Žanr: Komedija | Mjuzikl
Režija: René Clair
Glumci: Annabella, René Lefèvre, Jean-Louis Allibert...
Priča:
Siromašni slikar i njegov rival upuštaju se u trku po Parizu kako bi pronašli sako u čijem se džepu nalazi dobitni listić na lutriji.
Moj osvrt:
Na prvi pogled, Le Million je jednostavna priča: siromašni umetnik, izgubljen dobitni listić, nesporazumi, jurnjava. No Kler od toga pravi nešto što liči na pesmu o životu. U svakoj sceni se osećaju ritam, melodija ali i ironija. Film nije priča o bogatstvu već o priča o ljudskoj prirodi, o tome kako se svi pretvaramo u istu karikaturu kad osetimo miris novca.
U Klerovom svetu, sreća je nešto što uvek prolazi kroz prste - nikada ne uspevamo da je ugrabimo i zadržimo. Likovi ne jure za novcem zato što im je potreban. Oni jure za novcem zato što veruju da će im doneti smisao. To je ono što nam film servira uz osmeh: ljudska glupost i nada su dva najbolja drugara.
Prelepo je što Kler ne osuđuje svoje likove, iako su sebični, naivni i pohlepni. On ih posmatra sa toplinom i blagom ironijom. Zašto? Zato što je svestan da bi svi mi postupili isto. Film na sreću njie samo još jedna moralna lekcija, što bi uostalom svako i očekivao. On je nežna, vesela, zabavna komedija o ljudskoj slabosti.
Muzika nikako nije ukras već ključni deo narativa. Pesma i dijalog su praktično ista stvar. Kada likovi govore izgleda kao da pevaju, kada pevaju deluje kao da govore. I upravo u tom spoju je čarolija filma.
Kler na sjajan način spaja humor i melanholiju. Sve deluje lagano ali ispod te lakoće krije se svest da je sreća uvek privremena. Likovi trče, viču, pevaju, raduju se ali se barem malo iza svega toga oseća praznina.
Mišelov svet je prepun slučajnosti a zapravo ni jedna nije slučajna. Sve što izgleda kao haos je koreografija života koji se stalno ponavlja - ljudi koji nešto gube, nalaze pa opet gube. I tako, Le Million postaje metafora egzistencije: beskrajna potraga za nečim što mislimo da će nas spasiti. I uvek je tu negde na dohvat ruke.
Umetnost ovog filma je u njegovoj lakoći. Kler ne dramatizuje, ne ističe neko značenje, ne traži od nas da naučimo nešto. On nam samo pokazuje koliko su naše opsesije komične kad ih staviš u određeni kontekst i začiniš muzikom. Gledalac se smeje onom što vidi a u isto vreme se smeje i sebi.
Da li će pronalazak te srećke biti konačna pobeda? Meni i ne izgleda baš da hoće. U toj potrazi neke stvari su se izgubile - poverenje, spontanost, prijateljstvo. To se ne može nadoknaditi novcem, zar ne. Film jeste star ali izgleda kao podsmeh modernom svetu koji je zaboravio da se raduje. No iako satiričan, on izgleda kao beskrajno zabavan spoj crtanog filma i pozorišta. Le Million ne prikazuje svet kakav jeste već kakav doživljavamo.
Na kraju, kad se pesma utiša, shvatamo da zapravo ništa nije rešeno, ništa nije epohalno promenjeno. Ali upravo u tome leži lepota. Likovi ostaju isti, svet ostaje isti. Kao da nas ovaj film uči da sreća i iluzija idu ruka pod ruku, kao da su deo istog pokreta - kratkog, neophodnog ali i te kako potrebnog Uostalom, moramo verovati da život ima neki ritam.
Zanimljivosti:
Ovo je drugi Klerov film ali prvi ton film. On je bio jako skeptičan u početku oko upotrebe tona jer se plašio da će sve to izgledati neprirodno. No kasnije je shvatio kako zapravo može da upotrebi ton.
Naj scena:
Jurnjava za Mišelom
Moja ocena: 7/10
Нема коментара:
Постави коментар