Žanr: Akcija | Drama | Triler
Režija: Akira Kurosawa
Glumci: Toshirô Mifune, Eijirô Tôno, Tatsuya Nakadai...
Priča:
Snalažljivi ronin dolazi u grad koji je podeljen između dve kriminalne bande i odlučuje da ih okrene jednu protiv druge kako bi grad oslobodio.
Moj osvrt:
Kurosava uzima mali, prljavi gradić, šačicu bandita i jednog usamljenog putnika i od toga pravi moralnu parabolu koja ima više težine nego većina filmova sa deset puta većim abmcijama. Sanjuro, lutalica bez adrese i bez prošlosti, dolazi kao strano telo u bolesni organizam. Zato i štrči toliko. Ako vam ovo zvuči poznato a niste gledali Yojimbo, možda ste gledali jedan filmić, inspirisan ovim, u režiji Serđa Leonea.
Kurosava je uvek znao da ne priča priče o likovima već o prilikama koje se lome kroz njih. U Yojimbu, lice velikog, kolosalnog Tošira Mifunea je maska koja skriva jedan ceo svet iza sebe. On je čovek koji posmatra, osluškuje, meri. Ne treba mu puno da shvati da ovaj grad nije zajednica. On je infekcija, mesto koje se raspada iznutra, tražeći bilo kakvu silu koja bi ga presekla i rešila muka. Sanjuro dolazi tiho ali njegova tišina je uvod u oluju. Sjajan kontrast.
Grad je podeljen između dve frakcije, dva smešna carstva zla koja se ponašaju kao deca koja se igraju rata. Očekivali smo opasne, jezive, strašne likove. No, Kurosava ih snima bez spektakla. Nema stila, nema časti, nema romantične predstave kriminalaca. Ima samo gluposti, pohlepe i nasilja. I upravo u tome leži genijalnost filma - on ne gradi mit. On ga ruši. On pokazuje da ponekad svet ne zaslužuje junaka ali ga ipak dobija, možda ne onakvog kakvog je zamišljao.
Sanjuro nije spasitelj. On je katalizator. On razume prirodu haosa bolje od onih koji ga stvaraju. On ulazi u njihovu igru ali ne zato što želi moć, već zato što želi ravnotežu. Njegova prljava, cinična taktika, da zavađa obe strane dok se ne unište, možda deluje hladno ali zapravo je jedina moguće intervencija u svetu koji je već odavno izgubio moral. Braćo i sestre, možda će vas iznenaditi ovo ali to nije put dobra. To je put nužnosti.
Ne postoje reči kojim može da se opiše gluma Tošira Mifunea. Iz filma u film on pokazuje sve veću širinu i veštinu vrednu divljenja. On igra Sanjura kao mešavinu duha i tela ali i mešavinu nežnosti i brutalnosti. Njegov pokret ramena, njegov cinični smešak, način na koji nosi mač - sve nam to govori puno bez da smo čuli i jednu reč. On ne mora da viče da bi dominirao scenom. Dovono je da stoji. Kamera ga prati kao senku koja zna više od svih prisutnih.
Atmosfera filma je prašnjava, sirova, prljava, kao duša grada koju Kurosava oblači u vetar. Ulice su prazne, kuće razrušene, ljudi u stalnom grču. Sve izgleda kao mesto koje bi prirodno propalo i bez dolaska samuraja. Kao da se istorija zaglavila i ne zna da ide napred ili nazad. Kurosava sjajno koristi ovaj prostor kao moralni komentar.
Tu je i onaj prepoznatljiv Kurosavin humor - crn, ironičan, gorak. Likovi su često kairkirani pa čak i groteskni, ali ta groteska nije ovde za zabavu. Ona je dijagnoza. Pokazuje koliko su ljudi mali kad im ponestane ideala i koliko brzo postaju zveri kada neko otključa vrata njihovih želja.
Jedan od najlepših aspekata filma je neizrečena filozofija samog Sanjura. On ne sudi nikome ali vidi sve. Ima neku tihu tugu u sebi, kao čovek koji zna da svet ne možeš popraviti ali možeš sprečiti da se potpuno raspadne. Njegova borba nije za ljude koje spašava. Ne. Njegova borba je za ideju da haos ne sme biti jedina istina. I baš zato je sam jer niko drugi ne razume tu ideju.
Sanjurova brutalnost nije glorifikacija nasilja. Ona je sredstvo, posledica, reakcija. Nasilje u Yojimbu nikada nije estetsko, nema specijalnih efekata i krvopljusa. Uvek je prljavo, kratko, stvarno. Kurosava zna da mač ne rešava sukobe već ih zaustavlja na trenutak. No taj trenutak je sve što ova zajednica ima. Zato Sanjuro radi to što radi bez iluzija i bez ponosa.
Film je posebno zanimljiv kad ga posmatraš kao simboliku raspada sistema. Ovaj grad je mikroverzija svakog društva koje izgubi kompas. Svi se svađaju, svi žele kontrolu ali niko ne zna šta da radi sa njom. U takvom okruženju, pojedinac koji zna da čita svet postaje opasnost za one koji taj isti svet ne razumeju. Zato Sanjuro ovde ne pripada ni jednoj strani. On pripada svrsi.
Kurosava priča priču bez preterivanja, bez zamora, bez suvišnih dijaloga. U svakoj sceni se oseća težina, oseća se napetost između ljudi koji su navikli da mrze jer ne znaju da misle. I baš zbog toga je tempo filma kao i hod ovog samuraja - smiren, odlučan, precizan. Ništa ne žuri a opet sve ide ka eksploziji.
I kada se eksplozija dogodi, ona je oslobođenje. Grad se čisti vatrom ali vatra nije kazna već neminovnost. Sanjuro stoji kao čovek koji je završio posao ali ne slavi pobedu. Nema šta da slavi. On zna da je samo vratio svet u stanje nule, samo je sprečio katastrofu. Ovo je jedan jako usamljen trijumf.
I kada on ode, grad ne izgleda nužno bolji, samo izgleda tiši. To je Kurosavin realizam. Heroj ne menja svet, samo ga pomera za korak dalje od ivice. Ono što će ljudi dalje uraditi više nije njegova briga. On je doneo ravnotežu ali zna da ona neće trajati dugo. Braćo i sestre, to je teret savkog junaka koji ne pripada svetu koji spasava.
Yojimbo je priča o društvu koje je zaboravilo razliku između reda i straha. Sanjuro je samo privremena terapija, gorak lek koji niko nije hteo ali bez kojeg bi grad umro. Na kraju, pokazuje nam jednu veliku istinu. Svet se ne menja zahvaljujući dobrima, nego zahvaljujući onima koji su spremni da urade ono što dobri ljudi ne smeju.
Zanimljivosti:
Akira Kurosawa je rekao Toshiru Mifuneu da njegov lik treba da bude poput vuka ili psa, a Tatsuji Nakadaiju da je njegov lik nalik zmiji. Podstaknut tim uputstvima, Mifune je osmislio Sanjurov prepoznatljivi trzaj ramena, nalik pokretu kojim pas ili vuk pokušava da se otrese buva. Sergio Leone je bio inspirisan ovim filmom i snimio čuveni „špageti-vestern“ A Fistful of Dollars (1964) sa vrlo sličnom radnjom. Međutim, pošto Leone nije zvanično dobio dozvolu da preradi film koji je bio zaštićen autorskim pravima, Akira Kurosawa ga je tužio, što je odložilo izlazak filma za tri godine. Leone je na kraju platio određenu sumu novca, uz dodatnih 15% od profita. Zanimljivo je da je i sam Kurosawa izjavio kako je svoj film zasnovao na The Glass Key (1942), ekranizaciji romana Dashiella Hammetta, ali bez zvaničnog navođenja izvora. Ipak, brojni kritičari i čitaoci Hammettovog opusa primetili su da je ukupna struktura radnje „Yojimba“ zapravo bliža romanu Red Harvest, a ne The Glass Key. Akira Kurosawa je zamolio svog ton-majstora Ichirôa Minawu da osmisli zvučni efekat koji bi se koristio u trenutku kada mač seče i ubija nekoga. Nakon raznih eksperimenata — uključujući sečenje govedine i svinjetine — savršen zvuk pronađen je tek kada su u sirovu piletinu ubodena dva drvena štapića za jelo, a zatim sve presečeno mačem.
Naj scena:
Finale
Moja ocena: 8/10
Нема коментара:
Постави коментар