Zlatno Runo I - VII - Borislav Pekić

 

Zlatno Runo se u čitaoca uvlači polako, kao neka porodična senka koje se prenosi sa kolena na koleno dok jednog dana ne shvatiš da više ne gledaš svet svojim očima već gledaš svet kroz slojeve istorije, krvi, mita i poraza

 

Zlatno runo nije roman niti je ciklus romana u klasičnom smislu. Zlatno runo je jedna ogromna misaona konstrukcija, jedan lavirint u kojem se čovek gubi sa zadovoljstvom jer zna da ne postoji izlaz, a ujedno i da postoji, on ne bi bio spas. Pekić ovde ne samo da priča priču, on gradi poseban univerzum.

 

Na površini, to je saga o porodici Njegovan. Saga o trgovcima, precima, naslednicima, grehovima koji se prenose kao genetski kod. Ali već posle prvih stranica postaje jasno da porodica ovde nije tema - ona je samo instrument. Prava tema je čovek u istoriji i istorija u čoveku. 

 

Pekić se ovde ponaša kao hirurg ali istovremeno i sudija. On secira Balkanski, evropski, zapadni mentalitet. No, on to ne radi sa distance. On piše iznutra, kao neko ko zna da je i sam deo tog mesa koje se reže. Nema ovde nikakve moralne nadmoći, samo nemilosrdna svest. 

 

Jedan od najupečatljivijih aspekata Zlatnog Runa je odnos prema vremenu. Koliko god mislili da je prošlost prošla, ona se nekako uvek vraća. Ona je aktivna, agresivna i uporna. Kako se ona vraća? Kroz navike, strahove, kroz način na koji se trguje, na koji se veruje, laže. Kod Pekića istorija nije učiteljica života. Ona je zatvor. 

 

Mit o Zlatnom Runu je uzet kao drevni san o bogatstvu, smislu i nagradi. On je ovde ogoljen do kosti. Kako? Tako što se Runom ne dolazi do spasenja već do još većeg prokletstva. Svako ko ga traži ne gubi malo. Gubi sebe. A šta je sa onima koji ga nađu? Oni shvate da su potrošili ceo život jureći privid. 

 

Ne bih Pekićeve junake nazvao dopadljivim, no ne bih rekao ni da su odbojni. Možda je najbolji opis reći da su neumoljivo ljudski. Slabi, proračunati, puni straha od propasti, opsednuti opstankom. U toj opsesiji oni postaju čak i groteskni pa i tragični.

 

Trgovina u Zlatnom runu nije samo ekonomska tema. Ona je ovde filozofija života. Sve se menja, sve ima cenu, sve je predmet razmene. Kada kažem sve, tu mislim i na moral pa čak i identitet. Čovek ovde ne prodaje samo robu. On prodaje vreme, poreklo i najtragičnije od svega, prodaje budućnost.

 

I zapanjujuće je koliko je ovaj tekst savremen. Iako se prostire kroz vekove, Zlatno runo govori direktno današnjem čitaocu, onom koji živi u svetu lažnih vrednosti, brzih dobitaka i večitog straha od gubitka statusa. Kao da Pekić nije pričao o nečemu iz prošlosti već o nečemu što se tek zahuktava. 

 

Religija ovde nije sklonište niti uteha. Ona je još jedan sistem, još jedna tvorevina kojomm se opravdavaju nasilje, pohlepa, dominacija. Bog ovde nije figura spasitelja već je odsutan a to njegovo prazno mesto ljudi popunjavaju sopstvenim interesima. 

 

Jedan od najvećih kvaliteta Zlatnog Runa je Pekićeva sposobnost da spoji ironiju i tragediju. On ume da bude duhovit ali ne lagan i ume da bude sarkastičan ali bez cinizma. Njegov humor ne razvedruje atmosferu već dodatno steže omču. 

 

Čitanje ovog serijala zahteva strpljenje i predaju. Ovo nikako nije literatura za brzo čitanje, za "još jedno poglavlje pred spavanje". Ovo je tekst koji traži da mu se vratiš umoran, zbunjen a ponkad i ljut. E baš tada on daje najviše. 

 

Likovi u Zlatnom runu često deluju kao zarobljenici sopstvene logike. Oni ne greše zato što su glupi već zato što su dosledni. Dosledni su sistemu vrednosti koji je u suštini od samog početka truo. Upravo u tome i jeste njihova tragedija.

 

Pekić ne nudi izlaz niti spas. On ne veruje u takve stvari. Ako ovde postoji pročišćenje, ono ne dolazi kroz nadu već kroz razumevanje. Kakvo razumevanje? Ako ste čitali i njegovu 1999 onda bi trebalo da znate. To je razumevanje da je istorija niz ponovljenih grešaka a ne put ka napretku. 

 

Pekićeva genijalnost se oslikava i u načinu na koji tretira ideju identiteta. Ne samo ličnog identiteta već i nacionalnog ili porodičnog. Identitet ovde nije status, nije ključ za lakši život, identitet je ovde teret. On nikako ne oslobađa i ne otvara vrata. On obavezuje. Identitet u Zlatnom runu ne daje smisao već nameće ulogu.

 

Zlatno Runo je takođe i roman o strahu, ali ne strahu od smrti. Zlatno Runo je roman o strahu od nestajanja. O strahu od toga da ime bude zaboravljeno, da loza presahne, da se izgubi kontinuitet. Taj strah je pokretač svakog ovde i isti taj strah rađa najgore moguće izbore. 

 

Imajući sve ovo u vidu, dolazimo dotle da je Pekić nemilosrdan prema ideji tradicije. Tradicija bi trebalo da bude čuvar vrednosti. Ovde je ona u potpunosti mehanizam kontrole. Ona ne pamti i ne obeležava onošto je važno već ono što je korisno. 

 

Stilski, ovo je Pekić u punoj snazi. Rečnice su misaone, često zahtevne ali naravno nikada prazne. Svaka rečenica nosi težinu, svaka ima razlog da postoji. Nekada mi se čini da ovo nije samo proza koja se čita već proza koja se i preživljava. 

 

Zlatno Runo je knjiga (tj. knjige) koju mislim da više poštujem nego što volim. Ne pamtim koja knjiga oslikava toliko dobro naše podneblje a opet stvara nelagodu zbog toga. To je onaj osećaj kada vas neko prepoznaje više nego što biste vi želeli i onda vidi sve bolje i od vas samih. 

 

Na kraju, Zlatno Runo nije priča o prošlosti, niti o mitu, niti je priča o jednoj porodici. To je priča o iluziji da se može živeti racionalno, proračunato, bez posledica. Pekić pokazuje ono što nas iskustvo neminovno nauči - svaki račun se na kraju plaća. Problem je samo u tome što cena nikada nije ono što smo očekivali. Zašto? Zato što nikada nismo svesni šta je to što smo spremni žrtvovati da bismo ostali ono što mislimo da jesmo.