Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

четвртак, 29. октобар 2015.

Suna no onna (1964)


Woman in the Dunes (1964) on IMDb
Alternativni naziv: Woman in the Dunes
Žanr: Drama | Triler
Režija: Hiroshi Teshigahara
Glumci: Eiji Okada, Kyôko Kishida, Hiroko Itô...

Priča:
Entimolog koji je na odmoru postaje zarobljenik u selu i primoran je da živi sa ženom čiji zadatak je prikupljanje peska.

Moj osvrt:
Entimolog šeta pustinjom sam u potrazi za retkim bubama. Imamo pustinju kao opasnu simboliku praznine. Film nam na lep način aludira kakav je život ovog čoveka. Jedino što on pominje, jedino što ga gura kroz ovu priču je potraga za tim bubama. To su oni najveći poslovni ciljevi u životu koji nas preokupiraju. Nekada smo toliko fokusirani na njih da ne vidimo da propuštamo priliku da osetimo život. Zbog toga je sve oko ovog čoveka pustinja. Njegov život je užasno prazan. Imamo odsustvo bilo čega drugog osim tog cilja za kojim traga. Imamo odsustvo bilo koga drugog sa kim bi on delio svoj put. 

Pošto je zaglavio u pustinji, ljudi mu pronalaze prenoćište u kući od koje (dobro sam rekao) kasnije ne može da pobegne. Žena koja je u kući je tragična ličnost. Njena kuća je neugledna. Njen život i rad deluju užasno besmisleni. Nasuprot nje, gledamo ovog čoveka koji se zadesio tu i jasno vidimo nesklad. Ali ona je ta koja je nasmejana, smerna, ljubazna i lako joj je prići. On je taj koji je osoran, odbojan i pun sebe. Ona ćuti, on priča o sebi sve vreme. Ali ispod njene prljavštine, znoja, peska koji pokriva svaku scenu vi vidite neku srkivenu lepotu. Lepota je tu negde u pustinji oko nas. Nije duboko zakopana, ali je ne vidimo od sopstvenih ciljeva, od peska koji nas okružuje. 

Kada vidimo ono šta ona radi, deluje nam užasno besmisleno. Ali ako radi to što radi, ona dobija osnovne stvari za život. I to izgleda kao da radiš da bi živeo i živiš da bi radio. Razmislimo malo, nije u pitanju samo ova žena. Svi smo u tom začaranom krugu. Da bi imao osnovne stvari, moraš da radiš. Za nešto više od tog osnovnog mnogi ni ne saznaju. Ovo je sjajna kritika društva.

U jednom momentu imamo i rečenicu da pesak može prekriti države. Odlično, simbolično i jezivo. Koliko god to "sklanjanje peska" bilo besmisleno, koliko god se nečiji rad činio bespotrebnim, bez svega toga, mi bi nestali. Bili bi pustinja. I to ne samo svet oko nas. U najvećem broju slučajeva, ono što radimo povezuje nas sa drugim ljudima. Otvaramo se ka drugima, upoznajemo ih. Ne smemo ostati bez toga. 

Sa druge strane vidimo čoveka kojem se to sve gadi i on odbija da išta radi. To je druga strana. To su oni kojima je ispod časti da se zaprljaju, da zakorače u blato. Takvima su uvek drugi krivi što nemaju ono što žele. Takvima je često svaki sistem kriv. I šta se desi kada on dođe u priliku da se suči sa sistemom? Ama baš ništa. Takvi su uvek tu da mnogo pričaju, puno kukaju, ali kada dođe do ključnog, tada se brane ćutnjom i to je to. Sistemi se menjaju ali se neretko svedu na isto. Na žalost, ljudi koji su u zabludi, skoro u svakom sistemu ostaju takvi. 

Postoje stvari koje ovom čoveku nisu jasne. Žena mu ih pokazuje, on ih ne prihvata smatrajući da ona priča gluposti. Ne može tako. On je školovan, on zna, on poznaje logiku. Vratite se koji tekst u nazad na Song of The Sea. To su oni koji ne veruju u čudo pa sve da ih tim istim čudom udariš u glavu. Izgleda kao da ova žena uspeva stvoriti neke stvari ni iz čega. Nije li to pokazatelj da on ne obraća pažnju, da je potcenjuje, da ne veruje u to što ona predstavlja. Umesto da prihvati i uči, on odbija i ostaje slep. 

Što je najgore, da bi dobio ono što želi, da bi pobegao, on je spreman da je povredi. Posle sve dobrote koju neko može da ti da, posle svih pomoći, usluga, spremni smo zbog cilja pregaziti nekog. Ako čovek uspe u svom cilju, može da oseća neku sramotu zbog toga što je učinio ali obično to prepusti zaboravu. Tragično je što ako čovek ne uspe, opet ostaje sa osobama koje su uz njega. Koliko tek tada ti postupci mogu biti loš izbor. 

Bez obzira na to kakav je ovaj čovek, jasno nam je zašto želi bežati iz raspalog doma u rupi u pustinji. Ko želi zapravo biti tamo. Ali gde on beži? U pustinju? Opet u iste ciljeve? Šta ako omane u njima, šta mu ostaje? Šta ako ostvari te ciljeve, šta onda radi? Sa kim će deliti uspeh? Šta mu preostaje? Da li je to zaista beg u slobodu ili je to poraz, nemogućnost da se izboriš sa nečim, nesposobnost da okreneš stvari u svoju korist. Sloboda ili ipak slabost? 

Teško je ići napred kada živiš u zabludama. Ovaj čovek, pa čak i da se odrekne tog cilja, i dalje bi bežao. Nada da će ga neko pronaći i dalje tinja iako je vidno da od toga nema ništa. Precenjujući sebe ne shvataš da ništa nisi postigao a ono veće što želiš ne da ne možeš da dosegneš već ti i ne pripada. Nije to bezizlazna situacija, treba samo da realno prihvatiš sebe i svoju okolinu. Upravo tu je greška ovog čoveka. On ne vidi ni šta bi bežanjem dobio ali još bitnije, ne vidi šta bi tim begom izgubio. Neznanje šta treba da čuvaš je pogubno. 

O krivoj percepciji nam govori i to koliko nama deluje da ovom čoveku nije mestu tu gde se našao i koliko ovoj ženi jeste. Dok on strahuje da će ostati na toj lokaciji ne gledajući šta može tu da postigne, ona samo strahuje da će ostati sama. Nije pitanje ko je ovde nesrećan, pitanje je ko je ovde svestan šta je to zapravo sreća. 

Na kraju, sve što je potrebno je da čovek prihvati gde je i da radi na tome da svoj svet menja po želji ali i da mu se prilagodi. Druge treba impresionirati samo povremeno. Sebe treba impresionirati neprestano. I najmanji uspeh je veliki korak napred. I najmanji trud je korak ka velikom rezultatu. I najmanja emocija je ljubav. Uvećavajte sve to, neprestano.

Zanimljivosti:
Zbog rada na ovom filmu, Hiroshi Teshigahara je postao prvi japanski režiser koji je nominovan za oskara za režiju. Kyôko Kishida i Hiroshi Teshigahara su imali suprotno mišljenje oko toga kako ona treba da igra svoju ulogu. Ona je smatrala da njen lik treba da bude univerzalan dok je on tvrdio da treba da predstavlja žene Japana. Na kraju je on pobedio.

Naj scena:

Odlazak?

Moja ocena: 9/10

Нема коментара:

Постави коментар