Das Leben der Anderen / The Lives Of Others (2006)

Kod nas nazvan: Život Drugih
Alternativni Naziv: The Lives Of Others

Žanr: Drama | Triler

Režija: Florian Henckel von Donnersmarck

Glumci: Ulrich Mühe, Martina Gedeck, Sebastian Koch...

Priča:

1984 u Istočnom Berlinu, agent tajne policije, nadzirući pisca i njegovu ženu, postaje opčinjen njihovim životima.

Nov osvrt:
Ono što mi je prvo zapalo za oko je to što likovi iz Štazija špijuniraju umetnika. Nije to slučajno izabrano ovde. Umetnost ume da rodi bunt. Sa umetnošću ćeš izraziti mnogo šta. Umetnost je previše snažna i zato je autokratske budale stavljaju pod kontrolu. Nemojte potcenjivati ovako nešto. Svi znate koliko je Nušić veliki. Mislite li da bi ovi polupismeni moroni na vlasti dozvolili nekom takvom geniju da pravi ono što je Nušić pravio? Mislite li da bi oni prihvatili šalu na svoj račun? Naravno da ne bi. To prihvataju samo pametni i samokritični. Kontrolom i zabranom umetnosti dolazi do zatupljivanja a tupavu masu je lako kontrolisati. Baš zbog toga i imamo vlast kakvu imamo.

Postoji rečenica u filmu koja kaže "Ako ne zauzmeš stav, nisi ljudsko biće." Hajde da ne shvatamo ovo bukvalno. Zamislite ovu scenu. Oko vas se dešavaju sranja (što zaista nije teško zamisliti). Možeš ćutati, ali tada niko neće znati da li bi ustao protiv tog sranja ili ga odobravaš. Kako da znam šta želiš, voliš, radiš, o čemu misliš ako ne izražavaš stav. Digni glas. Glasaj protiv onog što mrziš iako nemaš šanse za pobedu. Otišlo to zlo ili ne, tvoj obraz je čist. Uvek ćeš moći da svakog pogledaš u oči i kažeš da nisi bio za to. Ako to ne učiniš, nebitan si. Bićeš zaboravljen brzo. E sad da se vratimo na umetnost. Ona je trajna. Bunt umetnika je večan. Zamislite onda koliko je pametan umetnik opasan po autokrate.

Kako kažnjavaju čoveka? Kako da ga sprečavaju da stvara? Zabranom? Ne bih rekao. To ne ubija kreativnost. Kaznom, silom? Teško. To budi emocije a emocija je osnova za dobro delo. Najsigurnije je slomiti čovekovu volju. Tako si ga sprečio da stvara, tako si mu uništio kreativnost. Prijatelju, koliko god puta te slomili, neka tvoja volja bude jaka. Ona će proizvesti nešto dobro, nešto veliko. Ona će te voditi putem kojim želiš ići.

U ovoj priči vidimo jedan od najlepših preobražaja, promena mišljenja i rezonovanja na filmu. Čovek koji prisluškuje umetnika ima izražene stavove, ali njegovi stavovi se baziraju na ubeđenju a ne na tome da mu je neko nametnuo mišljenje time što ga je učinio prividno jakim. Glup se prodaje za malo, za sitno, za lažni osećaj veličine. Pametnog ćeš kupiti tako što ćeš mu otvoriti oči. Kako se u ovom čoveku dešava promena? On se ne skriva iza lažne slike o sebi već gleda i sluša druge. Dozvoljava da drugi dopru do njega. Uviđa lepotu onoga protiv čega se bori naspram odsustva duha onog u šta veruje. On zapravo sluša ljude, i jedne i druge. Tako uviđa koji mu se gade a koji dopiru do njega. Svet bi bio lep kada bi bilo više takvih a manje onih koji imaju nametnuto mišljenje.

Kako on upoznaje umetnika? Upravo kroz umetnost. Čita istu knjigu kao on. Umesto da sere po nečemu što ne poznaje (prisetimo se onog ćalova od studenta koji je prozivao Ćosića) ovaj zapravo pokušava da sazna šta je to protiv čega treba da se bori? I šta se desi? Zamislite i sami šta bi se desilo kada biste srušili zidove i zapravo dali šansu nečemu po čemu kenjate? Vaš stav bi zapravo imao smisla i temelja. Zamislite sada da nešto što biste kritikovali zapravo nije vredno kritike već vam otvori oči. Pametan će priznati grešku jer bi ga to činilo boljim čovekom. Dakle, ovaj čovek dozvoljava sebi da upozna onog kom treba da sudi, dozvoljava da ga dodirne emocija i to kroz umetnost. To je najbolja poruka ovog filma. Umetnost je nešto što traje, što pobeđuje, što će nadživeti svako sranje, što će biti trajnije od svih nas. Na nama je da odaberemo da li ćemo vreme posvetiti mikro-kurčenjima ili emociji. Pametnom je izbor lak.

Još jedna sjajna strana filma je ta što nam se daje čovek koji na neki način može da upravlja životima drugih. I ovo jeste mala slika, jedan čovek praktično režira život drugom čoveku. Ali hajde da gledamo šire na to. Nisu li likovi koji su na vlasti ti koji režiraju živote onima ispod. Vidite li gde ovo ide? Na tom gore je da li ćeš se ti osetiti sigurno ili ćeš živeti u strahu. Nije lako režirati nečiji život. To i ne treba tako da zvuči. Tu imamo gomilu odricanja. Mnogo je lakše držati ljude u strahu. Mnogo je lakše pretiti, kupiti druge, učauriti, zatupeti. Tu nemaš odricanja. Tu ne moraš da se menjaš kako bi bio bolji. Tu ne moraš da priznaš da nisi neko ko sve zna. Tu svet ne počinje sa tobom. Tu ulažeš sredstva koja ti i ne pripadaju. Tu trošiš tuđe.

Prijatelju, na kraju ove priče pogledaj oko sebe. Da li okruženje u kom živiš izgleda kao sjajna simfonija ili ne? Da li se osećaš bezbedno u svakom momentu? Da li postoji strah da zavisiš od drugih? Da li se konstantno nadaš boljem? Da li je to što vidiš ono što želiš ostaviti svom detetu? Ne? Onda ustani. Progovori. Pusti glas. Pomozi nekom. Ulepšaj nečiji život. Ako te život drugih ne dotiče i ne želiš pomoći, isto tako će se i neko drugi odnositi prema tebi i tvom životu. Ako te baš briga za sve ovo, onda te žalim. Onda si glup i gluv. Gluv si za ovu simfoniju o dobrom čoveku. Slep si za nešto više od onog što vidiš ispred sebe. Takvi se najviše i traže. Takvi se najbrže zaborave. Umetnost traje. Dobrota traje. Poslušni se iskoriste i bace.

Moj osvrt:

Nervira me kada čujem kako ljudi pričaju da se ne isplati biti dobar. Pitam se da li je to stav slabića i ljudi koji plaču sami nad sobom. Nije problem u tome da li se isplati ili ne isplati biti dobar i da li je dobrota cenjena. Problem je u tome što postoji premalo dobrih ljudi. 

Dobar čovek je uvek cenjen. Dobar čovek je uvek ispunjen. Dobar čovek nije onaj koji ispoljava svoju dobrotu samo zato da bi dobio nagradu, da bi bio u milosti Boga, sudbine, viših sila... Dobar čovek nije onaj ko misli da zato što je učinio nešto dobro, samo dobre stvari treba da mu se dešavaju.  Dobar čovek je onaj koji se oseća ispunjenim zato što je učinio dobru stvar. Šta je uopšte dobrota? Da li je ona žrtvovanje, požrtvovanje, darivanje, milost, ljubav ili kombinacija nečeg od nabrojanog ili nenabrojanog... Nemam pojma. Znam samo da ona ne može da se definiše i da ne može da se oceni bezvrednom brojkom. Ocena je tu da ispoštuje protokol. 

Komentari kako je gluma fenomenalna, priča odlična, karakterizacija likova dovedena do savršenstva.... sve je to ovde suvišno.  Dobrota je ono što ostaje večno. Kao i ovaj film... ova sonata o dobrom čoveku.

Zanimljivosti:

Brehtova poema koju Visler čita je "Erinnerung an die Marie A". Empire magazin je ovo proglasio za drugi najbolji film 2007. godine smeštajući ga iza Bornovog Ultimatuma. (Stvarno se pitam da li iko zdravog razuma može da poredi ova dva filma a kamoli smesti Bornov Ultimatum ispred ovog remek dela.) Budžet filma je iznosio smešnih $2.000.000 i glumci su pristali na pet puta manju platu. Naslovna strana Der Spiegel magazina je dizajnirana specijalno za film. 

Naj scena:

Sonata za dobrog čoveka...

Moja ocena: 10/10