Oppenheimer (2023)

 

Žanr: Biografski | Drama | Istorijski
Režija: Christopher Nolan
Glumci: Cillian Murphy, Emily Blunt, Matt Damon...

Priča:
Dramatizovana priča o životu J. Robert Oppenheimera, fizičara koji je imao ključnu ulogu u razvoju atomskih bombi koje su doprinele završetku Drugog svetskog rata.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, hajde da kolektivno poželimo oporavak Kristoferu Nolanu iako mi se čini da iz filma u film sve mane nade ima. Ako niste čuli šta mu je, on boluje od gadnog oblika gubitka pamćenja, čini mi se beznadežnijeg od onog gubitka koji je imao jedan od njegovih likova, tamo iz vremena kada je on sam pravio dobre stvari. Ne verujete da ima problem sa pamćenjem? Pa da probamo ovako sa poslednjih pet filmova. 

 

U The Dark Knight Rises je zaboravio da je napravio strašnog negativca pretvorivši ga u nečiju kučkicu radi smešnog preokreta i servirao ga sporednom liku da mu presudi. U Interstellar je zaboravio da je najavio nešto što je konkurencija Odiseji u svemiru pa je zaboravio da je Odiseja svevremeno delo i snimio patetičnu dramurdu koja je tek zabavni sci-fi. U Dunkirku koji bi verovatno trebalo da je ratni film je zaboravio na takvu sitnicu kao što je rat. U Tenet je zaboravio da film mora da ima nešto više od trika - šta znam, možda priču i/ili dramu vrednu pažnje. Šta je zaboravio u Openhajmeru. Paaa recimo takvu sitnicu kao što je bomba koja je prvo oružje koje ima moć da nas istrebi kao vrstu. 

 

Ne shvatite pogrešno, ako hoćete da gledate film o tome kako sistem iskoristi nekog, ovo je odlično, ovo je top, vrh, sve što takav film treba da bude. Ali muku mu ljutu zar je film o Openhajmeru trebalo da bude to? Ovo nije film o bombi. Ovo nije film ni o njenim žrtvama. Sve se svelo na deo priče u kojoj naučnik postaje politički problem. Eksplozija, posledice, Hirošima... sve to postoji kao neka senka u pozadini. Prava priča je zapravo ono okolo. Prava priča ovog filma je politika koja je shvatila da je stvorila nešto što ne može da kontroliše. 

 

Odlični Marfi ovde ne igra heroja. On igra čoveka koji je postao dokaz protiv sebe. Openhajmer ne postaje tragičan zbog bombe, zbog toga kako se sam nosi sa tim, zbog moralnih dilema i načina na koji će njegov rad biti shvaćen. Gle, pa nije tako teško skontati čime je film trebalo da se bavi. Ne, on je ovde žrtva samo zato što je verovao da će posle svega toga što se desilo imati glas i pravo da iznese mišljenje. Ovim je film trebalo da se bavi 20-tak minuta. Ne. Film se ovim bavi celom svojom dužinom osim u poslednjoj sceni. 

 

Gde su posledice bombe? Gde je suočavanje sa razaranjem? Gde je uopšte prokleta scena eksplozije? Gde je insistiranje na žrtvama? Nekako ne mogu reći da je ovo mana filma jer film nije ni želeo da priča o tome. Ovo je Nolanov izbor. On nije želeo da priča šta je Openhajmerova bomba uradila svetu zato što je nesposoban da snimi bilo šta ozbiljno. On se odlučio na lakši put i odlučio da snima šta je Openhajmerova domovina učinila njemu posle bombe. 

 

Ako volite sudske drame, političke igre, manipulacije i sve stvari koje ovde imaju primat u odnosu na samu bombu, ovo je film za vas. Da, možemo reći da politička razaranja traju godinama a eksplozija jedan tren. No zašto bih trošio vreme na te izlizane teme? Sve te političke igrarije mogu da prestanu ako se dovoljan broj idiota koji vladaju sada najvećim silama zaigra sa svojim crvenim dugmićima. Trenutno najveće svestske sile vode kompletni idioti. Da li me zanimaju u takvoj priči petparačke, političke mahinacije koje su već toliko izlizane i providne da može da im veruje neko praznoglav.

 

Ali ali ali, moramo imati i negativca. Tu naravno dolazi lik koje tumači i vazda voljeni RDJ. I to je ono što me iritira. Sve te "zlikovačke" akcije i postupci su ljigavi, lični, osvetnički nastojeni i nadasve providni. Da li ja to treba da gledam tri sata a ok je da se ne bavimo šta sama bomba znači za čovečanstvo, da ne pominjemo posledice? Ne brate, daj šablonske negativce i njihove poteze iz prosečnih političkih sapunjara. 

 

No hajde, rekoh da je ovo suštinski kvalitetan film na pogrešnu temu i onda moram da pohvalim to što je kvalitetno. Film perfektno donosi poniženje osobe koja to ne zaslužuje. Openhajmer sedi, sluša, brani se ali u potpunosti nema kontrolu ni nad čim. Od nekog ko je heroj došao je dotle da mu glas više nije važan. Sistem ga je već definisao. On to ne može da promeni. 

 

Odlično je donet odnos između politike i nauke. Nauka ovde stvara moć. Politika odlučuje šta ta moć znači. Koliko god namera potencijalno bila plementa, koliko god ono što je urađeno bilo genijalno, u pogrešnim rukama, lošim odlukama sve pada u vodu. Šta je onda sa čovekom ovde? Ništa. On je alat. 

 

Zanimljivo je koliko film beži od emocije tamo gde emociju očekuješ. Nema nekog velikog sloma, nema nekih ispovesti sem u zadnjoj sceni. Sve je potisnuto, gotovo birokratski. I sam Openhajmer je na neki način saučesnik svog pada. Ušao je u sistem, igrao po pravilima, verovao da može da utiče iznutra. Kada je sve to palo u vodu? Kada je poželeo da povuče granicu i shvatio da ona ne postoji. Da, Openhajmer je povremeno i užasno naivan. 

 

Naravno, film pitanje bombe zapravo podvodi pod pitanje moći. I glavno je ko je taj ko odlučuje šta je dozvoljeno. Ko odlučuje ko je heroj a ko problem. Koliko brzo se ta uloga menja? Na žalost, Openhajmer nije film koji nam je ispričao kako je svet ušao u "nuklearno doba". Ovo je film o tome kako stvari funkcionišu nakon toga. O tome kako heroji nekad postanu suvišni. Možda je zapravo najveći kvalitet ovog filma što priča da nije važno šta si napravio već je važno ko odlučuje šta to znači. 

Zanimljivosti:
Da bi crno-bele sekvence filma bile snimljene u istom kvalitetu kao i ostatak materijala, kompanija Kodak proizvela je ograničenu količinu svog Double-X crno-belog filmskog negativa u 70mm formatu. Ovaj filmski materijal nije izabran slučajno — upravo zbog svog nasleđa. Naime, prvobitno je bio plasiran fotografima pod nazivom Super-XX tokom Drugog svetskog rata i bio je izuzetno popularan među foto-reportažerima tog vremena. Pravi general Leslie Groves bio je znatno gojazan. Iako Matt Damon nije pokušavao da se ugoji za tu ulogu, priznao je da mu je prijalo što tokom snimanja nije morao da drži dijetu i što je mogao da jede šta god poželi. 

 

Scene saslušanja u prostoriji AEC iz 2022. godine snimane su u stvarnoj kancelariji sa četiri zida i bez klimatizacije. Christopher Nolan želeo je da osećaj klaustrofobije bude autentičan, pa je postavio izazov da se snima u ograničenom prostoru, bez pomeranja plafona ili zidova, što se inače radi na filmskim setovima. Zbog toga su on i ostali članovi ekipe tokom snimanja morali da čuče van kadra ili da sede na podu. 

 

Omiljeni film u karijeri Robert Downey Jr.. Na premijeri u bioskopu Odeon Luxe Leicester Square izjavio je: „Reći ću otvoreno: ovo je najbolji film u kojem sam ikada igrao.“ Cillian Murphy, koji je i inače prilično mršav, morao je dodatno da izgubi značajnu količinu kilograma kako bi što verodostojnije dočarao izgled J. Robert Oppenheimer. Takođe je trenirao jahanje kako bi delovao prirodnije i sigurnije u sedlu tokom galopa.

Naj scena:

Ako pričamo o filmu koji smo gledali, to je scena gde se Openhajmeru objašnjava kako, kada bude dobijao priznanje neće biti zbog njega.

Ako pričamo o filmu koji je trebalo da gledamo onda je to poslednja i jedina scena gde se Openhajmer osvrće na ono što je zapravo napravio. 

Moja ocena: 7/10