Ovo je prva Stajnbekova knjiga koju sam čitao i nisam znao šta da očekujem. Tako da za mene ovo nije bila knjiga koja me je odmah pogodila već me je slomila tek kada sam na kraju shvatio da sam je pogrešno čitao. O Miševima i Ljudima na prvi pogled deluje prilično jednostavno, mogao bih reći i skromno. Knjiga je kratka, jasna, bez neke stilske razmetljivosti. I baš u takvom stilu i takvoj ogoljenosti leži sva njena surovost.
Iako likovi često pričaju o čemu sanjaju, ovo nikako nije knjiga o snovima. Naprotv. Ovo je knjiga o nemogućnosti sna. O tome kako se taj san rađa u pogrešnim ljudima u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Ako dobro znamo da konstantno živimo za neki san u budućnosti, kakav utisak onda ovako nešto može da ostavi? Šta mislite, kakav kraj može da ima takva priča?
Stajnbek smešta radnju svoje priče u Ameriku za vreme Velike depresije. No taj istorijski kontekst nije tako bitan. Ono što Stajnbek oslikava je stanje duha. Ovo je svet u kojem se radi da bi se preživelo a ne da bi se živelo. Ovo je svet u kom se ljudi ne mere po onom što jesu već po onom što mogu da izdrže. Pitanje je samo, koliko neko može da podnese takvo stanje. Ako opstane dugo, kakav je to život?
Džordž i Leni nisu onaj klasični prijateljski duo. Na neki način oni su simbioza slabosti. Zašto to kažem? Zato što ne mogu jedan bez drugog ali ni zajedno ne mogu nigde. Nismo ovde dobili odnos koji je idealizovan. Taj odnos je pun nervoze, straha i zavisnosti. I baš zato je taj odnos opipljiviji i realističniji. Šta onda vezuje te likove?
Leni je dete zarobljeno u telu odraslog čoveka. Stajnbek ni jednog momenta ne koristi njegovu mentalnu ograničenost da izazove sažaljenje. Naprotiv. Leni najbolje oslikava svet koji ne zna šta da radi sa nevinošću i čistoćom. U sistemu koji razume samo kontrolu, Lenijava snaga i nevinost su opasna kombinacija.
Sa druge strane imamo Džoržda koji nosi teret svesti. On zna kako svet funkcioniše. Zna i da snovi nisu realni, da su te priče o farmi samo način da se pregura još jedan dan. Za mene je njegova tragedija još veća, upravo zato što on zna sve to ali ipak nastavlja da veruje. Kao što rekoh, svi mi živimo za neki tamo san.
E sad, da li su naši snovi veliki? San o maloj farmi, o zemlji, o zečevima nije nikakva velika utopija. To je baš minimalna želja. Možemo reći skromna pa čak i bedna. Braćo i sestre, ne podsmevajmo se ni najmanjem snu. Baš zato što je ova želja minimalna, jezivo je koliko je nedostižna. Stajnbek nam govori da sistem u kojem i takav san deluje nemoguće, nije sistem, već kazna. U kakvom to sistemu onda živimo?
Ljudi koji okružuju Džordža i Lenija nisu tu da bi ova priča izgledala bogatije. Oni dodatno stežu omču oko vrata. Svi su usamljeni, svi su na ivici i svi imaju neku verziju istog sna koji nikada neće biti ostvaren. Na neki način svi su tu da veruju u nešto slično i sve to deluje kao kolektivni san. Ako toliko ljudi deli isti san, onda znaš da su u ratu ili da su bolesni ili da su ugroženi ili da su napušteni... Treba li da nastavljam?
Kendi predstavlja hodajuću budućnost svakog od ovih radnika. Sudbina njegovog psa je sudbina svakog ko je nepotreban. To je za mene jedna od najstrašnijih scena u književnosti. Zašto je baš tako potresna? Zato što je tako mirna. Bez patetike, bez pobune. Samo prihvatanje neminovnog.
Ta scena nikako nije usputna epizoda. Ona je ključ. Ona najavljuje kraj. Ona pokazuje kako se u ovom svetu slabost ne toleriše. Slabost se uklanja.
Možda je Kruks zapravo najtragičniji lik u knjizi iz prostog razloga jer sve vidi jasno. On je izolovan, ponižen, odvojen rasom i statusom. On jedini razume da je san kolektivna laž. Ali upravo iz tog razloga, kada se na trenutak usudi da poveruje, šta mislite kakav će rezultat proizvesti to na šta se odvažio? Surov? Brutalan? Ne, nema dobrog izbora.
Žene u ovom svetu nemaju imena. Bukvalno deluje kao da su etikete. One ovde nisu ličnosti već predstavljaju opasnost, iskušenje, pretnju stabilnosti. Ne, ovo nije Stajnbekova slabost ili propust. Ovo je njegova presuda svetu koji ne zna šta da radi sa ženama osim da ih krivi.
Nasilje u ovoj knjizi nije eksplozivno. Ono je tiho ali u isto vreme neizbežno. Zapravo, tragedija je što je ovde nasilje logično. Ono dolazi kao prirodni završetak niza pogrešnih okolnosti a ne nešto što nas iznenadi.
Nema ovde moralisanja. Ne traži ova priča da se opredelimo. Stajnbek ovde samo postavi situaciju i pušta da se sama uruši. I upravo zbog svega toga, kraj ima tako veliku težinu.
Šta reći o završnom činu? Da li je on herojski? Nikako. Da li je kukavički? Nije ni to. Tragično je što je taj završni čin racionalan. To je onaj trenutak u kom biraš dva zla i biraš ono koje manje boli. Problem je što on ovakav ostavlja veću prazninu.
I onda smrt ovde ne dolazi kao kazna. Ona je zapravo oslobađanje. I to je možda najjezivija stvar, spoznaja da je jedini izlaz iz ovakvog sveta prestanak postojanja.
O Miševima i ljudima je knjiga o tome kako sistem melje one koji nisu dovoljno jaki, dovoljno pametni i dovoljno prilagodljivi. Da li onda jaki pobeđuju? Ne, ovde ne pobeđuju. Oni ovde samo duže traju.
Ovo je roman bez ikakvih iluzija ali opet nije bez empatije. Stajnbekova ljubav prema svojim likovima nije sentimentalna. On ih razume a to razumevanje ovde je teže od ljubavi.
Obično je smrt ono što je najveća tragedija nekog umetničkog dela. Ovde nemam utisak da je smrt upravo to. Najveća tragedija je da san onog ko je sada mrtav nikada nije imao šansu. Od samog početka taj san je bio osuđen.
Kada saberemo sve, O miševima i ljudima je u isto vreme i jako surova ali u isto vreme jako poštena knjiga. Ne kažem to zato što ona govori istinu. Mnoge knjige to rade. Kažem to zato što ona ni jednog momenta ne nudi lažnu nadu niti lažnu utehu.
Na kraju, nije ovo knjiga koja pokušava da objasni svet niti da ga popravi. Ona pre svega beleži mehanizam. U tom mehanizmu nema mesta za slabost ali nema ni nagrade za snagu. Postoje oni koji se samo još neko vreme uklapaju i oni koji su uklonjeni ranije. Smrt na kraju nije tragična zato što je nasilna već upravo zato što je logična. Ona je poslednji korak sistema koji od samog početka ne ostavlja alternativu. Stajnbek ne zatvara knjigu osećajem gubitka, već osećajem hladne pravilnosti. Kao da se ugasi mašina koja je obavila posao. I upravo u toj ravnodušnosti leži najveća, surova, iskrena jezivost ovog romana.
Нема коментара:
Постави коментар