Obavestenje

Obaveštenje: Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

четвртак, 08. октобар 2015.

Paths of Glory (1957)


Paths of Glory (1957) on IMDb
Kod nas nazvan: Staze Slave
Žarn: Drama | Ratni
Režija: Stanley Kubrick
Glumci: Kirk Douglas, Ralph Meeker, Adolphe Menjou...

Priča:
Zasnovana na istoimenom romanu iz 1935, ova priča govori o suludom napadu francuske vojske na nemačke snage i posledicama kada oni odbiju da nastave put u sigurnu smrt.

Moj osvrt:
Kada sam pisao o filmu Wild Tales, imali smo situaciju gde se ljudi dogovaraju oko nameštanja nekog događaja bez da su svesni posledica. Oni najljigaviji su zapravo i svesni posledica po one koji će nastradati ali hej, bitna je sopstvena guzica. Možemo misliti da je ovo ljigavština, da su ovo tamo neki koji su do moći došli novcem, da nemaju uticaj na šire društvo ali zamislimo se malo. Šta je sa onima koji nas vode? Zamislite sada njihove razgovore, razgovore o stvarima gde oni mogu da dobiju nagradu ili da je ne dobiju ali gde oni ispod mogu samo da nadrljaju. To je ono kada naša vlada smanji svima plate i penzije i onda kaže da je napravila odličan posao po naš budžet. Pazite sada, nije stvar u tome da li je taj posao bio dobar ili ne. Stvar je u tome da su oni ispod morali da pate zbog odluke ovih iznad a ovi iznad su potencijalno pokupili sav kajmak za svoj potez. I potrošnju struje ćeš smanjiti ako je isečeš svima. Vidite li u čemu je stvar. To je velika mana običnog čoveka da se uvek bori za ciljeve drugih a da toga nije svestan. 

Imamo taj neki razgovor između glavešina oko samoubilačke misije gde se oni razbacuju činovima. To je to. Neko će dobiti nagradu ako vi date sve od sebe i/ili poginete za njegov cilj. To je nešto što je deo svakodnevice i neosporno da su čak i veliki donosili takve odluke. Ali ovaj film ide korak dalje. U tom razgovoru vidimo da kada se jedan čovek nećka da li da pošalje ljude u takvu misiju, drugi gađa na ono lično. Znate ono "znači ne možeš" ili "znači plašiš se" na šta će neko drugi sada iz inata da vam krene dokazivati suprotno. Nisam neko ko kaže da to što radiš iz inata obavezno ne valja ali u ovom slučaju taj inat košta druge života. Pogledajte onda koliko je život jeftin kada zavisi od jednog hira. 

Film je otvorila Marseljeza i to je na neki način najava borbene časti a film prodaje nešto drugo. Nije to omalovažavanje, mračenje ili pesimizam, to je realnost. Ne kažem da čast ne postoji. I te kako postoji ali je problem što nije profitabilna po časne. Kada čitamo o velikim vojskovođama, sigurno da imamo jedan stav prema onim koji su se borili rame uz rame sa svojim ratnicima a sasvim drugi sa onim koji stoje pozadi i naređuju. Opet, ne kritikujem te likove koji su pozadi, daleko od toga. Neki od najvećih vojskovođa su takvi ali ono što mi nije jasno, zašto sve te "vojskovođe", vođe i šefovi novog doba uglavnom nemaju pojma o onom čime upravljaju. Ne mislim nužno na strategiju, taktiku već generalno ako upravljaš timom ljudi koji radi nešto, po nekom mom mišljenju, morao bi poznavati to što ti ljudi rade a verujem i biti još veći majstor u tome od njih samih. Inače, šta te je to kvalifikovalo za vođu?

Ovaj film jeste priča iz rata ali on priča mnogo dalje od toga. I kada pričam o vođama, nikako ne mislim samo na vojne stratege. Nebitno da li je taj strateg dobar čovek ili ne, njemu nesumnjivo pripada pobeda. Svi oni ispod su se borili, krvarili, ginuli, radili veliki posao ali njima se odaje počast kao grupi. Njihovo lice se gubi u masi. Uvek je vođa taj koji kupi lovorike. A šta se dešava kada ti koji su ispod ne uspeju, kada omanu? Čak iako su zahtevi nerealni, gubitak pripada uglavnom njima. Ne kažem da se retko traži greška u vođi, ali najviše ispaštaju oni koji su učesnici te borbe, akcije, tog zadatka ili misije. Oni zaista nastradaju. 

Nije problem u tome što se traže krivci. Problem je u tome što mislimo da eliminacijom krivaca rešavamo problem. Na mesto tih koji su krivi doći će neki koji će napraviti istu grešku. Zar ne možemo one koji su krivi naučiti i ukazati im šta je greška kako ta greška ne bi više bila ponavljana. Naravno ako taj ko je pogrešio nije to uradio iz loše namere. Drugi problem je što neretko upiremo prst u one koje ne bi trebalo. Nadrljaju uvek oni manje krivi. Takođe, kažnjavanje tih krivaca nazivamo primerom a ne razmišljamo ko je taj koji nam taj primer daje. Sve u svemu, umesto da otklonimo razlog poraza, da eliminišemo problem koji je doveo do neuspeha, mi samo upiremo prstom. Ok, ljudi nekada jesu uzrok problema, ali obično se ti ljudi sakriju iza položaja, simbola, zvanja i ispred sebe izguraju nekog ko će biti kriv. 

Uzmimo sada nekog ko je uzoran radnik, nekog ko je dobar u svom poslu, nekog ko je majstor, pa zašto da ne i nekog ko je heroj. On je tu gde jeste zeto što se pokazao kada treba i kako treba. Šta radimo kada on bude uzrok poraza, kada on bude taj koji pogreši? Izvrćemo ga ruglu, potiremo sve što je učinio, uklonimo ga jer je on greška. Ovaj film to prikazuje na pajacki način. Vidimo i sami koliko je ovo providno i ljigavo, da ljudi koji su se toliko puta pokazali kao heroji sada posle jedne greške budu osuđeni kao kukavice. Mi sedimo u svojim foteljama i nerviramo se na ljigavce koji mogu da ovako osude čoveka. A šta se dešava u stvarnom životu? Koliko puta pljunemo na svoje heroje. Evo primera iz bliske budućnosti. Šta se desilo sa padom helikoptera i kako je prodata priča o krivici pilota? O tome pričam. Koliko god ovo u filmu izgledalo pajacki, istina nije daleko od toga. 

Problem je u ljudima kojima je data šansa da presude u ovakvim slučajevima. Čovek je gramziva životinja. Ako može da ima dobit od nečega, krenuće za tim. Zašto nam je onda čudno što je nekom unapred presuđeno. Čitali ste Kamijevog Stranca. Lako ćeš naći razlog da presudiš nekom, nije ni bitno da li mu se zato sudi. Samo se glupi pale na tako nešto. Pogledajte npr. duele naših političara pred izbore. Recimo tema je javni dug Srbije. Hipotetski, čovek može izaći sa realnim planom kako to rešiti. Da li će kontraargument biti vezan za taj plan ili za sestru od strica ujakovog dede kome je ovaj koji izlaže plan sredio posao. Mislim, ovo je nebitan primer ali od sitnica se kreće. Radi ovakvih gluposti smo u stanju zakopamo ljude zbog jedne greške, bez obzira koliko ona teška bila. Kako pobediti to? Nikako. Imaš izbor između dve mogućnosti. Ili si ovca koja prati sve što joj se naredi ili si crna ovca. 

Zašto film potencira na tome da je bitan način na koji skončaš? Već sam pisao o tome negde. To može da bude poruka, može da bude rađanje revolucije. Sa druge strane, imamo upravo i ovo da ljudi zaboravljaju ranije zasluge ili nedela. Ovakvim ili onakvim odlaskom to postaje najnoviji utisak. Tragedija je što postoje takvi koje smrt nevinih ljudi ne dotiče. Još veća tragedija je što postoje oni koji su odgovorni za smrt drugih. Paths of Glory opasno upire prst u takve. Kada pogledate film, onda shvatite savršenu ironiju naslova. 

Šta se desi kada nas pogodi nepravda? Besni smo, reagujemo impulsivno, svetili bi se, raspravljali, menjali stanje stvari - sve je to normalno i očekivano. Šta su rezultati toga mesec dana kasnije? Uglavnom ništa. Koliko smo npr. bili besni kada je isečen stari hrast? Svako normalan je tu osetio gorčinu. Šta smo uradili kada se bes slegao? Ništa. O tome pričam. Retke su situacije kada čovek zaista promeni nešto. Najveći problem je, kada se sve slegne, kada se sve to izdešava, što čovek ne nauči skoro ništa iz toga, što ne promeni nešto da se gluposti ne dešavaju. Najveći problem je što čovek brzo zaboravi. Kraj je takav. Ismevanje nekog samo zato što je na drugoj strani se menja kada zapravo oni koji ismevaju uvide osobu i ponište glupost zbog koje su joj već presudili. Malo pre toga, oni su slavili i veselili se. Malo pre tog slavlja, prijatelji su im pomrli. Epilog svega, nov napad u koji treba da krenu i koji verovatno znači smrt. Zašto? Zato što zaboravljamo.

Zanimljivosti:
1969, Kirk Daglas se osvrnuo na ovaj film rekavši: "There's a picture that will always be good, years from now. I don't have to wait 50 years to know that; I know it now". Kjubrik je na razgovor sa Daglasom poneo scenario. Kada ga je pogledao, Daglas je oduševljeno izjavio: "Stanley, I don't think this picture will ever make a nickel, but we have to make it." Njegove reči su se obistinile jer film zaista nije doživeo uspeh u bioskopima. Polje gde je ratna akcija snimana je iznajmljeno od nekog nemačkog farmera. Plaćen mu je iznos godišnje proizvodnje useva. 

Scena u kojoj zatvorenici raspravljaju o svojoj sudbini je snimana dugo i prošlo je predviđeno radno vreme. Kako je prekovremeni rad zabranjen u Nemačkoj, Kjubrik nije želeo da prekine snimanje jer iz dotadašnja 63 pokušaja i dalje nije bio zadovoljan scenom. Uspeo je da produži snimanje i posle 74. pokušaja dobio je scenu koju je želeo. Kjubrik je želeo da za bioskope napravi film sa srećnim krajem ali je odustao od toga. Scena u kojoj zatvorenici jedu je snimana 68 puta tako da su morali nekoliko puta da spremaju hranu za potrebe ove scene. Takođe, Timoti Keri nije mogao da zapamti kako da rasparča patku na isti način svkaki put što je iznova zahtevalo novu pečenu patku. 

Film je koštao ispod 1 miliona dolara od čega je 300.000 otišlo Daglasu. Film je bio zabranjen u Francuskoj i Švajcarskoj. Smatrali su da je propaganda usmerena ka Francuskoj vojsci. Kako bi bilo mesta za kamere, rovovi su bili dve stope širi od onih iz Prvog Svetskog Rata. Film je sniman u Nemačkoj a većina statista koji su tumačili vojnike su zapravo nemački policajci (oko 600 njih) koji su trenutno bili van dužnosti. Daglasa je iritirala teatralna gluma Timotija Kerija.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 9/10

2 коментара:

  1. Upravo odgledah! Svaka cast za tekst! Inace, pratim blog oko 2 godine kada mi je trebalo drugo misljenje za Apokalipsu danas...........veoma cenim vasa misljenja :)

    ОдговориИзбриши