Žanr: Drama | Muzički | Ljubavni
Režija: Marcel Camus
Glumci: Breno Mello, Marpessa Dawn, Lourdes de Oliveira...
Priča:
Prepričavanje mita o Orfeju i Euridiki, smešteno u vreme karnevala u Rio de Žaneiru.
Moj osvrt:
Black Orpheus sa jedne strane pulsira životom a opet, svestan si da ispod sve te pesme i svih tih ritmova se provlači i tiha pesma smrti. Na prvi pogled sve je ovde u suncu, sambi, bojama i karnevalu. Rio naprosto gori od muzike, tela se kreću u ritmu, noć traje i duže nego što bi smela. Ali već od prvih momenata je jasno da ovo nije priča o radosti. Znamo već mit, a ovo je priča o sudaru mita i stvarnosti, o ljubavi koja ne ume da preživi sopstvenu strast.
Marcel Camus uzima antički mit o Orfeju i Euridiki i seli ga u Brazlske favele. Nije ovo modernizacija mita već kulturni pomeraj koji iznenađujuće dobro funkcioniše. Mit prestaje da bude daleka alegorija i seli se u svakodnevicu. Orfej ovde nije pesnik sa lirom. On je muzičar, vozač tramvaja, čovek čija muzika doslovno budi sunce. Samim tim je njegova tragedija bliža nama običnim ljudima. Samim tim je i bolnija.
Film ne pokušava da sakrije da je mit. Naprotiv, on ga nosi i te kako smelo. Smrt je personifikovana, sudbina je neumoljiva a ljubav osuđena. Nema iluzije da će se stvari završiti drugačije. U toj unapred poznatoj propasti leži i kvalitet filma. Ne leži u iznenađenju nego u neminovnosti.
Black Orpheus je film prepun boja, kamera pleše sa ljudima, grad diše zajedno sa likovima. Karneval ovde nije pozadina priče, on je stanje duha. Karneval je ovde trenutak kada se brišu granice između života i smrti, razuma i transa. Sve izgleda kao san iz kog se budiš u znoju.
Muzika je srce filma. Samba i bossa nova nikako nisu ukras već pokretač narativa. One nose emociju, ritam sudbine pa i unutrašnje stanje likova. Orfejeva muzika ima moć ali ne romantičnu kako se očekuje niti onu spasonosnu. Njegova muzika ima moć da pojača tragediju. Što je pesma lepša, to je pad teži.
Ljubav između Orfeja i Euridike je kratka, pa možemo reći i stidljiva. Nema tu puno vremena za razvoj, za upoznavanje, za neku sigurnost. To je ljubav na samoj ivici - pogledi, dodiri, bekstvo. Čini se kao da film svesno ubrzava njihovu bliskost jer zna da je svako odlaganje samo dodatna patnja. Ovo na kraju nije priča o zajedničkom životu već o sudaru dve sudbine.
Smrt u filmu nije apstrakcija. Ona je prisutna. Smrt hoda ulicama, posmatra, čeka. Nije zla u klasičnom smislu već je hladna, uporna i neumorna. Smrt ovde nije ni kazna. Ona je deo sveta koji ne mari za ljubav.
Orfejev silazak u "podzemlje" je jedan od potresnijih delova filma. Nema tu nekih velikih vizija - samo birokratija, hodnici, hladnoća. Za ovaj film, pakao nije vatra već ravnodušnost. Orfej ne gubi Euridiku jer je slab već zato što veruje da ljubav može da pobedi pravila sveta. Svet mu to ne dozvoljava.
Moj najveći problem sa ovim filmom je romantizacija siromaštva. Patnju koja bi bila očigledna on pretvara u šarenu sliku. No iako romantizuje prostor, Black Orpheus ne romentizuje sudbinu. Zbog toga je teško poreći emocionalnu iskrenost ovog filma.
Zanimljivo je kako film šeta između radosti i tuge. Svaki kadar je pun energije, plesa, ritma a opet osećaj strepnje je prisutan i sva ta energija neminovno ne vodi ka sreći. Tako da je ovaj ples koji gledamo konstantno na ivici provalije. I što je taj ples strasniji pad sve više preti i nekako je neminovniji. Camus ni jednog momenta ne dozvoljava da se opustimo iako nam nudi vesele slike.
Orfej nije heroj u klasičnom smislu. On je slab, impulsivan i nadasve emotivan. Njegova greška nije u zlu ili gluposti. Njegova greška je u nadi. Kao i mitski Orfej i ovaj veruje da može da pogleda u nazad, da proveri, da se uveri. I baš ta ljudska potreba da se osvrnemo, da potvrdimo, da ne izgubmo je ono što ga vodi u propast.
U za mene najemotivnijoj sceni, deca na kraju filma donose čudan osećaj tuge. Muzika se nastavlja, sunce ponovo izlazi. Kao da film kaže da mit ne umire, samo menja nosioce. Tragedija pojedinca ne zaustavlja tok života. I to je u isto vreme predivna ali i zastrašujuća misao.
Black Orpheus je film koji nas zavodi lepotom da bi nas udario istinom. Natera nas da se zaljubimo u svet koji će nas povrediti. U tome jeste njegova posebnost. Nije suptilan, nikako nije tih, nije skroman ali je iskren u svojoj fatalnosti. Možda je i najveća snaga filma u toj kontradikciji. On slavi život dok govori o smrti. Pleše dok priča o gubitku. Peva dok sahranjuje ljubav.
Black Orpheus nas podseća da ljubav ne propada zato što je slaba već zato što je previše ljudska. A svet, bio antički ili moderan, mitološki ili stvaran, retko ima razumevanja za ljudsku slabost. Muzika zaljubljenog Orfeja može da podigne sunce, ali ne može da zaustavi noć.
Zanimljivosti:
Breno Mello je bio fudbaler bez ikakvog glumačkog iskustva u trenutku kada je izabran za ulogu Orfeja. Šetao je ulicom u Rio de Žaneiru kada ga je Marcel Camus zaustavio i pitao da li bi želeo da glumi u filmu. Snimanje na stvarnim lokacijama donelo je i niz problema. Marcel Camus, koji je već raspolagao vrlo ograničenim budžetom, brzo je ostao bez novca. Prema intervjuu koji je dao za Time Magazine, da bi smanjio troškove, Camus je počeo da štedi na obrocima i da spava na plaži umesto u hotelima. Kada mu je ostalo svega 17 dolara, tadašnji predsednik Brazila, Juscelino Kubitschek, pomogao mu je da od vojske dobije deo filmske opreme kako bi se snimanje nastavilo. „Siromaštvo se na kraju nije pokazalo kao loša stvar“, rekao je Camus. „Provodio sam toliko vremena hodajući unaokolo, samo posmatrajući, da sam na kraju stekao duboko razumevanje Brazila. Da sam imao novca, nikada ne bih snimio isti film. Sve bi bilo urađeno prebrzo.“
Marpessa Dawn nije bila iz Brazila, već iz Pittsburgha, u saveznoj državi Pennsylvania. Adhemar Ferreira da Silva, glumac koji u filmu tumači Smrt, bio je atletičar specijalizovan za troskok i osvajač dve zlatne olimpijske medalje — na Letnjim olimpijskim igrama 1952 i 1956. Dečak koji u filmu pleše svirajući pandeiro kasnije je odrastao i osvojio nacionalno takmičenje u sviranju pandeira, a svoj instrument svirao širom sveta. Danas Carlinhos Pandeiro de Ouro predaje u Los Angelesu i na California Brazil Camp.
Naj scena:
Klinci
Moja ocena: 7/10
Нема коментара:
Постави коментар