Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde .

петак, 7. август 2015.

Seppuku (1962)


Alternativni naziv: Harakiri
Kod nas nazvan: Harakiri
Žanr: Akcija | Drama | Istorijski
Režija: Masaki Kobayashi
Glumci: Tatsuya Nakadai, Akira Ishihama, Shima Iwashita...

Priča:
Stariji ronin samuraj dolazi u dom gospodara tražeći časno mesto na kom bi izvršio samoubistvo. Ali kada se ronin zainteresuje za mladog samuraja koji je sa istim razlogom došao ranije, stvari počinju da se menjaju.

Moj osvrt:
Seppuku ili Harakiri je ritualno samoubistvo koje su izvršavali samuraji. Procedura je takva da čovek koji izvršava harakiri mora da raspori utrobu sopstvenim nožem. Pored njega stoji drugi samuraj koji, kada uvidi da je ovaj koji se ubija dovoljno patio, ima zadatak da mu odrubi glavu. To je njihov način da časno napuste svet živih. Razlozi za seppuku mogu biti brojni. Najčešće su to kazna ili gubljenje časti. Seppuku se i do dana današnjeg održao u Japanu bez obzira što više nema samuraja. Poznat je slučaj kada je direktor železnice izvršio harakiri zato što su vozovi kasnili. Imamo i priču o tome kako je posle nedavne katastrofe u Japanu, u jednom gradiću gradonačelnik obećao da će tekuća voda stići za 5 dana. Kada se to nije desilo, i on je izvršio harakiri. Ako vas teme samuraja i harakirja zanimaju, potražite knjige Jukia Mišime. 

Seppuku i vidimo u samom uvodu filma. No, ovim činom nisu hteli samo da nam pokažu kako to izgleda i koliko je to jezivo. Ceo uvod je poprilično čudan. Ovde imamo mladog samuraja koji traži da se ubije na dvorcu gospodara. No ceo uvod je takav da vam otvori pitanja. Da li je ovaj momak kukavica koja traži sažaljenje ili zaista traži časnu smrt? Koji su njegovi razlozi za to i zašto se predomišlja kasnije? No sve to prekrije sam čin seppukua. Što sam stariji, sve me je teže šokirati ali ova scena me je pokidala u stomaku. Ne šokira me, braćo i sestre, sečenje, kasapljenje i takve stvari. Nije to u pitanju. Stvar je u tome što gledamo užasno mučnu scenu, jednu od onih koja vam ostane urezana u sećanju, jednu od onih od kojih većina skriva pogled. U tom momentu, prestanu da budu bitni razlozi, prestanete da se pitate šta je ovaj momak. Jedino što vam je jasno je da gledate jednu tragediju, jedno ljudsko biće koje se muči. I to je čast? 

Zapravo, ceo film je jedno veliko pitanje, šta je čast. Kada stari samuraj krene da priča svoju priču, čujemo da je veliki ratnik ali ne priča toliko sebi. On odaje poštovanje svim likovima u svojoj priči, prikazujući njihovu čast i pokazujući poštovanje prema njima. I u njegovoj priči prva tragedija je život koji je dao neko drugi. Ono klasično filmsko žrtvovanje mi opasno ide na nerve a to je prešlo baš u modu. Recimo u Interstellaru, glavni lik se žrtvuje samo zato da bi se žrtvovao. Niđe logike ni veze. Ali eto, to je dojajni čin heroizma i opasno patetični momenat na koji masama vlaže oči. Seppuku vam provuče ispred očiju priču o čoveku koji je dao život za nekog drugog. Niti vam bode oči sa tim, niti vam daje lika koji je glavni pa odlazi sa stilom. Daje vam osobu koja je svesna šta se dešava posle njega. Pogledajte Heroja sa Džet Lijem. Tu vidite da neko daje život za veći cilj ostavljajući svoje ciljeve po strani. To je veličina. A ne žrtvovanje da bi zaradio dobar govor i litre suza kada ti budu odavali zasluge.

No da se vratimo na mladog samuraja koji je na jeziv način izgubio život. Prvo smo čuli priču o tome kako mnogi samuraji dolaze da se tobože ubiju u dvorcu gospodara da bi se ispostavilo da traže milostinju tj. ucenjuju vladara da bi došli do sredstava za život. Potom vidimo mladića koji traži da se ubije na dvoru a kada mu odobre, on traži da mu daju još par dana. Teška kukavica. Ili možda nije? Lako je suditi zar ne? Problem je u tome što nemamo vremena da čujemo ničiju priču. Još veći problem je što nas ta priča ne zanima. Kada bi saslušali nekog, možda bi mogli da mu pomognemo da stane na noge, možda bi mogli da mu pomognemo da uspe u nečemu korisnom, možda bi mogli da spasemo nečiji život. Ali zašto bi se trudili oko nekog kome smo već presudili? Možda nam je sve to ispod časti. 

Rekoh da gledamo velikog ratnika. Veliki ratnici su u borbama presudni. Uostalom pogledajte Sedam Samuraja i uživajte u filmu. A šta je sa tim ljudima u miru. Imaju li oni svrhu? Zamislite ratnika koji se dugo nije borio. Šta on zapravo radi sve vreme mira? On više nije ratnik, već se pretvara u ono što je potrebno da bi mogao da donese hleb na sto. Dobro, to ne važi za "američkog snajperistu" jer njemu ko jednom uvredi pruge i zvezdice, ima da nadrlja. Žena i dete kući su tu element patetike i ništa drugo. Za šta se boriš majstore ako ne za porodicu? Sedam Samuraja je zagrebao takođe temu ratnika  miru, prikazavši ratnike kao odbačene, siromašne, neugledne. Ovde se već priča širi na borbu tih ljudi da prežive, da prehrane porodice. Iako velikani u ratu, u miru su nebitni i odbačeni. Ta drama dominira ovim filmom.

I sada na jednoj strani zamislite tog šablonskog heroja koji ide da se bori za "mir u svetu" po svaku cenu. Ne gubi li taj lik ličnost takvom bananamenizacijom. Pffff kako mi idu od ruke ovi izrazi pa to je haos. Za šta se boriš? Za pruge i zvezde? Za mir u svetu? Za naftna polja? Za čije babe zdravlje? Ne vidim tu heroja. Tu vidim samo smrdljivu propagandu i velikog glupana. Black Hawk Down je odlično ogolio tu zabludu. Šta onda možeš da oduzmeš liku koji se bezglavo bori? Ništa. Niti ima motiv, niti se bori za nešto realno. A zamislite lika koji ima porodicu, koji se na sve načine bori da je sačuva. Šta on može da izgubi? I šta se zapravo desi kada izgubi ono što ima? 

Iskreno, ti plastični heroji mi i idu na nerve. Nije samo fora u tome što nemaju šta da izgube. Daleko od toga. Preseravanjem o klasičnom heroju u potpunosti gubiš svaku šansu da napraviš realan lik. To su sve neke nedodirljive baje. Nije sporno da su heroji jedinstveni ali heroj se postaje velikim delima. Heroj se ne postaje ujednom pauka, sticanjem supermoći, pravljenjem svemogućeg oružja i naprava. Čak i da su te stvari realne, moraš učiniti nešto da bi postao heroj. Ali ako napraviš čoveka koji nema funkciju van borbe, gubiš šansu da se običan čovek identifikuje sa herojem. Najveći heroji i jesu obični ljudi koji naprave velika dela. Ti heroji su od krvi i mesa kao i svi mi. To ovaj film govori - i najveći samuraj je i dalje čovek. 

Lako je pričati o tome šta je moralno i časno. Naravno da svi treba da se vodimo time. Ali gde je moral kada neko uzima ono što je tvoje? Gde je čast kada je neko pretnja za tvoju porodicu? Gde je pravičnost pred bolešću za koju ne možeš da priuštiš lek? Gde su pravda, čast, moral, pravednost, pravičnost pred gladnim, bolesnim, nezaštićenim detetom kome ne možeš pomoći? 

No šta je zapravo ta čast. Nešto je postalo časno zato što su veliki ljudi obeležili jedan postupak time. Oni su napravili nešto iz čega se rodio simbol časti. I tu je upravo najveća greška. Ljudi se kriju iza simbola umesto iza dela. Ako je nešto tradicija, ako je nešto odavanje časti, nastalo je iz nekog dela. Ne možeš obeležavanjem i odavanjem počasti tom velikom delu steći čast. Uradi nešto dostojno tog velikog dela. Oni koji trube da je nešto časno delo, oni koji procenjuju da li ste časni po nekom velikom delu, da li su i sami dostojni toga? Da li su oni koji propovedaju zakon iznad onih koji zakon sprovode? Na žalost jesu. 

Stari samuraj svojom pričom pokušava onima koji su zaboravili šta je čast, onima koji su je napravili simbolom, objasniti šta ona zapravo predstavlja. Lako je skrivati se iza imena časti. Lako je pričati o tome. Njegova priča nije nešto čime on želi da promeni stav drugih, njegova priča je ogoljavanje, pružanje sebe na dlanu kako bi drugi video ko si i kakva su tvoja dela. Teško pričom možeš da preokreneš zabludele. Kako ih onda naučiti, kako im otvoriti oči? Kaznom? Ne bih to tako nazvao. Ne moraš ih kazniti. Samo im daj šansu da odbrane svoju čast. Tako će se videti da li stoje iza svojih reči ili su samo glumci. Ogoli ih, neka i sami vide ko su. 

Veliki ratnik može zabljesnuti u jednom momentu. Veliki ratnik nije onaj ko samo zna da se bori fizičkim putem, veliki ratnik je onaj koji zna da se izbori za nešto veliko. Mnogo posle smrti, on može postati legenda ali može biti i zaboravljen. Vreme čini svoje brišući neke velikane, heroje pretvara u nebitne ili možda u zlikovce, zlikovce pretvara u heroje, izmišljeni likovi postaju večni itd. Koliko god vreme bilo nepravedno, koliko god ljudi zaboravili, tragovi velikana uvek ostaju. Oni znaju zašto su činili to što su činili, oni su napravili nešto veliko što traje i vredi. Oni nisu to radili da bi bili upamćeni. Bez obzira što su njihova imena prepuštena zaboravu, velike su šanse da smo mi sami trijumf njihovih dela.

Zanimljivosti:
Tokom snimanja scena mačevanja, iako je snimano sa profesionalni mačevaocima, Tatsuya Nakadai se plašio zato što su korišćeni pravi mačevi. To više nije praksa tokom snimanja filmova. Tatsuya Nakadai i Rentarô Mikuni nisu uspeli da se dogovore da usklade glasove tokom snimanja jer je prvi govorio preglasno a drugi pretiho. Režiser Masaki Kobayashi je prekinuo snimanje dok se njih dvojica nisu usaglasila. Seppuku i Harakiri znače isto samo što je Seppuku formalni termin a Harakiri izveden od Hara(stomak) kiri(seći).

Naj scena:

Seppuku

Moja ocena: 10/10

28 коментара:

  1. Tek sad vidim recenziju za po mom misljenju najbolji film svih vremena, inace od Kobajasija mi je i pobuna samuraja jedan od najboljih filmova koje sam gledao. Da li si gledao njega?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nisam ali imam u planu i to ću pokušati što skorije da mu posvetim vreme. A što se tiče ovog filma, setim ga se svako malo. Mislim da se premalo pominje s obzirom koliko je dobar.

      Избриши
    2. Ja bih ti od Kobajašija preporučio da pogledaš i horor "Kwaidan" i trilogiju "Human Condition". Kod njega ti nema greške, i za mene on spada u najveće japanske reditelje ikada, zajedno sa Kurosavom, Ozuom i Mizogučijem.

      Избриши
    3. Kaidan sam pogledao pre nekih godinu dana i to mi je posle Bavinog tri lica straha najbolji horor omnibus koji sam gledao. Medju najbolje japanske rezisere bih dodao jos
      i Tesigaharu.

      Избриши
  2. Fantastičan film!Jedan od boljih japanskih filmova The Twilight Samurai (2002).Hiroyuki Sanada kao Sumrak Seibei.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. U planu mi je i to. Mada mi je zanimljivo kako likovi koji imaju sjajne uloge u filmovima iz svoje domovine (poput Sanade ovde) u holivudu glume neke rutinske, smešene uloge (uglavnom negativce). Recimo baš Sanada je glumio u tupavom Rush Hour 3. Holivud to radi po principu "wow stranac, daj ga da bude rutinski negativac" a neretko takav glumac može da donese mnogo bolju ulogu od svih u filmu.
      Nekad me to baš iritira. Recimo uloga koju tumači Stellan Skarsgård u Thoru. Kontam, lova je u pitanju ali mi to baš bude degradiranje sjajnog glumca

      Избриши
  3. Jako katarzičan film majstora Kobajašija. Od njega bih ti još preporučio da pogledaš "Black River" ( kao neka suluda mikstura Agate Kristi i Maria Vargasa Ljose:) i "I will buy you" (najbolji sportski film svih vremena). Takođe, kad smo kod Japanaca predložio bih ti i da overavaš filmove ultrabolesnog Tošio Macumota , a posebno "Funeral Parade Of Roses", "Demons", "Atman" i "Dogura Magura". Poseduje jako specifičan žanrovski stil sa mnogo boleština, simbolike, opasnih metafora i seksualnih insinuacija među likova tako da se dobro pripremi pre gledanja, nemoj da nisam rek'o:)

    P.S Zaboravih da pohvalim odličnu recenziju. Ako smem da kažem, jedna od najboljih koju sam imao prilike da pročitam za ovaj film.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala najlepše, prijatelju. Idu filmići u listu. Rado gledam Azijate pa se radujem svakom predlogu sa tog podneblja

      Избриши
    2. Heh koja koincidencija, ja baš skoro pogledao sve ove filmove koje je Rosalind nabrojao, zainteresovao me je Matsumoto pre par meseci i sve sam ubrzo odgledao, meni lično favorit Funeral Parade Of Roses, mnogo jak film. A od ovih Kobajašijevih manje znanih radova vredi pomenuti i The Inheritance, ostao mi je još samo jedan njegov, ali najpre mu pogledaj Samurai Rebellion(ne mogu da se odlučim da li mi je bolja Pobuna ili Harakiri) i Kwaidan pa onda ove malo slabije radove. Kad smo već kod japanskih režisera ja bih ti preporučio nešto od Shohei Imamure, vrhunski i slabo pominjan režiser i nijedan film koji sam mu pogledao nije bio loš. Evo nešto od njega ukoliko već nemaš na listi: Vengneance is Mine, Pigs and Battleship, Intentions of Murder, The Pornographers i Ballad of Narayama(po meni mnogo bolji od originalne verzije iz 1958).

      Избриши
    3. Mifune je najviše uloga ostvario u Kurosavinim filmovima, ali meni je upravo ova bravura u "Samurai Rebellion" njegova najbolja. Moram preporučiti od Kođi Vakamacua fenomenalni film "The Embryo Hunts In Secret", veoma snažno ostvarenje. Inače, Imamura je čisti genije i zajedno sa Nagisa Ošimom predstavlja najznačajnijeg režisera japanskog novog talasa. Što se tiče tih novotalasovaca, koliko god ih ja obožavao, oni mi ne mogu prići režiserima zlatnog doba japanskog filma. Mislim da sam ovde više puta pominjao genijalce kao što su Ozu, Mizoguči i Naruse, ali moram da pomenem Hirošija Šimicua, a filmovi kao što su "Mr. Thank You" i "The Masseurs and a Woman" jednostavno su čista remek-dela.

      Избриши
    4. Svakako da je zlatno doba stvorilo umetnički vrednija i kredibilnija dela od Japanskog Novog Talasa ali treba znati i da su novotalasovci pored estetske imali i jaku važnu sociološku funkciju te su s tog sociološkog aspekta oni dali mnogo veći doprinos od Ozua i ekipe. Oni su japanskoj kulturi ekvivalent francuskog i evropskog parnasa i simbolizma, hoću reći-zbacili su mnoge nametnute moralne stege i konvencije sa još uvek konzervativnog japanskog društva i okrenuli se kulturi individualizma kroz promovisanje i aktivno prezentovanje tabu tema, dekadencije i sl.
      Ja inače i nisam preveliki fan njihov ali bio bih lud kada bih osporio njihov ogromni uticaj u umetničkog i kulturnom miljeu Japana, ali i čitavog sveta. U tom celom pravci posebno bih izdvojio jednog renesansnog i nedovoljno pominjanog umetnika- Shuji Terayamu. Čovek je bio reditelj, pisac, pesnik, fotograf, slikar i neretko dramaturg u eksperimentalnom pozorištu, i gde god da je radio, unosio je svoj unikatan autorski pečat .Nažalost, prerano je umro ali je ostavio neizbrisiv trag u japanskoj umetnosti koji će ostati za vek i vekova. Svima preporučujem da pročitaju njegovu zbirku eseja "When I Was A Wolf". Prejebena stvar koja je nažalost utonula u zaborav zbog neosnovanih kritika Istočnih neofeministkinja.

      Избриши
    5. Naravno da su novotalasovci više kritikovali konzervativno društvo, ali su režiseri zlatnog doba, takođe, mnogo doprineli po pitanju sociološkog aspekta. Ozu i Šimicu su bili neka vrsta preteče neorealizma, mnogi su se bavili posleratnim teškoćama i kritikom japanskog militarizma, Mizoguči i Naruse su verovatno najfeminističkiji režiseri ikada. Naravno, novotalasovci su otišli korak dalje, pa su počeli da kritikuju japanski šovinizam i ksenofobiju, filmovi su postajali sve eksplicitniji, mnogi protagonisti su čak bili i silovatelji. Možda sam i ja malo konzervativnija osoba, pa su mi uvek bili draži ti filmaši pre novih talasa, tako da koliko god ja voleo japanski, francuski, nemački novi talas, koliko god mi bili dragi novoholivuđani, ja ću uvek biti na strani zlatnog doba japanskog filma, francuskog poetskog realizma, nemačkog ekspresionizma i zlatnog doba Holivuda.

      Избриши
    6. Oooooo da, definitivno da je zlatno doba imalo važnu sociopolitičku funkciju ali su mi novotalasovci po tom pitanju dosta jači, oni su bukvalno, uz umetnike iz drugih formi umetnosti tada, učestvovali u kreiranju duše modernog Japana, što je golema stvar. U suštini, i ja lično preferiram zlatno doba, samo sam hteo pomenuti da su ovi nosili mnogo veći krst u društvenom životu Japana te da su imali i izrazitu didaktičku ulogu, ali razumeli smo se mi:)
      Što se tiče ostalih filmografija, kao i umetnosti generalno, tu ne mogu reći da sam preveliki tradicionalista, draži su mi duši oni avangardni, eksperimentalni pravci koji su razbijali barijere i tabue i sami stvarali svoje limite. Npr. u književnosti mi je draži Džojs od Dostojevskog, u teatru Arto od Čehova, u muzici Štokhauzen od Berlioza, u slikarstvu Frojd od Gogena, a u filmu Rohmer uvek ide pre Vigoa:)

      Избриши
    7. Svakako da smo se razumeli. Nego, kad si već pomenuo Vigoa, mislim da je njegova smrt najveća šteta u istoriji filma, režirao je dva remek-dela "Zero for Conduct" i "L'Atalante", čovek bi verovatno bio jedan od 10 najvećih ikada, iako ne volim da pravim te liste 10 najvećih, ali ipak, kakva je to pesnička duša bila. Inače, pošto je ovo tekst za japanski film, moram preporučiti od genijalnog Jukija Mišime njegov jedini film "Patriotism", kakvo čudo od filma.

      Избриши
    8. Eh, Vigo je za mene uvek predstavljao sinonim za poetski realizam. Iako je Karne kvantitativno više dao tom pravcu, Vigo je za mene uvek bio magičniji. A što se tiče Mišime, on je jedan od mojih omiljenih umetnika svih vremena. Kakva je on kontroverzna i unikatna ličnost bio. Njegov "Forbidden Colors" je još uvek u vrhu mojih omiljenih književnih dela. A "Patriotism" je stvarno čudo od filma.Prava šteta što nije više ostavio u sedmoj umetnosti.

      Избриши
    9. Karne je 30-ih i početkom 40-ih snimao samo remek-dela, nakon toga je počeo da pada njegov kvalitet. Ipak, za mene je najveći sinonim za poetski realizam Žan Renoar, koliko je on remek-dela snimio sa Gabenom, ali najdraži njegovi filmovi su mi sa Mišelom Simonom "La Chienne" i "Boudu Saved from Drowning", a posebno mi je drag "The River", tamo se kalio i genijalni Satjađit Raj.

      Избриши
    10. Auuu pa ja sam skroz zaboravio na Renoara, on je svakako reprezentativniji ali Vigo mi i dalje ostaje čarobniji. Doduše, Renoara bih morao da uskoro repriziram, ali koliko se sećam mnogo mi je više legao njegov francuski period od holivudskog (sa izuzetkom "The Southerner-a" koji mi je baš predobar, plus prezgodni Zachary Scott:) ). Pored "La Grande illusion" i "The Rules of the game" koji su kapitalna dela svetske kinematografije, njegov omiljeni mi je i "The Crime Of Monsier Lange", za koji je scenario pisao sam Prever.
      A kada pričamo o indijcima, onda je dovoljno reći da mi je to jedna od omiljenih kinematografija uopšte. Raj, Sen, Ghatak, Gopalakrishnan, Sinha, Mahendra, Dasgupta i brojni drugi.
      Specifičan stil i specifičan sentiment. Nažalost većini ljudi je prva asocijacija na indijsku kinematografiju Bolivud i komercijalna produkcija, a zapravo, njihova prava kinematografija je čista poezija. A kad već pričamo o tome, mogao bi naš drugar Outsider da obradi bar neke od njih na blogu u budućnosti, jer, koliko znam, nije da ima pregršt Južnih Azijata obrađenih:)

      Избриши
    11. Pre svega da napomenem da uživam u vašoj diskusiji. Ne mogu da opišem koliko sam srećan i počastvovan što vas imam na blogu :)
      Mislim da ni jednog "Indijca" do sada nisam pokrio da budem iskren. Nemam predrasude ni prema jednog kinematografiji tako da sam rad pogledati sve što smatrate kvalitetnim. Imam sigurno u listi nekoliko predloga ali svaki naredni je dobrodošao. Inače pratim šta pišete i čim se pojavi film koji nemam u listi, ubacujem ga odmah :)

      Избриши
    12. Ako hoćeš od Indijaca, svakako pogledaj od Gataka "The Cloud-Capped Star", to je jedan predivan film, a od Satjađita Raja za početak pogledaj Apuovu trilogiju, "Charulata" i moj omiljeni "The Music Room", to su sve apsolutno remek-dela svetske kinematografije. Poznato je i da se Kurosava žestoko ložio na Satjađita Raja. Slab sam i ja sa Indijcima, nije da sam pogledao mnogo toga, iako mi je Gopalakrišnan odavno u planu, ali nikako da stignem. Što se tiče Renoara, meni je on i u Holivudu snimio neke dobre filmove, svakako među njima i "The Southerner", ali svakako da to nije na nivou onih majstorija 30-ih, mislim retko ko može da dostigne onakva remek-dela. Nije on u Holivudu ni imao prava mnogo da se pita, pa je odmah i otišao, ali je zato 50-ih imao neke fenomenalne filmove, među kojima je "The River" svakako najznačajniji. Od tih režisera vredi izdvojiti i Duvivijea i njegov "Pépé le Moko", i tamo Gaben rastura, to je jedno čudo od glumca. Isto tako je genijalan i "Panique" gde rastura Mišel Simon. Ima i verzija od Patrisa Lekonta "Monsieur Hire" gde je super odglumio Mišel Blan, to mi je takođe drag film. Ma ima toga puno, nekad čovek ne može da se odluči šta prvo da gleda.

      Избриши
    13. Jeste, često imam dilemu šta gledati. Da li ići na proverene filmove češće ili na ove aktuelne. Konstantno menjam to ali uvek imam i neki nasumični izbor. Toliko toga ima za pogledati a ne znaš šta će te oduševiti

      Избриши
    14. Pa za početak bi bilo sjajno ako bi u listi imao ona fundamentalna dela ovih najeminentnijih stvaralaca, a neka od njih su:
      Raj- sve ovo što je Blondie preporučio plus "Mahanagar" i "Charulata".
      Sen- Kharij i Bhuvan Shome
      Ghatak- A River Called Titas i Nagarik
      Gopalakrishnan- Ascent i One's Own Voice
      Dasgupta- Lal Darja i Dooratwa

      Ovo je sasvim dovoljno za početak. Naravno, ovo je ipak tek mrvica esencije indijske kinematografije ali nisam želeo sada previše da se raspisujem. Dolaziće ostali predlozi povremeno:)

      Ja inače pravim selekcije za gledanje prema autoru. Uhvatim se jednog autora i držim se njega dok sve ne overavam:) To je neki moj sistem, ali Outsideru je utoliko teže što pored svog estetskog užitka mora da zadovolji i očekivanja publike:)

      Избриши
    15. Jel mogu imdb linkovi za :Gopalakrishnan- Ascent i One's Own Voice
      Ne mogu da nađem. Hvala :)

      Избриши
    16. Odma' dođe:)
      https://www.imdb.com/title/tt0076277/
      https://www.imdb.com/title/tt0069334/

      Izvini, trebao sam ti dati imena u originalu:)

      Избриши
    17. Obično radi pretraga i sa engleskim imenima na imdb osim ako nisu uneli za neke filmove. Ovde izgleda nisu mapirali imena na engleskom. Hvala :)

      Избриши
  4. Ne znam iz kog razloga većina tih Bolivudskih filmova traje 3 sata, pa i više. Mene to odbija od gledanja njihovih ostvarenja.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kao što Rosalind Franklin reče, zbog Bolivuda celu Indijsku knematografiju posmatramo pogrešno :) I ja sam bio skeptičan dok mi neki od čitaoca nisu otvorili oči. Videćemo. Ostaju slatke muke biranja filmova za gledanje :)

      Избриши
    2. Ja sam pre nekoliko godina gledao Bolivudski film 3 Idiots (2009), pitanju je komedija koja traje skoro tri sata. Takođe bih voleo znati zašto na IMDb-u postoji Top Rated Indian Movies, a nema Top Rated Yugoslavian Movies :)

      Избриши
    3. Eeee vidiš, imali smo davno diskusiju oko toga. Kad je bilo pitanje da li pisati o domaćim filmovima ili ne, pa sam dobio dosta predloga i odatle. Sad zašto IMDB to nema, valjda će nepravda biti ispravljena nekada :)

      Избриши