Monsters, Inc. (2001)

 

Žanr: Animirani | Avantura | Komedija | Porodični | Fantastika
Režija: Pete Docter, David Silverman, Lee Unkrich
Glumci: Billy Crystal, John Goodman, Mary Gibbs...

Priča:
Kako bi proizveli energiju za grad, čudovišta moraju da plaše decu tako da ona vrište. No, deca su toksična po čudovišta i kada dete prođe u njihov svet, dvojica od njih svhataju da stvari nisu onakve kakve izgledaju.

Moj osvrt:
Monsters Inc. koristi strah kao metaforu za energiju. Kako čudovišta, tj. kako to zlo vlada? Strahom. Kada pobediš strah, vladavina mraka pada i stavljaju se lisice na njihove krvave ruke. Elem, preokret u filmu nastaje kada dva glavna lika, Majk i Sali shvate da smeh proizvodi mnogo više energije. Šta nam film time govori? Pozitivne emocije i dobrota će pobediti destruktivne sisteme. Kao i ova naša deca danas koja se suprotstavljaju nepismenim gadovima sa vlasti. 

 

Plašenje dece u filmu je zapravo nešto što simbolizuje eksploataciju, upotrebu drugih za sopstvene ciljeve. Ima li boljitka u takvom društvu? Nema. Takvo društvo ne napreduje jer glad moćnih postaje sve veća. Oni nikada neće biti zadovoljni i ući će u problem da im nikada nije dovoljno. No, sa druge strane, ako društvo zasnujemo na pravim vrednostima, što je ovde dečija radost, takvo društvo pokazuje konstantni napredak. 

 

Ono što film uspeva je da preslika jednu korporaciju na takav način da je deca razumeju. Fabrika čudovišta funkcioniše upravo kao jedna korporacija koja ima hijerarhiju i radne procedure. Dodavanjem fantastičnih stvari u sve to, približio si klincima jednu realnu priču. 

 

Odnos Salija i Majka je zasnovan na prijateljstvu i on dodatno funkcioniše jer se njih dvojica upotpunjavaju. Npr. Majk je komičan, dok je Sali odgovoran. Majk je praktičan dok je Sali srdačan. I upravo kada u njihove živote dođe dete, otkrivamo nove strane obojice. Sali odjednom od opasnog čudovišta postaje nežan i brižan dok se kod Majka vidi kako otpor prerasta u saosećanje. 

 

Iako čudovišta plaše decu, ona se plaše dece, tačnije plaše se njihovog dodira. I sve se to zasniva na predrasudama. Te predrasude se ruše upravo kada Sali i Majk upoznaju dete. Na lep način film nam pokazuje iracionalnost straha od nepoznatog i važnost prevazilaženja predrasuda. 

 

Kao i u svakom pametno napravljenom crtaću, humor funkcioniše na više nivoa. Prvo imamo fizičke gegove kojim se on obraća klincima. No imamo i inteligentne dijaloge (pre svega Majkove cinične komentare) što je nešto za nas odrasle. Scene koje su istovremeno smešne i emocionalno značajne su moj kriptonit. Kada se klinka na kraju obrati Saliju sa "kitty" tu sam već gotov. 

 

Treba pomenuti da je dizajn čudovišta takav da oslikava njihov karakter. Sali je impozantan ali je u isto vreme i topao. Majk je smešan i jednostavan. Rendal je zmijolik i jeziv. I sva ta "ključna" čudovišta imaju jedinstven izgled pa je jako lako prepoznati ono što ti likovi donose. 

 

Još malo na korporativne teme. Monsters Inc. se bavi time kako neki likovi stavljaju profit ispred etike. Imamo likove koji predstavljaju i sistemsku korupciju ali i bolesne ambicije i zloupotrebu moći. Na ovaj način film kritikuje moderne korporacije i društva. Naravno, ne očekujemo da klinci ovo prepoznaju u našem svetu ali dobijaju svest o tome šta je loše. Imaju alat da prepoznaju situaciju. 

 

Film uspešno koristi boje da bi izrazio emocije i prikazao atmosferu. Recimo svet Monsters Inc. koji uglvanom gledamo kroz fabriku je plav i zelen i ti haladni tonovi govore mnogo. Ako sa druge strane uzmemo scenu sa klinkom u njenoj sobi, videćemo tople boje i prijatnije osvetljenje kako bi se naglasile lepe emocije, udobnost i sigurnost. Obratite pažnju, kada god se zmijoliki Rendal pojavi, imamo hlande, tamne boje i neretko senku što pojačava osećaj napetosti. 

 

Sali je na početku najuspešniji u poslu, najbolje uspeva da plaši decu i donosi najbolje rezultate za korporaciju. No posle susreta sa devojčicom započinje njegova transformacija. Priroda deteta uspeva da ga razoruža i odjednom je spreman da rizikuje sve za dobrobit ove devojčice. Ovo na najlepši mogući način pokazuje moralni rast Salija kao lika. I onda dolazimo dotle da empatija i pozitivan pogled na svet mogu promeniti društvo. Smeh zamenjuje strah dok sreća i razumevanje stvaraju jaču osnovu za naš svet nego što to čine predrasude i strah. 

 

Monsters Inc je priča o empatiji, promeni i prevazilaženju predrasuda. Pokazuje nam da pozitivne emocije imaju mnogo veću moć od straha. Poruka o važnosti smeha i prijateljstva jeste opšta ali je uvek potrebna. Humor i emocije su takvi da dopiru do svih generacija. Na kraju, on nas podseća da nekada moramo da promenimo perspektivu, kako na svet, tako i jedni na druge.

Zanimljivosti:
Meri Gibs koja pozajmljuje glas devojčici iz filma je bila premlada da bi stajala mirno pa su morali da šetaju uz nju držeći mikrofon. Džon Gudmen koji pozajmljuje glas Saliju je tražio da Stiv Bušemi pozajmljuje glas Rendalu. U ranim verzijama scenarija, devojčica je trebala imati 6 godina ali su odlučili kasnije da bude mlađa kako bi bila više zavisna od Salija. Restoran u koji Majk i Silija idu zove se Harryhausen's što je omaž na velikog Reja Harihauzena, majstora specijalnih efekata. Bili Kristal je trebalo da originalno daje glas Bazu u Toy Story ali je odbio zbog čega se kasnije i pokajao. Godinama nakon toga je podsećao da će rado da prihvati naredni posao što se i desilo kada je dobio ponudu da daje glas Majku u ovom filmu.

Naj scena:

"Kitty!!!"

Moja ocena: 8/10

Shock Corridor (1963)

 

Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: Samuel Fuller
Glumci: Peter Breck, Constance Towers, Gene Evans

Priča:
U želji da osvoji Pulicerovu nagradu, novinar uspeva da se uvuče u mentalnu ustanovu kako bi rešio slučaj ubistva.

Moj osvrt:
Shock Corridor smešta svoju priču u mentalnu ustanovu no ne očekujte realističan prikaz nje kao takve. Fuler se ne bavi tom institucijom na konvencionalan način već je koristi kao simboliku na društvo. Da, i u drugom Fulerovom filmu o kom pričamo, on se bavi društvenom kritikom. Da li je to dobro kao u Naked Kiss? Jeste. No, ovde se bavi znatno jačim i upečatljivijim temama nego u prethodno opisanom filmu. Ali ako poredim, Naked Kiss mi je bio nešto pitkiji i o tome ćemo nešto kasnije. 

 

Pacijenti su pomalo karikaturalno predstavljeni no njihove priče su metafore za dublje društvene probleme. Sa jedne strane, Fuler ih koristi da pokaže dehumanizaciju i marginalizaciju ljudi sa mentalnim problemima. Užasan tretman prema tim ljudima zapravo pokazuje brutalnost institucionalnog sistema. Uzmimo jednu od najčuvenijih terapija a to su elektrošokovi. Da li je iko pri zdravoj pameti mogao da smatra da će to doneti izlečenje? Ne, nego je neko pronašao način da svoju neljudskost maskira u nešto što bi trebalo biti lek sakrivajući se iza institucije. Ne moram da vam kažem da je ovo i danas i te kako aktuelna tema. 

 

Kroz priče pacijenata, Fuler pokazuje glavne probleme američkog društva tog doba: rasizam, militarizam i strah od nuklearne katastrofe. I te priče su vešto maskirane u detektivski slučaj glavnog lika. On se približi nekom od pacijenata i onda otkrivamo priču i "bolest" svakog od njih. Bukvalno svaki od pacijenata predstavlja neki aspekt društvene disfunkcije. Recimo, crnca koji se borio za ljudska prava ludilo pretvara u agresivnog rasistu. Pacijent koji se predstavlja kao general Konfederacije prikazuje ekstremni nacionalizam. Vidite sada o kakvim temama je reč. Iako su ove "bolesti" individualne, Fuler pokazuje da je ova društvena disfunkcija zapravo kolektivna. 

 

Ono što je naizgled priča filma je jako pitko. Novinar uspeva da se ubaci u mentalnu ustanovu kako bi raskrinkao jedan slučaj ubistva i dobio Pulicerovu nagradu. On naravno mora da bude vešt manipulator i mora verno igrati svoju ulogu. Odmaknimo se sada malo od ovog filma i razmislimo o tome. Zamislimo situaciju u kojoj morate biti neko drugi, neko ko vam je sušta suprotnost, a ako budete ono što jeste, u ogrnomoj ste opasnosti. Neće li vas ta situacija dovesti do toga da gubite dodir sa onim što zaista jeste? Zamislite sada ovog čoveka koji je, nećemo reći među ljudima koji su mentalno oboleli. Nije to poruka ovog filma. Ovaj čovek je među rasistima, među nacionalistima, među onim koji bi da bace bombu... Vidite li sada? Neminovno idemo ka moralnom i psihološkom ponoru. No zbog čega ovaj čovek sebi radi ovo što radi? Zbog ambicije. Fuler pokazuje kako opsesivna potraga za uspehom može uništiti stabilnost i integritet ličnosti. 

 

Još jedan razlog zbog kog je Fuler uzeo mentalnu ustanovu je taj što je taj osećaj zatvorenosti. Nije samo fizički zatvorena, ona simbolizuje i zatvorenost uma i društva. Klaustrofobični hodnici i neosvetljene sobe stvaraju osećaj zarobljenosti. Interakcija među pacijentima oslikava nerazumevanje i sukobe koje postoje u društvu uopšte. I samim tim, ova mentalna ustanova postaje i mikrokosmos sveta. Izolovana je ali ispunjena borbom, haosom, besom, mržnjom... 

 

Linearnost u priči je povremeno presečena nekim sećanjima ili retrospektivama. Te scene su obično dijalozi/monolozi i veoma su teatralni. Sa jedne strane to zvuči prilično emotivno a opet, sa druge, uznemirujuće so ozbirom na kontekst. I samim tim "presecanjima" glavne priče i promenama ritma i atmosfere, Fuler unosi neku nestabilnost. Povremeno čujemo i unutrašnji glas glavnog lika što nam omogućava da pratimo njegovu mentalnu degradaciju iz prvog lica. 

 

No hajde još malo oko namere glavnog lika. On odlučuje da se pretvara da je mentalno oboleo. I to otvara brojna etička pitanja, zar ne? Prvo, on koristi druge pacijente kako bi ispunio svoj cilj. Potom, ugrožava sopstvenu mentalnu stabilnost. Naravno, kako se priča razvija, sve te etičke dileme se gomilaju. Kako ih priča "opravdava"? Rekoh već, ambicijom, željom za uspehom. I mi kao gledaoci navijamo da naš junak reši ovaj slučaj. Da li smo razmišljali malo van toga? Ili smo ipak dozvolili da ambicija zaseni ljudskost? 

 

Film je snimljen crno-belo ali povremeno imamo i sekvence u boji koje obično mogu pokazivati neku simboliku ali u isto vreme stvaraju opasan kontrast realnosti. Te scene u boji su jako naglašene pa čak i nadrealne ali na sjajan način dodaju dimenziju onom što trenutno gledamo. Fuler pokužava vizuelno da pojača kompleksnost trenutne situacije. Samim tim atmosfera postaje intenzivnija ali i prilično emotivno uznemirujuća. 

 

Rekoh već, ova mentalna institucija nije mesto lečenja već represije i kontrole. To je jedna sjajna Fulerova kritika sistema moći koji guše individualnost i humanost. Umesto da ovo bude bolnica za oporavak, ona oslikava institucionalni teror, mesto gde su pacijenti zarobljeni i lišeni slobode. Ovo je Fulerov način da pokaže kako su ukrojene društvene institucije. One su izvor sistemske kontrole. Gde je tu pojedinac? Njegovo stanje je irelevantno. 

 

Na kraju bih pomenuo jednog pacijenta koji peva. Na neki način se ne bavimo puno njegovim slučajem ali tu me je ovaj film posebno kupio. Pevanjem obično izražavamo emocije. Ovog čoveka niko ne uzima za ozbiljno. Sa jedne strane, on ne ume da dopre do drugih, da im ispriča šta je njegov problem i onda pokušava to pesmom tj. umetnošću. Šta je reakcija drugih (društva) na to? Umetnost je neretko ta koja ume da ukaže na problem. Evo baš mi sada pade "Pearl Jam - Jeremy" na pamet. Oni su pevali o tom jezivom slučaju kad je tema mentalne bolesti i samoubistva zauzimala mali deo stranice u novinama. No Fuler pokazuje kako je umetnost u ovakvom društvu marginalizovana i neshvaćena. Takođe, potencira na odsustvu empatije. 

 

No, sada zbog svih ovih kvaliteta moram da objasnim zašto mi je Naked Kiss bolje ocenjen ako ovde imamo snažnije i upečatljivije teme. Kada nam film govori nešto, on naravno ima priču kojom nas vodi kroz svu tu simboliku, sve te metafore i skriveno blago. Ako mi u toj priči daš gomilu idiota kao u Gone Girl, u potpunosti me ne zanima šta želiš da mi pričaš. Poredeći sa Shock Corridor, u Naked Kiss mi je nekako ta obična ljudska drama bila mnogo dopadljivija i realnija. Lik koji tumači Konstans Tauer kao i njena gluma su neuporedivo upečatljivji od lika koji u Shock Corridor tumači Piter Brek. Što se tiče onog što film želi da priča, verujem da Shock Corridor ima veću vrednost. No Naked Kiss je nešto univerzalniji film od Koridora. Kako god bilo, ova dva Fulerova filma svakako treba da budu na vašem meniju. Vrlo je moguće da će kod vas ocene zameniti mesta.

Zanimljivosti:
Zbog malog budžeta i veličine seta gde je film sniman, Fuler je unajmio male ljude da hodaju na kraju hodnika kako bismo dobili osećaj dubine. Film je snimljen za 10 dana. U čuvenoj sceni kiše, Fuler je ceo set obložio najlonom i potopio ga vodom pomoću vatrogasnih creva. Kao i Naked Kiss, i ovaj film je bio odbijen u Velikoj Britaniji i bio je nedostupan sve do 1990. Zbog zahtevne uloge, Piter Brek je morao biti hospitalizovan na kraju snimanja.

Naj scene:

Dugi dijalozi sa pacijentima. Za mene možda najupečatljiviji je dijalog sa čovekom koji misli da je vojnik Konfederacije, što zbog glume što zbog tog prvog utiska. No svi ostali dijalozi suštinski otkrivaju probleme društva, unutrašnje konflikte i raspade identiteta.

Moja ocena: 7/10

Zečija Igra - Nikola Ćirić

 

Pre svega jedan veliki "disklejmer". Kroz ovaj tekst čućete dosta stavova koji ne predstavljaju stavove pisca. Ja ne govorim za njega, govorim za sebe. Ne, ovo nisu politički stavovi, borba protiv zla nije politika, to je borba za opstanak. Tako da knjiga o kojoj ću pisati nije neki politički pamflet. Ona je distopijska priča smeštena u naše podneblje. Ako se neko prepozna u njoj, to dovoljno govori o tom ko se prepoznao. Ja pišem o tome kako sam doživeo knjigu. Druga stvar, do sada nisam pisao o knjigama (ili je bilo par sitih pokušaja). Zašto pišem o ovoj? Isti razlog zbog kog sam pisao i o kratkom filmu "Slučaj razočaranog gledaoca". Postoje mladi ljudi čiji glas treba da dopre do što većeg broja vas. A sada o knjizi. 

 

Nisam fan distopije, to već znate. Zbog toga sam mislio da ću mnogo teže uplivati u ovu priču. No, pisac je jako vešto uspeo da me uvuče u nju. Kako? Tako što nam je dao baku koju svi imamo ili smo imali, kuma, prijatelja, poznanike i sve te "univerzalne" likove iz naših života. Drugi način je nešto što je, siguran sam, zahtevalo mnogo više njegove veštine. Ako smo već smešteni u toj nekoj Srbiji koju nismo poznavali i ne poznajemo, Nikola se potrudio da nam da nešto što jako liči na situaciju kojoj živimo. Ne samo da liči, ovo što nam Zečija Igra donosi je svet koji živi u bolesnom umu našeg Nelečenog vođe i njegovih lobotomiranih sledbenika. Oooo da. Ovo nije distopija koja je nerealna. Ukoliko negujemo umesto da sprečimo bolest takvih, Zečija igra nam donosi varijantu sveta koji je za nas na žalost neminovan.

 

Ono što dominira knjigom su posledice takvog sistema. Pratimo glavne likove koji su ubijeni u pojam, koji moraju da obuzdavaju svoje porive i želje kako bi se uklopili u kalup nametnut od društva/vlasti. Ovde ne možeš da budeš odmetnik, buntovnik ili revolucionar - to se plaća glavom. Moraš da budeš onakav kakvim te je neko zamislio, moraš da budeš u njegovoj službi i ljubiš njegov lik. Koliko god to zvučalo nerealno, nije li to situacija koju danas imamo: da svako ko je drugačiji, ko je pismen, kreativan, pametan, ko postavlja pitanja - protivnik je Nelečenog i njegovog bolesnog sistema. Još tužnije, postoje neki koji misle da tako treba: zabludeli, slaboumni, oni koji traže korist, oni koji nikada nisu mogli išta da urade niti da se pitaju pa im je data ta mala moć da sad sude boljim od sebe. Oooo da, neko bi rekao "osveta loših đaka". Ja ću vas uvek vratiti na "Ko to tamo peva" i sahranu učitelja. Sećate se govora u tom filmu, govora koji kaže "Poginuo si od nepismenih"? I onda likovi čiju priču pratimo deluju ubijeni u pojam, bezvoljni, besni i neostvareni. Znate li šta je tragedija? To su mladi ljudi. Na njima je sada da ustanu ili da prihvate. Oni su poslednja linija odbrane od zla - kao i danas. Neko bi rekao da je naš mladi pisac ovde bio vizionar. -

 

Jedna velika pohvala za knjigu je to što je osećamo kroz ovo što živimo. I to čitanje čini pomalo mučnim. Ne shvatite pogrešno, knjiga se jako lako čita, jako je pitko napisana, ali samim tim što odlično osećamo težinu koja pritiska glavne likove priče, to dovoljno govori koliko je i samim nama potrebna sloboda. I taj osećaj konstantne zatvorenosti u ćeliju, osećaj beznađa i žeđ za pravdom vas neće napustiti do njene poslednje stranice. 

 

Još jedan proizvod Nikolinog talenta je da nam ne piše o emocijama ali da nas natera da ih i te kako osetimo. Junak naše priče, Petar, dete "izdajnika" skoro nikada ne govori kako se oseća. On samo priča svoju priču a mi i te kako osećamo za njega. No, priča odmiče, Petar nas je navikao da ne priča o tome šta oseća i to je ok. ALI (veliko ali), u jednom kratkom momentu on oslobodi te emocije. Ne rečima, ne jaukom već jednim pokušajem poljupca i taj momenat je neprocenjiv. Tako malo lepote u ovom učmalom svetu koji ubija i poslednju lepu emociju dođe kao potpuni bunt, kao krik za nečim mnogo većim što ne može biti ubijeno. Prelepo. 

 

Knjiga se sastoji iz dva dela, (Zečija Igra i Zečija Posla). Naracija je u prvom licu što nam opet pomaže da se lakše vežemo za likove. Sviđa mi se što je različit narator u oba dela knjige. Nekako, dok sam čitao prvu knjigu koju pratimo iz Petrove perspektive, činilo mi se da je Vera i te kako značajan lik i tražio sam da znam više o njoj, više nego što Petar zna. Kada sam video da je Vera narator druge knige, moram da kažem da sam bio i te kako zadovoljan. Radnja druge knjige se dešava nekoliko godina u odnosu na prvu i donosi nam onaj "čekaj da vidim šta je sada drugačije" efekat. Ako smo u istom sosu, beznađe se pojačava. Ako ima nade u promenu, eto ga i entuzijazam. Šta je od ova dva? E, to neću da vam kažem jer želim da otkrijete sami. 

 

Kada je stil pisanja u pitanju, nisam pozvan da se osvrćem na rad pisaca. Ok, sada neko od vas može da mi kaže "ali Outsideru, skrnavio si tu i tu knjigu". Da, zato što ljudi koji su pisali ta (ne)dela ne mogu sebe nazvati piscima. Nikola jeste pisac, i te kako talentovan. Dovoljno je reći da ćete brzo pročitati ovu knjigu, iako ima nemali broj strana. Nema izletanja van konteksta, skoro nigde nema suvišnih rečenica. Ono što se možda primeti u prvoj knjizi, ne umem to bolje opisati, imao sam povremeno utisak da piše u nekom malom grču. Kada sam krenuo sa drugom knjigom, video sam da sada priča teče kao "hladna voda", pa nas Nikola kada zastane u priči povremeno oduševi bravurama poput ove: "Takva je priroda iščekivanja: ostavlja mesta hiljadama slika svega onoga što bi moglo da krene po zlu da gmižu negde među moždanim vijugama, uranjaju u tkivo i krče sebi put kroz svako krhko 'uspećemo' koje im se nađe na putu." 

 

Nećemo dobiti odgovor na sva pitanja. Kako je došlo do ovoga? Šta se to desilo? Kako je ovo moguće? Zašto je ovo prihvatljivo? No, da li nam trebaju odgovori na ta pitanja. Za mene ovde nisu bitni takvi detalji. Njih možemo i pretpostaviti, smisliti ali bi bili čisto gubljenje vremena. Onda bi ušli u lov na nelogičnosti i otvarali bi besmislena pitanja koja bi nas samo odvela od suštine. Ono što je bitno je da prepoznajemo situaciju i beznađe i bes. Prepoznajemo protiv čega se treba boriti. Prepoznajemo da je momenat da ustanemo protiv zla. Ideja je tu a ona je pokretač. Odgovore ćeš naći lako. Pronađi vrednost i poruku - to je ono što treba prepoznati. 

 

Zečija igra je nešto što je odjek trenutnog stanja ali i upozorenje. Ova knjiga nije mašta koja nas vodi u tamni svet. Ova knjiga je svet onakav kakav osećamo pod teretom zla koje vlada. Ona nije distopijska maštarija sa simpatičnim idejama koja će nas zabaviti i prekratiti vreme. Zečija igra je krik ne jedne, već više generacija koje žele da budu slobodne. Braćo i sestre, imao sam sreće da preko nekog divnog otkrijem Nikolu. Ja sam to učinio za vas. Prošetajte do knjižare, prepustite se Zečijoj igri, uključite se u Zečija posla i širite dalje.