Die Hard (1988)

Kod nas nazvan: Umri Muški
Žanr: Akcija | Triler
Režija: John McTiernan
Glumci: Bruce Willis, Alan Rickman, Bonnie Bedelia...

Priča:
Džon Meklejn, policajac iz Nju Jorka, pokušava da spase svoju suprugu i još nekoliko taoca u Nakatomi zgradi.

Moj osvrt:
Kada je ova franšiza u pitanju, poslednji film joj je uspešno održao opelo. Ne postoji više ni teoretska šansa da se ona oživi a možda je bolje da su posle trećeg dela i stali. Za mene je zapravo taj treći deo najkompletniji i najkvalitetniji film. Od glumačke ekipe, preko priče, humora, same akcije, sve je bilo sjajno tempirano. Ako na ovaj prvi Die Hard gledamo iz ove perspektive, možda on ne deluje kao naročito bitan koliko poznat film. Ali zagledajmo se u današnje akcije, videćemo razliku i pronaćićemo odgovor zašto je ovaj film zapravo bitan za sam žanr. 

Recimo Die Hard nije morao da ima prenadrkanu akciju i nerealne pizdarije. Bez obzira na to, radije ga gledamo od svih tih eksplozivnih šablonarija. Akcija je tek povremeno imala neku kaskadersku scenu. Ako ponavljaš kaskaderske scene do iznemoglosti, dobiješ samo glupavu zabavu (Nemoguća Misija 3). Ok je to ako ti je cilj da napraviš takvu bezmozgariju ali ozbiljna akcija mora da bude lišena toliko preterivanja. Ovde je sama akcija odlično tempirana i pravovremena. 

Die Hard volimo zato što volimo Džona Meklejna. Složićete se da on nije nadčovek, nije superheroj sa ko zna kakvim moćima. On je običan lik sa običnim problemima. Šta ga čini spektakularnim? To što ima muda do zemlje i što ima dopadljiv karakter. Nema onaj standardni problem "sa velikom moći dolazi velika odgovornost". To je za superheroje. Nema greh iz mladosti i tragediju iz prošlosti da bi se psihički borio kroz film sa tim. Ima problem sa karakterom, ima problem običnog čoveka a to je porodični problem. Nije ni onaj lik o kom ne znamo ništa osim da je mega zajeban i da može da prebije bilo šta što se kreće. Kako uopšte sa takvim nekim robotom uništiteljem da se povežeš? Ti likovi su ravni kao daske. 

Po mnogim izborima relevantnih časopisa koji se bave filmom, Hans Gruber u tumačenju Alana Rikmana spada u najveće negativce u kinematografiji. Ne bih ulazio u analizu tih izbora ali moram se složiti da je ovaj čova zaista pravi negativac. Pisao sam skoro o tome koliko malo pažnje zapravo posvećuju karakterizaciji zlikovaca. Dovoljno je da znamo da je neko zao i to je to. Zašto je zao, šta su mu motivi, koga uopšte briga. Šta je najveća prednost zlikovaca. Kada se pravi praznoglav film, negativac će imati super snagu, moći ili šta već. Hans Gruber ima kefalo. Kada ste zadnji put gledali film u kom negativac ima veće kefalo od glavnog junaka? Recimo Se7en je opak primer toga. Svi drugi, kako god pravili negativca, useru ga očas posla. Recimo u Fracture, Hopkinsov lik dominira celim filmom da bi na kraju ispao kompletan ovan. Zašto? Eto zato što pravda i Gosling treba da pobede. Nijednog momenta se MekLejnovo kefalo ne stavlja ispred kefala ovog čoveka. Gruber je imao savršenu jednačinu. MekLejn se slučajno pronašao tu da je pokvari. 

Druga stvar gde filmovi omanu je ta neka slaba tačka negativca. Uvek se nađe neko ko ga nadmudri a to zapravo ispadne tako očigledno da zlikovac postane namagarčen glupan. Gruber je smiren, odmeren i zna kada koji potez da povlači. Ne govorim o ispravnosti tog poteza, govorim o njegovom cilju i postupcima koji vode do njega. Ako je negativac takav da uživate u sceni sa njim, ako je takav da biste ga se plašili u realnom životu, onda imate odlično napravljen karakter. Kada kažem da on ima kefalo, ne mislim na bajkovitog plandžiju ala Majkl Skofild koji će izvoditi čarolije. O ne. Mislim na čoveka koji ima jasan i dobro osmišljen plan. Pisao sam o tome da kada varaš nekog, varaš ga sa onim poznatim terminima. Ne izmišljaš neka čuda, daješ mu nešto što je realno, nešto što i on razume. Jednu takvu diverziju izvodi Gruber. Jednostavno je iskoristio činjenicu ko je, šta je i to je to. Ovaj lik je odlično odigrao vazda sjajni Alan Rikman. 

No da se malo vratim na akciju. Ako gledamo filmome sa nekim akcionim zvezdama današnjice, recimo Stetamom, sve je to trči i pucaj/tuci. Nema tu neke mudrolije. On da krene na tim sastavljen od majstora karatea, Američkih Foka, lokalnih bandi, ovećeg vojnog voda a sve to izgleda kao da je uleteo u starački dom. Die Hard nam donosi nešto što se zove taktika. Wooow, moš misliti. Ako to nije epohalno, zašto je ne primenjuju u novim filmovima. Zato što time lik gubi na opakom stavu ili čemu već. Guess what, on gubi i na karakterizaciji pa dobijaš šablonca. Sreća da svi novi filmovi teže tome pa onda dobijemo nešto što ima princip pesama današnjih hit pevača - sve je to jedno te isto sranje koje ima samo drugačiji naslov. MekLejn zapravo koristi kefalo, koristi lokaciju gde je i izbegava sukob na otvorenom sa svima. Ja pre biram ovo ovde nego ono Rambo sranje sam protiv svih u istom kadru. E upravo to nadmudrivanje donosi zabavu u filmu. Prazan sadržaj prepun bombastičnih pizdarija je užasavajuće DOSADAN. Gledao sam milion puta, neću više. 

Jedna scena mi je specijalno zanimljiva. Imamo ljigavca Elisa koji kao preuzima odgovornost i pokušava da reši situaciju. Nije ta scena iskorišćena tek eto da se rešimo ljigavca. Ona je dobra iz dva razloga. Prvi je to što svako nastupa kroz ono što najbolje radi. Elis je neko ko prodaje. Svejedno mu je šta prodaje: kvalitet, smeće, predmet ili život. On nastupa tako non stop. E to je ono o čemu sam već pisao, da nas posao definiše. To je i bila sjajna situacija da se od negativca napravi magarac. Reakcija Hansa Grubera je neprocenjiva. Njegov postupak vas natera da ga se plašite. Pokazuje spremnost da se dođe do cilja, pokazuje da se ne biraju sredstva, sakriva potencijalnu slabu tačku i najbolje od svega, pokazuje da je on taj koji vodi igru. 

Da zaključim. Nije Die Hard toliko epohalan film ali je odličan u svojoj jednostavnosti. Od mana bih izdvojio neke od karikatura od likova koji baš nerviraju. Pre svega šefa policije u idiotskog novinara. Od pozitivnih, film ima pamtljive likove, solidnu karakterizaciju, lepo odrađene scene, dobru akciju, pametno napisan scenario, malo preterivanja, odlično doziran i sjajno tempiran humor, Vilisa i Rikmana. Die Hard je direktno odgovoran što je Brus Vilis izrastao u akcionu ikonu, on je direktno odgovoran što je MekLejn kopiran besomučno. Jedan je MekLejn jer ovakav lik i njemu karakterističan humor nije baš lako kopirati. Die Hard je jedinstvena franšiza koja nije doživela da je neka druga pregazi već je sahranila samu sebe.

Zanimljivosti:
Scena u kojoj se Gruber i MekLejn susreću je dodata naknadno kada su shvatili da je Rikman sposoban da kopira američki naglasak. Nije postojala proba za tu scenu kako bi susret bio spontaniji. U toj sceni, Rikman je pri doskoku povredio koleno i do kraja scene je stajao na jednoj nozi. Nakatomi zgrada je zapravo sedište 20 Century Fox. Prvi Rikmanov bioskopski film. U sceni kada MekLejn pada niz okno lifta, statista je pogrešio i promašio prvo mesto gde se trebao uhvatiti. Nemački teroristi zapravo ne pričaju pravilno nemački i neretko govore besmislice. Samo nekoliko tih glumaca su Nemci. U jednoj sceni, šef policije za MekLejna kaže da je mogao biti "prokleti barmen". Pre nego što je Vilis postao poznat glumac, radio je kao barmen. 

Najveći deo filma je improvizacija. U većini scena, Brus Vilis je nosio specijalnu obuću koja je podsećala na bosu nogu. Vilis je bio tek sedmi izbor za ovu ulogu. Planirani pre njega su bili Švarceneger, Stalone, Bert Rejnolds, Ričard Gir, Harison Ford i Mel Gibson. Od svih glumaca, Vilis je najviše "nemac". Rođen je u Zapadnoj Nemačkoj. Otac mu je Amerikanac a majka Nemica. Klint Istvud je zapravo držao prava na knjigu po kojoj je sniman film. On je želeo početkom osamdesetih da snimi ovaj film gde bi i tumačio glavnu ulogu. Prvi pucanj se desio posle 18 minuta u filmu. Karl koristi pušku Steyr AUG koja je napravljena u Australiji. Svaki od Die Hard filmova ima bitnu scenu u liftu. Iako su teroristi iz Nemačke, cigarete koje MekLejn pronalazi kod jednog od njih su francuske.

Naj scena:

Susret

Moja ocena: 8/10