3 Days to Kill (2014)

Kod nas nazvan: 3 Dana Za Ubistvo
Žanr: Akcija | Drama | Triler
Režija: McG
Glumci: Kevin Costner, Hailee Steinfeld, Connie Nielsen...

Priča:
CIA agent koji umire pokušava da se poveže sa ćerkom koju je davno napustio. Ponuđen mu je eksperimentalni lek koji ga može spasti. Uslov je da izvrši svoj poslednji zadatak.

Moj osvrt:
Znate li one filmove koje odgledate i kažete da niste videli ništa epohalno a opet ste zadovoljni onim što ste videli. 3 Days to kill je upravo takav. Ima ovde svega i svačega, solidnog humora, akcije, preterivanja, solidno napravljenih likova, očajno napravljenih likova, patetike ali i fine drame. Druga stvar je ta što sam potpuno pogrešno protumačio o čemu se ovde radi. Očekivao sam samo akciju a ovo je više drama nego akcioni film. Takođe, iako nije navedeno, ovo je sasvim solidna komedija. Bila je priča kako je ovaj film sniman u Beogradu. Jeste, ali su u Beogradu smešteni prvih pet minuta filma. Možda i bolje. U Coriolanusu sam samo zverao da prepoznam okolinu i likove. 

Da odmah krenemo na ono centralno a to je drama. Priču u kojoj roditelj koji je davno napustio dete pokušava da se iskupi mrzim iz dna duše. Razlog za to je što niko nikada nije uspeo da napravi tu priču a da se razlikuje od drugih, niti je neko napravio tu priču tako da vas uključi i poveže sa likovima. Ta priča vas odbije od likova i konstantno vas nervira. Ova je počela isto tako. Ali tu postoji jedna caka. Recimio da negde vidimo elemente kako bi ta priča trebala izgledati. Krene ovo sa kao nekom odbojnošću i završi se povezanošću likova. To smo i očekivali. Ali sam tok te priče nije patetičan. Zaslužan za to je Kostnerov lik koji je napravljen na zanimljiv način. Reakcije, dijalozi, odluke, sve je to na mestu. Nema prekenjavanja od nekog kajanja zbog odluka koje su dovele do toga da ga posao odvoji od porodice. Jeste mu žao što nema normalan odnos sa ćerkom ali nema patetisanja. Njegov posao je ono što najbolje zna. 

Za to što mi je cela ova priča bila ok, zaslužni su određeni detalji. Recimo kada prave priču o roditelju koji posle toliko vremena želi da se poveže sa svojim detetom, svi rade neku varijantu iskupljenja za propušteno vreme. Svi su kao svesni grešaka i pokušavaju da se iskupe. Neću to. Ovde je stvar u tome što lik samo želi da provodi naredno vreme sa svojim detetom. Ne možeš nadoknaditi propušteno. Nisi bio tu u vreme kada si trebao biti. Radi ono što sada znaš. E to shvatanje šta si propustio i šta si trebao preneti na svoje dete, to mi se prilično dopalo. Za svoje dete svakako želiš najbolje i želiš mu preneti najbolje od sebe. Ne mogu da zamislim koliko poražavajuće shvatanje može da bude kada uvidiš da tvom detetu fali nešto što si ti upravo mogao da mu daš. 

Druga stvar koja mi se svidela je efikasnost glavnog lika. Recimo imamo From Paris With Love sa Travoltom gde prilično buckast Džontra skače i izvodi akrobacije koje očekujete samo od najboljih gimnastičara. Ne treba mi takvo lelemudanje u filmu u kom imam veterana. Ovaj lik je odličan na obaraču i te sukobe rešava brzo i rutinski. Drugo, samo šibanje kao deo akcije je takođe kratko ali opako dobro. Ne mogu da očekujem od Kostnera da prikaže borilačke veštine. Realno, nije to znao ni kao mlad. Ali upravo pokazuje ono što ovi agenti treba da imaju. Efikasan način da u sukobu rešiš problem. 

Neozbiljnost u akciji je nekako bacila akcenat na dramu ali i stvorila komediju. Mislite li da je to mana? Ooooo ne. Upravo ta ležernost i neozbiljnost su od ovoga napravili dopadljiv film. Kada akcija zaista treba da bude akcija, ona to zapravo i jeste. Kratko traje ali je prilično zadovoljavajuća. Baš kad poželite da glavni lik pobesni on to i učini i polomi par odvratnih njuški. U drugim slučajevima se ovo pretvori u neku ludu komediju sa dopadljivim likovima. Umesto da gledamo mučenje likova koje Kostnerov lik zarobi, mi tu gledamo blentav humor što opet dođe dobro. Mislim svakako mi je to u ovom slučaju zanimljivije nego nekakva surovost. Šta će mi surovost nad nasumičnim likovima koji su eto tamo neki zlikovci. Surovost se sprovodi kada želimo da vidimo osvetu. Ovde je nema. Takođe, ovom neozbiljnošću su odlično prikrili prejadnu priču vezanu za akciju koju glavni lik sprovodi. Ta priča je toliko nezanimljiva i nebitna da ju je nemoguće komentarisati. 

Ono što mi se nikako ne dopada je Amber devojčica. Čuj ne dopada, fizički je odmor za oči. Ništa lepše na ovom svetu od žena nema, to nije sporno. Ali ne vidim njenu funkciju ovde osim da bude neko na čiju pojavu muškarci treba da zinu. Van uloge vezane za glavnog lika ja ne vidim njenu svrhu igde. Na sve to, koliko god se trudila, Amber ostaje prilično žalosna glumica. Ok, smešan je ovo film, ne tražim sad da mi izvodi Meril Strip glumu, ali čoveče, prestani da izgledaš kao da poziraš na crvenom tepihu. Upravo ona je deo cele te priče kojoj ne treba pridavati pažnju. 

Dopada mi se i što je glavni lik postavljen kao potpuna suprotnost svim današnjim akcionim herojima. U većini scena imamo sve suprotno od onog što očekujemo. Taj antiklimaks deluje kao prilično dobar izbor. Prvo, ovaj lik ne odbija metke već pucnjave završava brzo. Drugo, ne izvodi akrobacije već jednostavne i nadasve efikasne udarce. Treće, ne ostavlja bez daha sve žene po filmu već izgleda kao svačiji sused. Treće, ne pleni samouverenošću u svakoj situaciji već samo u svom poslu. Četvrto, za razliku od svih tih plastičnih heroja, ovaj barem ima ličnost. Peto, ne vozi opasna kola i luduje ulicama već vozi ljubičasti bicikl. Šesto, tumači ga Kevin Kostner a meni je on opako simpatičan lik. I osmo, zaboravio sam sedmo. 

Da sumiramo. Ovo je onaj film koji će vam biti zabavan dok ga gledate ali ga nećete ponavljati i nećete ga pamtiti dugo. Ponudio je nešto malo drugačije ali je zadržao standardne boljke čisto da ne iskoči kvalitetom. Likovi su i dobri i loši, gluma je i dobra i loša, akcija je zadovoljavajuća, humor solidan, drama povremeno dopadljiva a ponekad patetična, Kevin Kostner je i dalje faca, Koni Nilsen i dalje prelepa. Dovoljno za solidnu zabavu.

Zanimljivosti:
U jednom momentu Vivi kaže "We're almost there Ethan. Kill The Wolf," i tu se vidi problem sa audio sinhronizacijom. U jednom momentu Itan kaže da je kupio kinesku hranu a kasnije se vidi da jedu Nigiri Suši što je japanska hrana. Hotel u Beogradu i Tvrđava su na različitim stranama grada. To znači da bi Itanu i Albinu trebao barem sat vremena da trčeći stignu sa jedne na drugu stranu. U jednoj sceni Itan koristi sitninu za telefonsku govornicu. Govornice u Beogradu ne primaju sitninu već karticu.

Naj scena:

Vožnja

Moja ocena: 6/10