Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

уторак, 20. децембар 2016.

Maratonci Trče Počasni Krug (1982)


Žanr: Drama | Komedija
Režija: Slobodan Sijan
Glumci: Bogdan Diklic, Danilo 'Bata' Stojkovic, Pavle Vuisic...

Priča:
Porodica Topalović se bavi prozivodnjom pogrebne opreme već generacijama. Kada najstariji od njih, 150togodišnji Pantelija umre, pet generacija Topalovića se bori da preuzme posao.

Moj osvrt:
Rekao sam da neću pisati o domaćim filmovima jer pre svega nemam tu šta novo da vam kažem. Verovatno znate sve i bolje od mene. Zašto onda ovaj tekst? Zato što sam dobio ponudu koju nisam mogao da odbijem. Nisam se trudio ovde da pokrijem sve stavari. Naveo sam meni nekoliko karakterističnih. Slobodno dodajte u komentarima vaša viđenja. Biće još dva teksta o domaćim filmovima u narednom periodu. Takođe, primetili ste da u poslednje vreme nije bilo novijih filmova. Biće ih. Naredni tekst će biti o jednom od njih. Uglavnom ću se bazirati na vašim predlozima kad su te novotarije u pitanju s toga vas molim da predlažete nešto ili vredno pažnje ili nešto što ne sme da se zaobiđe zbog trenutnog hajpa, popularnosti ili čega već. Nemam želju da pišem o nekim novim Igrama Smradi, Now You See Me idiotijama i sličnim stvarima. 

E sad o glavnom razlogu ovog posta. Film otvara atentat na Aleksandra Karađorđevića u Marseju. Film sam po sebi je kritika vlasti i kritika našeg društva s toga ova istorijska referenca. Naravno, najveća vrednost ovog filma je svevremenost a evo zašto. Pantelija je podigao firmu, odlično je poslovao. Posle njegove smrti, sinovi se grabe za vlasništvo nad firmom a firma propada. Nije li ovo odlična simbolika na to kada jedan veliki vođa ode, ostali lešinari se grabe za plen. Ajmo konkretnije i uzmimo zemlje bivše Jugoslavije. Šta se desilo posle Titove smrti? Ima ovde dosta referenci na događaje iz prošlosti ali i gomila stvari sa kojima možemo poistovetiti današnji sistem. 

Imamo seriju naslednika i svi su u istom poslu. Sami znamo šta znači ime koje nam ostavljaju. Na nama je da ga opravdamo. Koliko puta ste čuli da je neko opravdao ime svog uspešnog roditelja - ne naročito puno. Obično čujemo kako neki nisu dostojni imena koje nose. U principu i jesmo slabi naspram onog što su naši stari postigli i što su nam ostavili. Nekako mi se čini da su oni kroz mnogo veća sranja na mnogo teže načine postizali velike stvari. No, stvar kod Topalovića je da od prvog lošeg naslednika ni jedan naredni ne uspeva da preorkene situaciju. Čini nam se kao da se ukopavaju sve dublje. Nije li to ono što mi radimo kroz istoriju. Svaki naredni izbor nam je sve gori, svaki naredni vođa nas ukopava sve dublje. Tragikomično je da taj vođa upravo oslikava nas kao naciju. 

Ako niste čitali, siguran sam da znate šta se dešava u Romeu i Juliji. Maratonci sadrže verovatno najblesaviju verziju ove priče ikada. Tako da vam ovo ne dolazi kao kritika sistema već i kritika društva. Naš Romeo nije baš pametan, nije odlučan tokom borbe za Juliju već njegova odlučnost dolazi na kraju kada treba maksimalno napraviti haos. Naša Julija je sve samo ne čedna. Najradije bi smestila Romeu neku zvrčku i rešila bi ga se. Tragedija je neminovna ali nas ona retko definiše. Nije rezultat merilo svega. Način na koji se došlo do njega određuje možda i više. Maratonci nam daju tragediju ali totalno odudarajući od svega što nam Rome i Julija daju. U tom delu klasike imamo melodramu. Mi smo daleko od toga. Mi smo pre svega tragikomični. 

Šta je sa sukobom porodica, kakvi su naši Montegiji i Kapuleti? Dok su se Šekspirovi besmisleno nadmetali u časti, naši se nadmeću u prevari gde pobeđuje onaj ko je pokvareniji. Ne možeš ti mene da prevariš koliko ja mogu tebe. U Romeu i Juliji tragedija pokazuje besmisao sukoba. U Maratoncima tragedija rađa novu tragediju i dolazi do sve veće propasti. Nije li to najbolji opis onoga što živimo? Kao da nam nije dovoljno sranja i srljamo iz jednog u drugo ne shvatajući da smo sve ruiniraniji i beznačajniji. 

Fascinantan je taj stav koji imamo prema novotarijama. Nismo baš radi promenama, to je jasno, pre svega jer se plašimo neuspeha ili položaja koji imamo. Neminovno, promene traže svoje žrtve. Maratonci se odlično sprdaju sa tim kroz krematorijum koji se naziva "furunom" i preti uništenju posla i reputacije. Pa imamo istu stvar i sa ton filmom i filmom generalno koji dovodi do teškog nemorala i opasnih sukoba. Zanimljive su i žrtve koje vidimo, od naše Julije pa i do čoveka koji je doneo inovacije i zna da rukuje sa njima. Đenki je život ugrožen i zbog filma koji donosi publici ali i zbog čuvenog popravljanja "furune" koja ga na kraju i košta glave. I šta posle toga sledi? Legendarno i genijalno: "Al ga je opravio, svaka mu čast." O pokojniku sve najbolje. Niko se ne seća kakav je to teški govnar bio. No, pamtite li neku promenu u društvu koja nije donela žrtve? Pamtite li neku promenu u kojoj nisu nastradali oni koji su najviše zalegli za nju?

A šta reći o čuvenoj simbolici mrtvačkih sanduka gde Topalovići dobiju iskopan, iskorišten, samo ga išmirglaju, prefarbaju i opet ide u upotrebu. Nije li to definicija današnje umetnosti i hiperproizvodnje bukvalno svega. Malo šta je tu originalno. Samo nam prepakuju, našminkaju a malo njih vidi da je ispod tog sjaja trulež. Hajde da se držimo baš filma. Pogledajte poslednji Star Wars u kom su idioti uzeli radnju prethodnika i samo zamenili uloge likovima. I masa će to da popije kao masterpis. Zato nas tako besramno bombarduju prejadnim rimejkovima. Pa nam onda prodaju neku novu muziku a nemamo pojma da je to sakata obrada nečeg veličanstvenijeg. Pa nam onda prodaju najlepšu čokoladu ikada pri čemu izbace osnovni sastojak iz nje ali se mi primimo da je to sjajno zbog reklame i popularnosti. Lepo kažu englezi - back to basics. Vratimo se na ono što je temelj i videćemo da krov i ne stoji baš najbolje. 

Pogledajmo žene u filmu. Krenimo od legendarne rečenice: "Kako koja rodi muško dete, vene i svene kao cvet.". Znate već onu našu seljačku politiku da je bitno da imaš muško dete. I u takvoj politici jedina velika uloga žene je da na svet donese naslednika. Šta je sa dve žene koje vidimo u filmu? Jedna je sluškinja pa i nešto više od toga. Drugu konstantno nazivaju kurvom i u centru je sukoba. Ima li jedna jedina lepa stvar koja ovde može da se pripiše ženi? Postoji li bitna uloga za nju? U normalnim organizacijama i u normalnom društvu svakako. Plašim se da je dominantan i dalje taj mačo stav da ženi slede oklagija, kutlača i lanac koji će je vezati u kuhinju. Čak su to jako zastupljene fore i možete ih čuti iz dana u dan. Ne znam. Meni to i nije smešno. 

Dolazimo i do čuvene teme kumstva. Kod nas kum ima neku svevišnju ulogu, pa nam čak i pesma koju besomučno provlače kroz svadbe kažu da je Bog na nebu a na zemlji kum. Vratite se u dalju i bližu istoriju i pogledajte koliko je, blago rečeno, nesuglasica bilo upravo među kumovima. Čak je to odlično i simbolično odrađeno u Lepa Sela Lepo Gore. Tako i ovde imamo Đenku koji je kum, koji je kako pesma reče blog na zemlji pa opet on zabada nož u leđa i još nešto što ne bi trebalo negde gde mu nije mesto. 

Kako naš Romeo na kraju preuzima stvar u svoje ruke? Naravno nasilno, glasno, izazivajući eksploziju. To izgleda kao da je konačno neko preuzeo stvari u svoje ruke a zapravo je ubrzao neminovnu propast. Braćo i sestre, ja ne vidim svevremeniju i bolju simboliku nego kada pogledamo sadašnjost i nesposobne bukače koji nam je kreiraju. Najglasniji su, ništa nikada nisu napravili, bili su predmet sprdnje ali sada su došli do vlasti. Epilog se zna. Naravno da ne grešim. Pa ovaj film je to već video godinama ranije. Ali nije važno. Bitno je da se smejemo tome. Zato iste greške ponavljamo do besomučnosti. A vreme ističe.

Zanimljivosti:
(preuzeto sa kurir.rs)
Malo je poznato da su Maratonci zapravo bili kritika tadašnjeg autoritarnog sistema. Autora je tadašnja vlast podsećala na pogrebno preduzeće, a svi su na vlasti bili doživotno i nije bilo naznake kad će otići.Nakon smrti Pantelije (koji navodno predstavlja Tita), osnivača pogrebnog preduzeća Dugo konačište, naslednici kreću u borbu oko podele imovine. Kovačević na kraju filma na simboličan način predviđa raspad Jugoslavije, što će se godinama kasnije obistiniti. 

Iako u to vreme zvanično nije bilo cenzure, postojala su određena tela koja su odlučivala šta sme pred publiku, a šta ne sme. Tako su razne komisije nekoliko puta odlagale početak snimanja filma Maratonci trče počasni krug, a na prvu verziju scenarija stavljena je zabrana.Ipak, scene koje su po mišljenju cenzora bile problematične su izbačene, ali to nije promenilo suštinu filma.

Iz filma je izbačena još jedna scena koja bi gledaocima dala pravu sliku o ulozi služavke Olje (koju glumi Melita Bihali) u porodici Topalović. Naime, ona Topalovićima nije služila samo za održavanje domaćinstva nego bukvalno za sve, pa čak i za seks.U pomenutoj sceni Laki (Bata Stojković) ulazi u sobu i zatiče svog dedu Aksentija (Mija Aleksić) u krevetu sa služavkom Oljom i povikne: Šta to radiš, večeras je moj red! Ova scena je obrisana zbog nesuglasica Melite Bihali i snimatelja Bože Nikolića.

Prema originalnom scenariju za predstavu Maratonci trče počasni krug, starost članova porodice Topalović je sledeća: Pantelija: 150 godina, Maksimilijan: 126, Aksentije: 102, Milutin: 79, Laki: 44, Mirko: 24.

U filmu Maratonci trče počasni krug mogu se videti scene tri različita snimka iz tridesetih godina, od čega je na samom početku filma prikazan arhivski snimak atentata na kralja Aleksandra I Karađorđevića 1934. godine u Marselju. Kasnije su prikazane scene iz češkog filma Ekstaza iz 1933. sa glumicom Hedi Lamar kad Đenka objašnjava Kristini i Mirku da se proslavila tako što se skinula gola (iako se radnja Maratonaca dešava 1935, a Hedi odlazi u Ameriku i dostiže slavu tek posle 1937. godine). Gledaocima najpoznatiji snimak prikazan je u Đenkinom bioskopu i prikazuje pevača Milana Timotića kako peva čuvenu pesmu Svi vi što maštate o sreći. Ova scena uzeta je iz kratkometražnog filma Priča jednog grada iz 1941. godine, režisera Maksa Kalmića u kom je prikazano kako protiče jedan dan u Beogradu.

Kuća porodice Topalović nalazi se na Kosančićevom vencu, na uglu Zadarske i Srebreničke ulice i danas je u očajnom stanju. U prizemlju kuće od 1945. godine živi porodica Jerinić koja ima status zaštićenih stanara. Prvobitni vlasnik kuće preminuo je 1998. godine i kako nije imao potomke, rodbina i naslednici prodali su kuću sadašnjoj vlasnici.Njena namera je da kuću sruši i na tom mestu izgradi drugu, ali ne može ništa da uradi dok traje sudski spor sa Jerinićima. Još jedan od razloga što se kuća nalazi u lošem stanju je taj što vlasnica stanarima ne dozvoljava popravku njene imovine, pa su tako zidovi puni vlage zbog kiše koja ulazi kroz izlomljene prozore na spratu. 

Inspiracija za lik Đenke (Bora Todorović) najverovatnije je bio predratni snimatelj Kosta Novaković koji je ujedno bio stručnjak za erotski film. Njegov studio se nalazio u Kursulinoj ulici i najčešće su ga posećivale devojke iz bogatih porodica koje bi želele da postanu popularne, a on ih je fotografisao gole. Njegovo najpoznatije ostvarenje je Grešnica bez greha iz 1930. godine koje, iako obiluje slobodnijim scenama, nije klasifikovano kao erotski film. 

Pored mjuzikla i brojnih predstava, Maratonci su se našli i u formi stripa. Godine 2013. domaći majstori stripa Dragan Lazarević Lazare i Božidar Milojković Bam odlučili su da jedan od najboljih domaćih filmova stripuju u 128 tabli.

U sceni gde Laki krematorijume opisuje kao budućnost, Đenka potvrđuje njegovu izjavu, komentarišući da ih je viđao na svom prethodnom putovanju u Nemačku. Ovo je bila očigledna aluzija na prve nacističke logore i spaljivanje ljudi, kao i viševekovna srpska želja da idu u korak s Nemcima.

Čovek koji iz bunara vadi mrtvo prase isti je glumac koji je u filmu Ko to tamo peva vikao: Buši ha ha ha! Reč je o glumcu amateru Stanojlu Milinkoviću iz sela Grabovac kod Svilajnca. Stanojlo je radio kao limar, a prvi put je zapažen na audiciji za film Najlepša soba 1978. Pojavio se kao sporedan glumac u četiri filma Slobodana Šijana.

Pored kuće na Kosančićevom vencu, film je sniman na različitim lokacijama u Beogradu, ali i u Pančevu. Kuća Bilija Pitona nalazi se na Topčideru, a scena gde je Laki pregazio gospodina Rajkovića snimana je u Pionirskoj ulici na Košutnjaku. U Pančevu je snimana čuvena scena obračuna između Topalovića i Bilija Pitona, kao i scena gde Đenka viče da ponovo radi bioskop, koja je snimana na Gimnazijskom trgu u ovom gradu.

Naj scena:

Svaka scena je ovde epska ali ako moram da biram najdražu, za mene je to uvek urnebesno upoznavanje sa familijom Topalović.

Moja ocena: 10/10

5 коментара:

  1. I dan danas se prica o tome (ne znam koliko je to tacno) da je snimanje bilo tesko i zbog sukoba medju glumcima i da je vladala velika netrpeljivost. Kao i to da Seka Sabljic nije vise progovorila sa Borom Todorovicem posle one scene seksa na jezeru.
    Generalno, film je remek delo po svim parametrima. Zao mi je sto ga ljudi potpuno pogresno tumace i stavljaju ga u klasu nakaradne Zikine Dinastije.

    ОдговориИзбриши
  2. Bravo za tekst, maestralno, nema sta.

    ОдговориИзбриши
  3. Анониман23. јун 2017. 11:52

    Recenzija odlicna, ali mi i dalje nije jasno zasto se film, predstava bas tako zove.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Meni to zvuči kao batinanje mrtvog konja. Maratonac kad istrči trku, pada od umora. Trčanje počasnog kruga bi značilo da opet mora na tu rutu što je jako besmisleno i verovatno bi bilo pogubno. Ako već film simboliše na Titove naslednike, zar skoro svaki od njih upravo nije batinao mrtvog konja trčeći upravo počasni krug nečega što je bila pobeda zemlje koja više ne postoji. Drugo, taj počasni krug bi trajao večno što na neki način može da bude simbol da dugo živimo od starih uspeha dok vreme prolazi. Mada bih više išao na to koliko je taj počasni krug poguban i besmislen. Poput likova u filmu i mi kao nacija vučemo besmislene poteze koji su jako pogubni. Što je najgore, upravo te poteze slavimo. Milsim da je Mladenović to najlepše opisao sa:
      "Zivimo i pričamo, branimo se, hodamo
      i slavimo neke bezvezne stvari
      neke bezvezne priče
      što je smislio neko
      u samo par godina za nas."
      To je neko moje viđenje ali svakako bi bilo lepše čuti to iz usta autora :)

      Избриши