The Bank Dick (1940)

 

Žanr: Komedija
Režija: Edward F. Cline
Glumci: W.C. Fields, Cora Witherspoon, Una Merkel

Priča:
Egbert Suse doživljava komične avanture kao zamenik filmskog reditelja i neočekivani čuvar banke.

Moj osvrt:
The Bank Dick je film o totalnom promašaju koji se pretvara u trijumf, o ironiji sudbije koja se bez ikakve logike poigrava sa ljudima, o malom čoveku koji ne radeći ništa postaje heroj. W.C. Fields kao Egbert Sousé, stvara lik koji je istovremeno i karikatura ali i istina o američkom društvu tog doba. On je čovek koji ne zaslužuje sreću ali mu ona nekako padne u krilo. Ovo nije samo komedija, već mala društvena studija o gluposti koja postaje sistemska. 

 

Fieldsov Sousé je tipična američka lenština, alkoholičar i hvalisavac. Čovek koji dane provodi u baru, a noći i jutra u svađi sa porodicom. Ali ta karikatura ne deluje isključivo komično. Ona ima i nešto stvarno. Iza njegovog lica punog poricanja krije se duh jedne epohe, društva koje obožava lažne junake i sramno nagrađuje nekompetentne. Nešto kao ovo naše zlo u kom danas živimo. Fields ovde ne igra lik koji se trudi da uspe, već lik koji ne može ni da propadne kako treba.

 

Humor u filmu ne traži da se smeješ, već da prepoznaš apsurd. Egbert postaje “junak” jer slučajno spreči pljačku banke, dok je u suštini pijanac koji je jedva stajao na nogama. To je suština američkog sna. Sreća nije posledica rada, već okolnosti. Fields je to razumeo mnogo pre nego što je postalo očigledno u modernom kapitalizmu. On je video da je sistem izgrađen na srećnim slučajnostima, a ne na moralu.

 

U tom spoju površnog humora i pronicljive ironije krije se razlog zbog kog The Bank Dick nikada ne zastareva. U banalnom skeču krije se filozofija apsurda. Čovek koji ne razume svet postaje njegov centar. Fields kao Sousé ne zna šta radi, ali svi mu veruju. To je vrhunac ironije. Društvo koje se klanja neznanju, jer je lakše nego suočiti se s istinom.

 

Film ima gotovo brehtovski karakter. Gledaš lik koji ne zaslužuje tvoju pažnju, ali ga ne možeš ignorisati. Scena kada Egbert “režira” film unutar filma, jer navodno zna sve o režiji, postaje simbol američke samouverenosti bez pokrića. On ne zna ništa, ali govori s takvom sigurnošću da mu svi veruju. To je parodija holivudske fabrike iluzija, koja od improvizacije pravi dogmu.

 

U vizuelnom smislu, The Bank Dick deluje skromno, ali svaka scena donekle podseća na nemi film. Pokreti likova, pogledi, komični tajming, sve je pažljivo složeno kao da je Fields hteo da održi duh Čaplina i Kitona, ali da mu doda sarkastični otrov. Dok se Čaplin saoseća sa “malim čovekom”, Fields ga prezire. Njegov junak nije romantični autsajder, već parazit koji uspeva jer je sistem još gori od njega.

 

Porodična dinamika u filmu takođe ima posebnu težinu. Egbertova žena i tašta su oličenje licemerja. One ga preziru, ali zavise od njega. Ta porodica je mikrokosmos društva. Svi glume moral, a zapravo su deo istog haosa. Kada Egbert postane “čuvar banke”, svi ga odjednom poštuju. Komedija se pretvara u satiru. Status je sve, suština ništa.

 

Najzanimljivije je kako film preispituje koncept heroizma. Egbert, koji ne zna šta znači čast, postaje simbol časti. Ljudi ga slave, daju mu ordenje, zapošljavaju ga u banci. Sve što je pogrešno postaje ispravno. U tom obrtu leži suština Fieldsove filozofije - svet nije moralno struktuiran, već komično deformisan.

 

Možda je zato The Bank Dick film koji bolje funkcioniše danas nego 1940. godine. U eri pseudoeksperata, instant slava i slučajnih karijera, Egbert Sousé deluje kao prorok. On je prvi influenser - ništa ne zna, ali svi ga gledaju. Njegova popularnost je rezultat buke, ne istine. Fields je predvideo svet gde bi se “junak” rodio iz meme-a, a ne iz dela.

 

Na dubljem nivou, film govori o smrti odgovornosti. Niko ne želi da zna istinu, svi žele da se smeju. Egbert to instinktivno koristi. On ne menja svet — on ga reflektuje. I to čini na najpodmukliji način, kao pajac koji ne zna da je filozof. U tome je veličina Fieldsove umetnosti. Njegov lik je glup, ali njegova umetnost je lucidna.

 

Na kraju, The Bank Dick nije film o banci, ni o lopovima, ni o piću — to je film o moralnom bankrotu, prikazanom kroz smeh. To je ogledalo društva koje ne zna razliku između vrednosti i slučajnosti. I ako se na trenutak nasmejemo, Fields nas je već pobedio. Smejemo se propasti koja je oko nas.

Zanimljivosti:
Universal se bunio i hteli su da cenzurišu mnoge scene. Fields je odlučio da snimi film kako je on želeo uveren da cenzori neće ni skapirati razliku. I na kraju je nisu ni uvideli. Prvog dana snimanja Fields je tražio da se svi okupe u 9 ujutru. On je stigao tek u 11 smrdeći na alkohol. Prvo su snimali poslednju scenu u filmu. Un Merkel koja igra njegovu ćerku je u toj sceni morala da ga poljubi posle čega joj se on izvinjavao jer se oseća na alkohol. Ona mu je odgovorila da na njemu to miriše kao Chanel No 5, posle čega mu je devojčica postala jako draga i provodio je dosta vremena sa njom.

Naj scena:

Završnica

Moja ocena: 7/10