju u vodu. Ne samo da žena ovde ne prihvata da bude žrtva, ona preuzima inicijativu i suprotstavlja se.
Odbijanjem da nam da crno-bele likove i situacije, Fuler nas kao publiku izaziva da preispitavmo svoje predrasude i sudove. Samim tim što je glavni lik neko ko ima mračnu prošlost, laka je meta za osudu. No kada vidimo njenu borbu u sadašnjosti, saosećanje, integritet i hrabrost, ona uspeva da zadobije naše poštovanje. Ok, nećemo reći da je ona anđeo, ne možemo izbrisati prošlost. No onda pogledajmo one koji bi trebali prestavljati poštovane ljude ovog grada. Naizgled, oni su čisti i njihov moral je neupitan. No kada zagrebemo iza te slike, vidimo trulež. I onda uviđamo svu tu dvoličnost moralnih normi. Fuler ovaj film na najbolji način koristi kao kritiku društvenog licemerja.
Postoji mnogo stvari pored snažne žene koju Fuler donosi u ovom filmu a moramo pomenuti jer za vreme kada je prikazan, ovakve teme su bile tabu. Prvo, Kelina prošlost prostitutke je jedna od njih. Potom, eksploatacija žena i način na koji je ona maskirana je više nego neočekivan za mene. Na kraju, najšokantnija scena u filmu (koju neću spojlovati) donosi temu koja je jeziva a siguran sam da je ovaj film jedan od prvih koji se njom bavio. Ovim pokazuje koliko društvo može da zanemari i ignoriše mračne tajne koje se kriju iza fasade pojedinaca. I onda su onaj prst i osuda zapravo usmereni ka svima nama.
Fuler jasno koristi estetski minimalizam kako bi istakao likove. Nećete nigde videti spektakularnu scenografiju. U kući bogataša vidimo jedan te isti deo samo jedne sobe. Sve je prilično golo i jednostavno. Čemu ovo? Ako nemamo ništa posebno oko likova, fokusiraćemo se na njih. Fuler želi da naša pažnja bude maksimalno na njima. Neretko koristi krupne kadrove kako bi jasnije videli izraze lica i čitali emocije i unutrašnje konflikte na njima. I sav fokus na likove i njihovu interakciju nam na savršen način govori šta režiser želi da vidimo, šta je srž ovog filma.
The Naked Kiss se bavi istraživanjem traume. U ovom tekstu ćemo se baviti samo Kelinom ali ona nije jedina u filmu. Njena prošlost kao prostitutke ostavlja duboke emocionalne ožiljke. No ta prošlost ne pravi od nje žrtvu već je čini odlučnom i saosećajnijom. Čak taj teret ona i koristi u svojoj borbi kako bi izgradila novi život. Imamo i projekciju njene traume gde vidimo kako se ona nosi sa situacijama koje je podsećaju na ono što je sama prošla. I onda Keli preuzima ulogu zaštitnika kako bi sprečila da i drugi ne dožive isto. Naravno, ta trauma je i dalje teret, i dalje je ona označena u društvu ali to čini njenu borbu jačom i prevazilaženje vrednim divljenju.
Braćo i sestre, jasno je kao dan da je The Naked Kiss jedinstven film za period u kom je sniman. No uprkos tome što imao veliki broj prilika da nas časti klišeima, uspeo je da nam ponudi nešto potpuno svoje. Da, imamo kritiku društva - gledali smo je već. Da, imamo borbu za bolji život i promenu - da, gledali smo to već. No u centru toga je snažna, samostalna žena, to je već nešto što filmovi ovog perioda ne nude a i noviji to uglavnom rade petparački. Da li je ovaj film previše feministički - koga boli patka. Sedite i uživajte u sat i po vremena u kom će vam ovaj film isporučiti odličan kvalitet.
Zanimljivosti:
Kao i Shock Corridor (1963), i The Naked Kiss nije dobio sertifikat u Velikoj Britaniji sve do 1990. Fuler je izjavio kako je Constance Towers obrijala glavu za potrebe snimanja dok je ona izjavila da to nije istina rekavši da je nosila posebnu kapu. Kada Keli dolazi u grad, na bioskopu se vidi najava za film Shock Corridor, što je takođe Fulerov film. U prvoj sceni u firmu, ruka koja skida Kelinu periku zapravo pripada režiseru, Semjuelu Fuleru.
Naj scena:
That is why I love you
Moja ocena: 8/10
Нема коментара:
Постави коментар