Pygmalion (1938)

 

Žanr: Komedija | Drama | Ljubavni
Režija: Anthony Asquith, Leslie Howard
Glumci: Leslie Howard, Wendy Hiller, Wilfrid Lawson...

Priča:
Stručnjak za fonetiku i izgovor sklapa opkladu da može naučiti prodavačicu cveća sa kokni naglaskom da govori pravilnim engleskim i predstavi je kao damu u visokom društvu.
 
Moj osvrt:
Na površini imamo priču o transformaciji - siromašna prodavačica cveća postaje dama zahvaljujući jeziku i manirima. Sve ovo deluje kao jedna dopadljiva igra kojoj se smešimo. No, dok se smešimo potencijalno nam beži jedno ključno pitanje: koliko malo je zapravo potrebno da promenimo način na koji posmatramo nekog. 

 

U centru priče je profesor Higgins. Njegovo uverenje je da su identitet čoveka zapravo stvar govora i navika. Za njega, Eliza nije osoba već eksperiment. Njegova teorija je da će promenom njenog govora promeniti i njen identitet a samim tim će joj promeniti život. Tako da u suštini odnos ovo dvoje nije popločan dobrim namerama. Higgins ne želi da pomogne, on želi da dokaže teoriju. 

 

Eliza je prodavačica cveća na ulici i sastavni deo gradske buke. Jedna od onih osoba koje postoje samo dok ne smetaju. Zar to ne treba da učini njenu transformaciju uznemiravajućom? Nije stvar u tome što ona postaje dama već u tome što shvatamo koliko je granica između "dame" i "ulice" odjednom tako tanka. 

 

Rečenice koje čujemo u filmu su često oštre, duhovite, sarkastične. Nema ovde romantizacije društva i to se vidi u svakom dijalogu. Dinamika između Higinsa i Elize je prepuna varnica i one nisu komične kako bi se očekivalo. One razotrkivaju jedan klasni sistem koji počiva na apsurdima. 

 

Zanimljiv je način na koji Pygmailion tretira jezik. On nije ovde samo sredstvo komunikacije. On je i društvena legitimacija. Način na koji se izgovaraju reči određuju kako vas drugi vide u društvu. Ispada da je u ovom svetu naglasak ujedno i sudbina. 

 

I to je možda i najsmelija ideja filma. Ako je dovoljno promeniti način govora da bi neko postao gospodin ili dama, onda ceo društveni sistem počiva na maski. Kultura, obrazovanje, aristokratija - sve odjednom počinje da deluje kao predstava koja ne zavisi od znanja i inteligencije već od pravilnog izgovora. Ne mora to u današnjem društvu biti izgovor. Menjaju se sredstva na osnovu kojih nas neko procenjuje. Suština ostaje ista. 

 

Elizina transformacija je fascinantna ali ne zbog onog što biste pomislili. Jednostavna stvar, prljavu, loše obučenu, nenšminkanu devojku opereš, našminkaš i ona blista. Greška. U filmu ona se transformiše učenjem i napredovanjem. No lepota te transformacije je doneta sjajnom glumom Wendy Hiller. Njena gluma je ono što ovde nosi najveću vrednost. Momenat u kom Eliza najviše blista je onaj kada odbaci damske haljine i vrati se u običnu odeću. Ništa šminka braćo i sestre, samo čistokrvni talenat glumice. 

 

Sa druge strane Leslie Howard igra Higginsa sa savršenom dozom intelektualne arogancije. I tu dolazim do najvećeg problema ovog filma. Veza ovo dvoje bi trebala da preraste u romansu jel tako. Ovakav arogantni krelac jednostavno ne može u meni da izazove nikakvu emociju i ne donosi ni trunku hemije na ekran. Kada ga pogode emocije, trebali bi da vidimo donekle pukotine u njegovom karakteru ali one nekako ostaju previše na rečima. Zbog toga mi je taj romantični aspekt filma nedovoljno ubedljiv. 

 

Ovde smo počeli pričati o načinu na koji neko prebrodi društvene razlike. Šta mislite zašto je to tako? Zato što su te razlike zapravo neprirodne. Društvo je to koje ih stvara i onda se pretvara da su prirodne. Zašto? Zato što se plašiš da ti je ta druga strana koja je jako mrska zapravo tako blizu i jednom greškom možeš da se nađeš na njoj. Tragično je što nekad ljudi na toj "neželjenoj" strani umeju uniziti sebe a zapravo ne shvataju u čemu je razlika. Eliza je shvatila. Pročitajte i Martin Idn od Džeka Londona, perfektno delo na sličnu temu. 

 

Ironija cele ove priče je što je Higins uspeo da pronađe damu u Elizi ali nije uspeo da razume ženu koju je promenio. Njegov eksperiment uspeva lingvistički ali propada ljudski. Zato film i izbegava jednostavno emotivno razrešenje. Nema neke ljubavne kulminacije koja bi sve učinila predvidivim. 

 

Pygmailion nas podseća da nas društvo često ne vrednuje po onome što jesmo već na način na koji to nešto iznosimo. Dok gledamo kako Eliza prelazi granicu između ta dva sveta svhatamo da ta granica nije stvar karaktera. Ona je stvar "akcenta", ona je stvar privida, ona je stvar dobre maske.

Zanimljivosti:
Scena u kojoj Eliza tokom časa dikcije slučajno proguta kuglicu ne postoji u originalnoj drami. Tokom proba za tu scenu, na licu Wendy Hiller pojavio se bolan izraz. Kada je ispljunula kuglice koje je imala u ustima, rekla je: „Leslie, progutala sam jednu!“ Na to joj je Leslie Howard odgovorio: „Nema veze, ima ih još mnogo.“ Ta situacija je toliko zabavila prisutne članove ekipe da je scena na kraju ubačena u film, a kasnije i u njegovu muzičku verziju My Fair Lady. Wendy Hiller je lično izabrana za ulogu Elize Dulitl od strane autora George Bernard Shawa. Film Pygmalion bio je prvi britanski film u kojem se u dijalogu pojavljuje reč „bloody“. To danas možda ne ostavlja poseban utisak na modernu ili američku publiku, ali u to vreme ta reč smatrala se izuzetno vulgarnom.

Naj scena:

Finalni dijalog

Moja ocena: 7/10