The Green Mile (1999)

Kod nas nazvan: Zelena Milja
Žanr: Drama | Fantastika | Misterija | Kriminalistički
Režija: Frank Darabont
Glumci: Tom Hanks, Michael Clarke Duncan, David Morse...

Priča:
Životi zatvorskih čuvara se menjaju nako dolaska novog zatvorenika koji je osuđen na smrt zbog silovanja i ubistva dve devojčice.

Moj osvrt:
Do sada sam pisao o nekoliko Darabontovih filmova. Shawshank Redemption je nesumnjivo remek delo. The Majestic je obogaćena patetikom, rutinska gluparija za popravljanje raspoloženja ljudi kojima nije muka od tih rutinskih gluparija. Buried Alive je simpatično hororče sa par opakih ideja. Svakako bolji od prehvaljene idiotarije od Buried sa Rejnoldsom. The Mist je još jedan masterpis sa opakom simbolikom na ljudski strah od nepoznatog. I dolazimo sada i do Green Mile. The Mist je nešto simboličniji nego Green Mile ali prednost Zelene Milje je u tome što nam daje nešto neuporedivo veće od ljudskog straha. 

Prvo što mi je zapalo za oko, tačnije uho je način na koji se optuženi Džon Kofi obraća Polu (Tom Henks) koji je vođa grupe policajaca. "Yes Sir Boss" je nešto što bih od optuženih očekivao samo u momentima sarkazma. Sa Sir mu odaje poštovanje, sa Boss uvažava njegov autoritet. Nije to bitno samo zbog obraćanja već zbog sledećih stvari. Kada je neko ne samo osuđen već optužen za bilo šta, svi ga dočekuju na nož. Nije bitno da li smo sigurni da je optuženi/osuđeni kriv za ono što je učinio, mi tu krivicu smatramo definitivnom. Zato mu se i obraćamo kao smeću ponižavajući ga, povređujući ga i fizički i psihički. Džon Kofi se kao optuženi ne brani, Džon Kofi ne napada, Džon Kofi pokazuje veliko poštovanje. Zašto se onda prema njemu ne postaviti neutralno? Mislim, osuđen je na smrt, zašto bi mu trebala dalja osuda, pogotovu ako se ne zna da li je zaista kriv. Veliko pitanje je i zašto on ne pokušava da se odbrani? Odgovor dobijate na kraju. 

Druga zanimljivost je da se Džon Kofi plaši mraka. Nema tu puno mudrovanja. Zna se šta tama i mrak predstavljaju. Nije to neki epohalan momenat u filmu ali je ubačen da doda malo svetlosti na osuđeni lik i da povučue gledaoca da razmišlja o njegovoj krivici. Lako je presuditi nekom ko je već osuđen, ali treba biti siguran. Šta ako shvatimo da smo pogrešili, a bili smo najglasniji kada je neko blaćen i ponižavan? Šta ako smo ga sami osudili? Onda smo mi u tom slučaju ti koji su povredili nekog ili ga naterali na nešto mnogo gore. Moguće je da smo nekom tako upropastili život. Zapitajmo se onda, zašto nama ne bi neko sudio kada mi smatramo da možemo suditi drugom? Ako smo svesni nečije krivice, ako tu nema dilema, onda možemo pričati o nečemu drugom. Ako je šteta materijalna, to je verovatno nadoknadivo. Međutim, ako je nečija krivica u tome što je nekom oduzeo život, ne postoji način da se taj čovek kazni a da šteta bude nadoknađena. 

Problem je što se pravda poistovećuje sa osvetom. To su dva potpuno različita pojma. Kada je osveta u pitanju, onaj ko se sveti ne želi da onaj kome se sveti oseti isti bol, već veći. Recimo imamo ljigavca Persija koji ne može da istrpi verbalni napad i sveti se na najsuroviji mogućni način. To je ljudska priroda koju ne možeš da naučiš da shvati šta je učinio, to je ista ljudska priroda koja ne ume da prašta ni najmanje gluposti. Većina ljudi su vernici. Vera propagira praštanje. E tu su ljudi pokazali svoju prirodu. To "praštanje" konstantno promovišu u svojim verskim ratovima. Time što su sebi dali veća prava nego što smeju da imaju, izdali su ono u šta govore da veruju. Ima li glupljeg razloga za osvetu od razlike u mišljenjima. Ako vam neko nanese bol a uzvratite mu istom merom, koja je razlika između vas i njega. Osveta neće popraviti nanesenu štetu. Osveta će verovatno doneti i nove štete. Ali postoji jedna caka tu - osveta možda može sprečiti i neke naredne nemile događaje. 

Prvo imamo Kofija kao iscelitelja i dobročinitelja. Međutim kasnije vidimo da i on kažnjava. Ok, ako gledamo površno, reći ćemo da je neka poetska pravda zadovoljena, ali ako smo verovali da Kofi nije ubica, zašto se onda ovo dešava? Zbog onog što sam napisao na kraju prošlog pasusa. Zašto Kofi nije iskoristio celu tu situaciju da se spase? Mogao je ubediti policajce da ispitaju slučaj. I na to odgovor dobijete na kraju. Kada su isceliteljske moći ovog čoveka u pitanju to je još jedna stvar koju je Kofi mogao da iskoristi da se spase. Zašto nije? Zašto mu je toliko bitno da spašava druge? Zašto nikada ne priča o svom bolu već samo o tuđem? Zašto ne traži ama baš ništa za čuda koja donose sreću drugima? Zašto ni jednog momenta ne plače nad svojom sudbinom već nad sudbinom drugih? 

Zbog svega navedenog, lako bi mogli da optužimo Kofija da je sam kriv jer ne želi da se spase, iako to može učiniti. Da li je baš tako? Ako vam neko pokaže neizmernu dobrotu, ako neko svojim postupcima pokazuje kakav je bez da njima pokušava da se pravda, ko je onda taj ko treba da spase ovog čoveka? Da li onaj što uviđa njegovu čovečnost i dobrotu ili i dalje treba da ćuti i čeka da Kofi sam sebe oslobodi. Zašto bi se neko pravdao ako nije kriv? Treba da se pravdaju oni koji nevinog čoveka optužuju. Njima treba objašnjenje zašto čine to što čine. Problem je što se od njih to ne traži. To su zli ljudi, ljudi koji ne žele da vide više od onog što vide misleći da je u njihovom vidokrugu sav svet koji je potrebno poznavati. Koleginica sa posla koja je inače i psiholog mi je jednom prilikom rekla: "ako se pravdaš - kriv si". Uz onaj glavni razlog o kom ću na kraju, kontam da vam je i ova rečenica dala deo odgovora. 

U svemu moramo da uvažavamo drugu stranu. Pazite, jedna je stvar krivica za neko delo. To je u redu. Ali ako je neko kriv za jedno delo, zašto mu oduzimati druge stvari. Da je npr. Borislav Pekić osuđeni serijski ubica, da li bi to značilo da više nije veliki pisac? Krivica se ne prenosi na sva dela. Problem je što ljudi postupaju upravo suprotno. Ako neko načini milion dobrih dela, sve se to potire pod jednim lošim. Ako čovek ima gomilu uspeha, sve to pada u vodu pred jednim neuspehom. Moraš da uvažavaš drugu stranu bez obzira na sve. Vi koji ste gledali ovaj film, mislili ste da su scene sa mišem tek puka zabava? Ako pogledamo stražare (osim izbljuvka Persija) oni su pokazatelj kakvi ljudi treba da budu. Zato i jesu predstavljeni kao mala grupa. I kako reaguju kada se pojavi miš? Malo čuđenja je tu i malo zabave ali glavna stvar je da malom mišu odaju priznanje zbog hrabrosti koju pokazuje. Kako to kada je miš štetočina koju treba istrebiti? Dozvolite ne ljudima već svetu da vas iznenadi prijatno. Ne isključujte nikog zbog jedne mane, problema i greške. Jasno je kao dan da to nekada neće biti u skladu sa vašim osećanjima. Ljigavog Persija bi svi verovatno izbacili kroz zatvoren prozor, ali i njemu ukazuju poštovanje i šansu koju verovatno i ne zaslužuje. 

E ta ljiga od Persija zapravo predstavlja većinu ljudi. To su oni koji lako sude i presuđuju, koji sebi daju veliku ulogu ali nikada u pravoj akciji već u mudrovanju, koji su u svojoj glavi nedodirljivi, iz kojih izbija egocentričnost i narcisoidnost. To su oni koji "znaju nekog", oni koji sanjaju moć a žive laž, to su oni kojima je svaka pobeda istorijska a istorija prazna. Nemoguće je izlečiti se od takvih jer takvi obično vladaju. Nemoguće je postaviti ih na pravo mesto jer umesto jednog dolazi drugi. Sve što normalni ljudi mogu je da rade na popravljanju brljotina takvih, da svojim radom doprinesu i potru sve greške drugih. Ako ti smešni likovi crv u jabuci, ovi drugi treba da se potrude da crv ne buši na sve strane. 

Zašto je Kofi samouveren kada izvodi svoja čuda? Zato što uspeva da raspozna dobro od lošeg. Nije to lako i teško ko može da izvede tako nešto. Recimo neko koga srećete svaki dan na ulici, ko vam izgleda kao potpuni dobričina, može da krije nešto mračno. U svom neznanju vi ćete imati uvek onaj utisak koji ste stekli o njemu. A recimo ako viđate tu istu osobu a znate šta je učinio, iako potpuno isti čovek, ovog puta će vam delovati kao najgora moguća osoba. Fazon je u tome što mi ne možemo da znamo ništa o nekom ali smo obavezno spremni da sudimo o njemu bez tog znanja. Kofi je svestan svega toga. Sada zamislite osobu koja na taj način kroz ljude upoznaje sve lepote, svu dobrotu, ljubav, osmehe, radost. A sada zamislite svo zlo koje vidi u ljudima. Sva ubistva, silovanja, mučenja, prevare, krađe, smicalice, laži. Kako neko ko može da vidi dobrotu i da vidi kako ta ista dobrota nestaje može da se oseća? A on nikada opet ne priča o sebi. Zašto? On ne zna kako zna šta će se desiti iz prostog razloga što mu to ne treba. Ali zna da raspoznaje dobro od lošeg i zna šta treba da čini. Kako?

Još jedna tema kojom se ovaj film bavi je prolaznost. Prvo imamo to jezivo shvatanje da ljudi koje volimo neće zauvek biti pored nas. Onda počnemo da vrednujemo svaki momenat koji provodimo pored njih. Nikada naravno nećemo biti zadovoljni, uvek ćemo se pitati da li smo više vremena trebali posvetiti nekom. Potom imamo strah i za sopstveni život. Što bi Queen rekao Who wants to live forever ("Ko želi da živi zauvek") Zelena Milja daje savršen odgovor na to. Uz prvog Highlandera ovo je najbolja slika celog prokletstva ali i lepote dugovečnosti. Lepe stvari su što ćeš proživeti i videti beskraj čuda koje vreme donosi. Loša strana je da ćeš videti smrt svih koje voliš. Ne postoji samo dobra ili loša strana svake odluke. Postoji ono što odlukom dobijaš i ono što si spreman da izgubiš. 

Ostadoh vam dužan odgovor na glavno pitanje. Odgovor je i više nego jednostavan. Džon Kofi predstavlja onu savršenu dobrotu. Dobrota ne traži ništa za sebe, dobrota ne traži nagradu niti zaslugu. Njoj drugi treba da odaju poštoavnje. Dobrota je nešto što se pruža bezuslovno. Ona se ne sprovodi planski. Nema odgovora na pitanje zašto je neko dobar i zašto dobar postupa tako. On razlikuje dobro od lošeg i postupa u skladu sa onim što predstavlja. I bez obzira što je dobrota prikazana, malo ljudi će je ceniti. Ono što je najodvratnije, tu istu dobrotu će mnogi osuditi, da li zbog nje same, da li zbog ljubomore ili nekog potpuno nebitnog razloga. Dobrota se ne isplati materijalno, zato dobre ljude neretko nazvaju glupim. Zbog toga se oni nekada stide da pokažu tu istu dobrotu. Osećaju se usamljenim, utamničenim. Dobrota je svesna svog zla koje je okružuje, zbog toga je mnogo ranjiva. I na kraju, dobrota je ta koja donosi čuda. Umesto da dobrotu stavimo na tron, ona je naša priča za jedan dan, za naslov u novinama, za promociju pogrešnih stvari. I onda se pitamo zašto je tako malo dobrog u ljudima.

Zanimljivosti:
Tom Henks je ostajao u ulozi kada god bi se Stiven King pojavio. Jednom ga je King pozvao da sedne sa njim a Henks je odbio ponudu uz obrazloženje da dežura. Majkl Klark Dankan (Kofi) je iste visine kao Dejvid Mors (Brutus) i nešto je niži od Džejmsa Kromvela(Mors). King smatra da je ovo najvernija adaptacija njegovog romana. Stražari nose uniforme ali u vreme u koje se film odvija, uniforme nisu korišćene. Kada Pol upoznaje Elejn sa gospodinom Džinglsom, miš bi trebao da ima barem 64 godine što je preko devet puta više od životnog veka prosečnog miša. Postojao je problem oko izbora glumca za Kofija. Brus Vilis je predložio Dankana sa kojim je glumio u Armagedonu. Henks je trebao da glumi i stariju verziju svog lika ali šminka nije uspela da dočara njegovu starost na pravi način. Preko 30 filmova je snimljeno po Kingovim romanima ali ovaj je jedini uspeo da zaradi preko $100.000.000 u Severnoj Americi. Poslednji film Debsa Grira. Muzika koja se čuje u staračkom domu je ista ona koja se čuje u čuvenom Letu Iznad Kukavičjeg Gnezda.

Naj scena:

Rukovanje

Moja ocena:9/10