Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

уторак, 20. октобар 2015.

Nuovo Cinema Paradiso (1988)

Cinema Paradiso (1988) on IMDb
Alternativni naziv:  Cinema Paradiso
Žanr: Drama
Režija: Giuseppe Tornatore
Glumci: Philippe Noiret, Enzo Cannavale, Antonella Attili...

Priča:
Čovek se seća svog detinjstva kada se zaljubio u filmove u seoskom bioskopu i ostvario veliko prijateljstvo sa projekcionistom.

Moj osvrt:
Koliko god forisrali da je ovo vrhunska ljubavna priča, ona to nije. Ovo je savršeno kada je u pitanju prijateljstvo i kada su u pitanju sećanja. Što se tiče prijateljstva, gledamo jedno ne baš očekivano između projekcioniste i dečaka koji je zaljubljen u filmove. Ovo je napravljeno kako treba. Vidimo starijeg čoveka koji nas kupuje dobrotom i načinom na koji ostvaruje kontakt sa klincem. Ovo je prijateljstvo koje na ekran iznosi sve ono najbolje iz likova. Čoveka koji je prijatelj, otac, učitelj, savetnik, glas razuma, snaga, podrška. Klinca koji u prljavom vremenu izgleda kao neko ko nema svetlu budućnost. Ono što je savršeno provučeno kroz film je uticaj koji čovek ima na dečaka kako bi dečak napravio nešto više. 

Nemam nameru da pričam o gestovima dobrote, u vazda tekstova na blogu naći ćete moje stavove o tome. Želim da pričam o tome kako je čovek u dečaka usadio ljubav prema filmu. To je ono što treba da radimo sa klincima, da im damo velike mogućnosti. Recimo, u drugom razredu osnovne sam od roditelja dobio audio kasete Hendrixa, Beatlesa i Gipsy Kingsa. Potom su usledili Sting, Led Zeppelin, Deep Purple itd. Ne kažem da treba detetu nametati stavove. Treba mu dati opcije, alternativu, širinu. To je današnji problem, što ne vidite alternativu. Kada ste zadnji put na TV-u videli bilo šta od gore nabrojanog? Zato je ova ljubav prema filmu perfektan primer. Ok, ovaj momak je završio kao neko bitan u svetu filma ali čak i da nije otišao na tu stranu, ljubav prema filmu bi svakako definisala njegov život. Time što nekom date mogućnosti, obogatili ste ga. Recimo, mnogi su mi postavili pitanje zašto imam toliku kolekciju knjiga. Najbolji mogući odgovor je dao prijatelj rekavši: "jednog dana kada tvoj unuk, praunuk, bilo ko od potomaka uđe u tvoju biblioteku, upoznaće te bez da te je poznavao jedan jedini dan". 

Za oko mi je zapala jedna na prvi pogled samo zanimljiva scena. Projekcija je završena i ljudi su izašli iz bioskopa (tačnije isterani su). Potom, lupajući na vrata sale oni traže još jednom da gledaju projekciju. Alfredo (projekcionista) uspeva da prenese projekciju napolje kako bi ljudi mogli da uživaju u filmu. Koliko je ovo prokleto perfektno pogotovu u ovo vreme kada je film sve manje umetnost. Prvo, imamo ljude koji mole da gledaju film. SAVRŠENO. Normalni ljudi su gladni onog što je dobro, žele kvalitet, žele da uživaju u nečemu što nije baš tako dostupno. Drugo, čovek im to čini dostupnim. Tragično je to što je velika, prava umetnost neretko teško dostupna. Ili morate da date dobar novac za to, ili je teško doći do nje fizički. Drugo, oni koji mogu da vam je omoguće, nisu baš zainteresovani osim u situaciji kada bi imali veću dobit. Ali danas je veća dobit od smeća nego od kvaliteta. Primer je npr. Laguna. Ok, ne crnim ih totalno, oni su mi omogućili da pokupujem knjige Saramaga ali recimo zbog zarade izdaju takvo smeće poput Grabljivice a čoveku koji je doktorirao na temu književnosti odbijaju rad zbog tamo nekih "umetničkih" razloga. Gde je umetnost u Grabljivici i sličnim smećima? Nema je. To se prodaje masama. Odlutah malo. 

No eto nas i kod neizbežne ljubavne priče. Najbolje od svega je zaljubljivanje. Genijalno je to što momak kombinuje dve ljubavi a to su film i devojka koja mu se dopada. Snimajući je on pravi nešto što će tek u kasnijim scenama imati pravi efekat. I to što kasnije sledi mi je mnogo jača ljubavna priča od svega. No, ovo kombinovanje dve ljubavi je pravi pogodak. Momak je opsednut filmom i uz to dobija još jednu opsesiju. I nema zapuštanja jednog zarad drugog. Realno, ako zbog jedne stvari napustiš nešto što te ispunjava, ta stvar očigledno nije ono što treba da bude. 

Mislio sam da ovo ostavim za kraj ali bolje da sada ispucam. Oni koji su gledali film se verovatno neće složiti sa mnom ali ljubavna priča je ovde po meni jedina mana filma. Zapravo, verujem da je moj najveći problem to što sam gledao produženu verziju filma. Ne činite to. Evo razloga zbog kojih je ovakva ljubavna priča preterana. Prvo, mnogo vremena je potrošeno na previše izlizane stvari: zabranjena ljubav, rastanci, ugovoreni pa propušteni sastanci. Mislim sve je to ok, ima efekat kasnije ali ne mogu da se otmem utisku da sve ostalo u filmu čini tu priču bitnijom nego što ta priča vredi sama po sebi. Ne volim te isforsirano nesrećne ljubavi koje su takve eto tako, samo da bi moralo za nečim da se žali. Mislim sve je to ok, ali moglo je na to da se potroši manje vremena. Mogla je to da bude devojka u koju je bio zaljubljen bez da se razvlači o patetiše o nemogućoj vezi koja je zapravo moguća ili nije ali možda i jeste. Prc. Možda je to malo isečeno u regularnoj verziji tako nek postoji određena doza rezerve kod vas. Ako su secnuli ono što treba, ljubavna priča će biti samo jedno emotivno sećanje. U tom slučaju film treba da bude čista desetka. 

Elem, rekoh da je Alberto uvideo veličinu o ovom momku, i svojim stavovima i postupcima pokušavao je da ga pokrene da napravi nešto veliko. Da se film bazirao na ljubavnoj priči kako neki žele predstaviti, iskreno ne vidim zašto bi on bio toliko vredan. Film je odlično ispratio život. Ok, ljubav je verovatno najbitnija stvar u životu, nije sporno. Ona ti obasja ili zamrači sve drugo. Vidimo šta je ovaj momak postao i film je nekako taj njegov razvojni put preskočio. Videli smo ono u detinjstvu, vidimo sadašnjost, to što se desilo u međuvremenu moramo uzeti zdravo za gotovo. Nije to takva mana ali mi je ceo film falilo to šta je ovaj čovek postao. Kažem, ne čitam uvek o čemu se radi u filmu pa nisam znao ono što vi znate ako ste pročitali segment "priča". 

Mogli su tu da ubace dosta dobrih stvari a da skrate sa razvlačenjem priče o nesrećnoj ljubavi. Mogli smo videti kako je sve što mu se izdešavalo uticalo filmove ovog čoveka itd. Mislim da bi to dobro začinilo film. Ovaj momak je uspeo. Tu ništa nije sporno. I vidi se ko i kako ga je pogurao ka tom uspehu, šta je cena itd, ali ne vidimo baš šta je dobitak. Težak je put od onog da pričaš o nekome velikom do onog da drugi pričaju o tebi u tom kontekstu. Ako neko uspe da pređe taj put, pokaži mi kako i zašto. 

Hajde da isključimo ovu ljubavnu priču i da se bavimo odlaskom ovog momka iz mesta u kom je rođen i gde je proveo detinjstvo. Njegov odlazak bi prirodno trebao biti njegova lična drama. Uglavom, svaki film koji sam gledao bi se fokusirao na to. Ovaj film to radi maestralno. Već smo gledali priču o toj neostvarenoj ljubavi. Još muženja tuge ovog čoveka bi prešlo u paćeništvo. Njegov odlazak je perfektno iskorišćen za dramu onih koji su ostali. Verujem da svakom od vas užasno nedostaje neko ko više nije uz vas. Užasno je teško opisati taj osećaj praznine i nedostajanja. Ne fali ti neko samo zbog fizičkog prisustva, fali ti zbog svega onog što nosi sa sobom i na šta utiče. Taj nedostatak vas na najgori način izbaci iz ravnoteže. To izgleda kao da vam neko makne jedan oslonac. Ne možeš ga zameniti drugim. Samo naučiš da bolje držiš ravnotežu. Problem je samo što kada ostaneš bez glavnih oslonaca, padaš bespovratno. 

Kako postoje ljudi koji koji nas guraju napred, tako postoje i oni koji nas vuku dole (lebe mekani kakva rečenica). Ne vredi pričati o onim do kojih nam jednostavno nije stalo. Tužno je što nam nekada oni koje volimo mogu biti sidro. To što smo vezani za njih, može nas sprečiti u nekom uspehu. Ljubav prema kući u kojoj smo rođeni i povezanost za mesto gde smo proveli detinjstvo nas može sprečiti da odemo daleko i postignemo mnogo. E upravo tu je negde istina u ovom odnosu momka sa stvarima iz prošlosti. Nekada, da bi uradio ono što je najbolje za sebe, moraš da doneseš tešku odluku, da se opredeliš za jedno okrećući leđa drugom. Bitno je da ta odluka nije večna, da se osvrneš nekada i na ono što si ostavio iza sebe. 

Zašto se osvrtati na ono što si napustio? Iako si otišao odatle, tu su stvari koje neminovno voliš. Ako trajno napustiš sve, sve ono što voliš će ili nestati ili propasti. U tome ljudi neretko greše. Stvari koje voliš će te uvek oraspoložiti, uvek usrećiti, uvek nasmejati. Trudi se da ih držiš onakvima kakvim ih voliš. Ako ne u potpunosti, onda barem neka budu približno iste kakve želiš da budu. Ako ne postupaš tako, i ono što sada voliš i imaš će jednog dana doživeti istu sudbinu i na kraju ćeš skončati bez da si ostavio ikakvu lepotu iza sebe. To nije samo tužno za nas same, to je sebično prema drugima. 

Elem, rekoh da imamo scenu u kojoj momak krišom snima devojku koja mu se dopada. Kada posle mnogo godina on gleda taj snimak, vidi se koliko ta scena više govori od sve one ljubavne prekomplikovane zavrzlame. Sve te slučajnosti, sva ta patnja, sva ta priča oko isforsirane zabranjene ljubavi nisu dozvolile da prava ljubav bude na sceni. Nisi mi dao dovoljno jaku ljubavnu priču da bi mi pravio dramu od nje. Ali sa scenom kada posle mnogo godina ovaj čovek gleda taj snimak, sve su ispravili. Čista perfekcija. Nemamo priču o komplikacijama, o neprebolnoj tuzi, o patnji, o čaše lomim ruke mi krvave. Imamo užasno jednostavnu ali nadasve efikasnu scenu koja nam bez i jedne jedine reči govori sve. Da ste se u tom momentu uključili u film, sva osećanja ovog čoveka bi vam bila jasna. I jasnija su nego u celom prethodnom delu filma. Neću komplikaciju - hoću emociju.

Mogao bih opet da krenem sa pričom koliko je Morikone nepobediv, koliko su mu kompozicije maestralne ali ću se ponavljati. Mnogo puta sam već pisao o tome. Nije sporno, ima i danas majstora koji sjajno rade posao. Ali moraš da znaš da iskoristiš ono što čovek iskomponuje. Recimo, u Interstellaru imamo odlične melodije, ali one su toliko forsirane da su prestale da budu važne. Ovde je tajming savršen. U nekoliko scena, samo njegova muzika je dovoljna da osetite knedlu u grlu a verujem da će se neki i rasplakati. Sjajna scena + Morikone = Emocija na kvadrat. 

I šta je poruka? Naravno da mora da postoji poruka, pa svaki veliki film ima poruku. Ako je već veliki deo ovog filma posvećen samoj sedmoj umetnosti i ljubavi prema njoj, ovde nam je upravo kroz nju došao odgovor na veličanstven način. Postoje stvari u životu kojih moraš da se odrekneš, koje neminovno moraš propustiti, kojima ćeš okrenuti leđa, koje ćeš zaboraviti, ali nipošto nemoj da to budu oni koji te čine najsrećnijim. Bez njih, sve ono što radiš nema nikakvog smisla.

Zanimljivosti:
Tornatoreova ideja je bila da ovaj film na neki način bude čitulja starim filmovima. Filip Norije (Alfredo) sve svoje linije izgovara na francuskom. Njegov glas sa pravim tekstom je zamenjen glasom Vitorija Di Prime dok se u verziji prikazanoj u Francuskoj čuje Norijeov glas. Rečenicu iz filma "Ora che ho perso la vista, ci vedo di più/Now that I lost vision, I can see more" iskoristio je bend Dream Theater u svojoj pesmi Take The Time.

Naj scena:

Ne isecaj ono najlepše

Moja ocena: 9/10

Нема коментара:

Постави коментар