Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Philip Kaufman
Glumci: Daniel Day-Lewis, Juliette Binoche, Lena Olin...
Priča:
Doktor u Pragu 1968. godine bori se sa monogamijom, na frustraciju svoje supruge, a onda im sovjetska invazija dodatno poremeti život i brak i sve ono što su mislili da drže pod kontrolom.
Moj osvrt:
Nesanica mi dosta pomaže kada su filmovi i vreme posvećeno blogu u pitanju. Tako da se pojavilo vreme u kom mogu da se posvetim nečemu i pišem u tome. Pošto sam mozak izmorio čitanjem, pre nekoliko noći krenem da ni iz čega listam kanale na tv-u. I odjednom vidim scenu u kojoj na klupi sede Juliette Binoche i Daniel Day-Lewis. Ovaj dvojac bih gledao pa sve da sede i štrikaju tako da sam počeo gledati film kojem ne znam ni ime. No, san me je prevario pa sam sutra želeo nastaviti i tek tada sam shvatio da gledam film po Kunderinoj knjizi iako je nisam pročitao. Zato, braćo i sestre, ne mogu praviti paralele niti sam mogao imati očekivanja kada je ovaj film u pitanju.
Ovo nije film o ljubavi. Ovo je film o nemogućnosti ljubavi u svetu koji se raspada. Ovo je film o čudnoj borbi između tela koje želi i duše koja se boji. U sred ove priče stoji Tomas, doktor koji veruje da je sloboda upravo odsustvo težine, i Tereza, devojka koja je celim bićem težina, koja veruje da ljubav postoji samo ako boli.
Tomas je čovek koji ne zna da voli. Tomas je čovek koji zna da želi. Način na koji ga Daniel Day-Lewis igra, tiho, pomalo nervozno, kao čovek koji se plaši nečeg što je dublje - to je ono što nosi film. Tomas ne beži od žena. On beži od sopstvene svesti. On shvata da ljubav može da ga preobrazi i baš zato je izbegava kao da je ona bolest. Za njega, kojem je telo sloboda, emocija je pretnja. Kada Tereza uđe u njegov život, ne ruši se sve ispred njega, ne menja se naglo jer to bi bio jeftin holivudski trik. Braćo i sestre, on se po prvi put oseća smešno. Zašto? Zato što ga neko gleda iznutra a ne spolja.
Tereza, u prelepom tumačenju isto tako veličanstvene Juliette Binoche deluje kao neko ko drhti od sebe same. Ona kao da želi tu "težinu", onu bolnu ozbiljnost postojanja zbog koje čovek ponekad ne može da diše slobodno. Prelepo je što tu težinu ona nikada ne igra kao patetiku. U njenom pogledu ima straha ali ima i nade. I čini mi se da je u potpunosti spremna izgubiti sve ako bi to značilo dobiti istinu o sebi. Sa jedne strane, u tome je njena lepota. Sa druge, u tome je i njena tragedija.
Sabrina koju igra Lena Olin je treći ugao tog trougla a ne neki sporedan lik. Ona ne želi ni težinu, ni lakoću. Ona želi stalno bekstvo. Ona je umetnica koja zna da je život niz maski i da se ljudi vezuju za svoje iluzije. Za razliku od Tereze, Sabina ne želi da pripada nikome. Za razliku od Tomasa, ona se ne boji. Ona jedina deluje kao da razume pravila sveta. Baš zato, ona je najusamljenija.
Kada smo kod slobode, film se neprestano vraća na to pitanje. Da li je to sposobnost da odeš kada poželiš? Da li je to sposobnost da ostaneš i trpiš? Ili je sloboda samo mit koji koristimo da opravdamo sopstveni strah od bliskosti? Kaufman nam ovde nije dao odgovor. On samo pokazuje ljude kako se bore sa vlastitim željama. U sceni kada Tomas pokušava da se nasmeje kroz suze vidimo čoveka koji ne zna da li mu je lakše kada beži ili kada ostane.
Politički aspekt filma je takođe prisutan i upečatljiv. Sovjetska okupacija Čehoslovačke nije prikazana kao velika istorijska drama već kao napad na unutrašnju arhitekturu čoveka. Tereza ne fotografiše tenkove zato što je hrabra nego što konačno vidi svet bez maski. To je jedan od upečatljivijih momenata u filmu a za mene i najbolji.
Erotske scene u filmu su više psihologija nego erotika. Svaki dodir, svaki pogled imaju značenje, imaju ranu. Tomas spava sa ženama da bi pobegao. Tereza želi da spava samo sa njim da bi se pronašla. Sabina opet koristi seks kao nešto čime se suprotstavljaš svakoj vrsti autoriteta. U tim scenama se ne prikazuje telo koliko čovekova unutrašnjost. Erotiku sam baš retko u svetu filma sretao kao filozofiju.
Najemotivniji momenti u filmu su oni kada je Terezina nesigurnost očigledna. Ona je žena koja se konstantno oseća suvišnom, kao da njeno postojanje zavisi od toga kako će je Tomas pogledati. A ipak, ona jedina u tom odnosu zna šta je ljubav. Ljubav nije lagana, nije ni čista, ni jednostavna. Ljubav je teret koji nosiš čak i kada želiš da ga baciš. Upravo u tom teretu čovek pronalazi svoju težinu, svoju svrhu.
Tomasova transformacija je tihi slom. On se ne menja dramatično, nema velike monologe, nema neke nagle obrte. On se menja sitnicama: načinom na koji dodiruje Terezinu kosu, načinom na koji je gleda kada misli da ona spava, načinom na koji počinje da se plaši za nju... To nije samo romantična transformacija. To je po malo i bolna, ljudska transformacija čoveka koji prvi put u životu oseća da bi mogao da izgubi nešto što nije ni želeo da ima, ali bez čega više ne može.
Kraj filma, bez obzira na ono što se desilo, za mene je bio neizdrživ u svojoj tišini. Nema patetike, nema nekog razvlačenja melodrame. Samo dvoje ljudi koji su konačno našli mir u tom jednom jako bolnom trenutku. U tom momentu se vidi da su postali jedno. Njihova lakoća je postala težina a njihova težina je postala sloboda. Ponekad čovek mora da izgubi sve da bi pronašao sebe.
Film ne kaže da je ljubav izlaz. Naprotiv. On kaže da je ljubav kavez koji biramo. Ali taj kavez postaje jedino mesto na svetu gde smo stvarno živi. Tereza i Tomas biraju jedno drugo, ne zato što su savršeni nego zato što su u tom izboru pronašli težinu koja im nedostaje.
The Unbearable Lightness of Being je film o onome što ostane kada nestane sve što smo mislili da jesmo. O tragovima koje ostavljaju ljudi koji su nas voleli pogrešno, ali iskreno. O lepoti koja je uvek povezana sa bolom. O slobodi koja se plaća gubitkom iluzija. I možda najvažnije, to je film o tome kako se čovek suočava sa sopstvenom lakoćom. Sa svojom tupošću, svojom nežnošću, svojim strahovima. I kako u toj lakoći pronalazi razlog da ostane.
Zanimljivosti:
Prva verzija filma prikazana studiju trajala je ispod dva sata i bila je zbunjujuća. Philip Kaufman je dobio zahtev da vrati scene koje je isekao. Već sledećeg dana prikazana im je verzija koja je kasnije puštena u bioskope. Veruje se da je Kaufman namerno pokazao kraću i konfuznu verziju kako bi bez ikakvih pitanja dobio odobrenje za svoj finalni film od skoro tri sata. Milan Kundera nije bio naročito zadovoljan ovom filmskom adaptacijom svog romana i odbio je da učestvuje u bilo kakvoj promociji filma.
Godine 1989. film je prvi put prikazan u Rusiji. Projekcije su bile nenametljive, održavane u ponoć. Ipak, svako prikazivanje je privuklo više od tri hiljade ljudi, dok je još oko hiljadu ostajalo ispred vrata jer nisu mogli da uđu. Mnogi su već ranije videli snimke sovjetske invazije na Čehoslovačku — ali iz sovjetske perspektive, montirane tako da Sovjeti izgledaju kao heroji, a Česi kao pobunjenici. Za mnoge Ruse, ovo je bio prvi put da vide događaje sa druge strane.
Miloš Forman je lično ponudio Philipu Kaufmanu priliku da režira film nakon što je čuo da studiji žele da snime ekranizaciju uspešnog romana Milana Kundere.Forman je morao da odbije priliku da ga sam režira jer je imao porodicu u Čehoslovačkoj i plašio se za njih u slučaju moguće negativne reakcije sovjetske vlade, koja je u to vreme okupirala zemlju. Sekvenca koja prikazuje sovjetsku invaziju na Čehoslovačku 1968. godine kombinuje autentične dokumentarne snimke tog perioda, koje su snimili studenti Praške filmske škole, sa novim scenama rekonstruisanim za potrebe filma. Jedan od tih studenata, Jan Nimec, pojavljuje se u maloj ulozi snimatelja kojeg sovjetska policija pretuče i oduzme mu filmsku traku.
Naj scena:
Početak invazije
Moja ocena: 8/10
Нема коментара:
Постави коментар