Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

среда, 06. мај 2015.

The Last Man on Earth (1964)


The Last Man on Earth (1964) on IMDb
Žanr: Horor | Naučna Fantastika
Režija: Ubaldo Ragona, Sidney Salkow
Glumci: Vincent Price, Franca Bettoia, Emma Danieli...

Priča:
Kada zaraza ljude pretvori u žive mrtvace, poslednji čovek na Zemlji postaje odlučni lovac na vampire.

Moj osvrt:
Metisonovu knjigu "Ja sam Legenda" sam pročitao pre nekih pola godine. Očekivao sam lako i zabavno štivo, ništa više od toga. Dobio sam odličnu knjigu sa neverovatnom simbolikom, slobodno mogu reći masterpis. Kada su u pitanju ekranizacije, uključujući i ovu, pogledao sam tri. Omega Man je zabavan, povremeno originalan ali nije uspeo da donese nešto više. Malo su izgubili dramu zbog šminke ali sve u svemu, bio je to ok filmić. Ja sam Legenda sa Vil Smitom ne zaslužuje da nosi isto ime kao ova knjiga. To je "Ja sam Legenda" za dečicu. Potpuno promašeno viđenje onog što ova knjiga jeste. Last Man on Earth se najviše približio knjizi ali je prilično zbrzan. Bez obzira na relativnu sklepanost, ovo je najbolji film po pomenutoj knjizi. 

Verujem da priču znate. Zaraza vlada i mi pratimo jednog čoveka koji je imun i sam se bori protiv svega. U novoj verziji ovog filma su odlučili da to budu neki efektima nabudženi vampiri što zaista ne služi ničemu. U Omega Man su očigledan primer simbolike o kojoj ću kasnije. U Last Man on Earth su isto to. Oni neko vreme deluju kao zombiji koji pomalo i rezonuju. Nije to nešto opasno sjajno na izgled ali opet radi posao bolje od efekata za klince. 

Ono što u ovakvoj priči moraš da dostaviš je drama. Čovek je izgubio sve, sam je i moraš da pokažeš efekte te samoće. U I Am Legend su donekle uspeli to da predstave. U Last Man on Earth su to doveli na zavidan nivo. Ne kao u knjizi ali svakako zadovoljavajuć. Recimo imamo jednostavnu scenu gde glavni lik uzima dečiju lutku u ruku i zamisli se. To je sitan detalj ali pokazuje već nešto. Vidi se i zasićenost celom situacijom. Kada toliko vremena provedeš u borbi protiv nečega i ne možeš pobediti, ne vidi se izlaz, mora se javiti i malodušnost, mora se javiti i izgubljenost, mora se javiti i koketiranje sa predajom. Ovde vidimo sve. Vidimo da se bori ali vidimo i koliko mu je teško. Vidimo da polako gubi nadu. Nema filmskog heroja, samo odlučan, običan čovek. 

Čovek ima neke ustaljene navike, stvari koje non stop ponavlja. Vremenom se on njih zasiti i menja ih. Stvar je što mu navike na koje ovaj čovek pokazuje spašavaju život. Kroz gađenje svakodnevnom rutinom mi zapravo vidimo koliko je ovom čoveku dosta svega. Sada već možemo postaviti pitaje, ako je izgubio ženu i dete, šta to gura ovog čoveka napred? Šta ga motiviše da svakog dana traži izlaz, da traži lek za one kojima lek ne treba, da pokušava da spase one koji ne žele spas? 

Veliki deo filma je posvećen sećanju glavnog lika. To se ispostavilo kao dvosekli mač. Problem sa tim je što je dosta usporio do tada prilično brz film. Zapravo da film traje znatno duže, ovo ne bi ni bio problem i bilo bi dosta vremena da se ona priča iz knjige primi kako treba. Sa druge strane ova priča iz prošlosti daje neko objašnjenje i početak nečeg što je dovelo do ovako lošeg stanja. To i nije tako bitno koliko je moćno prikazana drama glavnog lika. U verziji sa Vil Smitom gubitak žene i deteta je odrađen pomalo patetično i već viđeno. Ovde je to opak šamar. Iskreno, od filma iz ove godine nisam očekivao ovako mudadžijske stvari. Drama glavnog lika je zaista potresna i donosi set memorabilnih scena. 

Zapravo ovaj film (tačnije knjiga) je odlična simbolika na to kako se svet menja. Koliko puta ste čuli da je viteštvo izumrlo, da nema više džentlmena, da se niko više ne bavi određenim zanatom, da niko više ne pravi takvu i takvu muziku, da se sve manje ljudi druži uživo itd. To je jasan pokazatelj da se svet menja. Zamislite sada zaražene ljude kao one koji prihvataju promene a čoveka čiju priču gledamo kao nekog ko te promene odbija. Film jasno aludira na promene na gore jer one ne trpe različitost. Što smo stariji, svesniji smo tih loših promena. Ne potresaju nas mnogo ako je naš svet u njima siguran. Ali šta ako nije? Šta ako se menjaju oni koje volimo? I tu ovaj film poentira opasnim scenama.

Vidite li sada gde film sa Vil Smitom pada? Ovaj film promenjene ljude konačno prikazuje kao svesne. Kada prihvate promenu, ti ljudi su potpuno svesni ali su prihvatili zlo u sebi. To može i ovako da se gleda. Npr. vidimo haos koji se dešava oko nas. Zamislite da taj haos ljudi prihvate kao normalno ponašanje. Onda mi postajemo oni koji su čudni a oni postaju sistem koji određuje vrednosti. Šta onda znače oni CGI vampiri iz Ja sam Legenda? Tu onda imamo površnu priču o zombijima i čoveku koji treba da preživi sve to dok se nada da će pronaći još živih. Svaki film o zombijima je takav. Neću čak ni da pominjem koliko je taj film sa Smitom očajno razradio priču sa psom. Poglavlje u knjizi gde se odvija priča sa psom baš ostavlja gorak utisak. Ovaj film je donekle fino preneo tu priču ali mi smeta što ju je zbrzao pa ne ostavlja toliko jak utisak. Mogli su tu priču razvući između ostalih. Tada bi ovo baš imalo željeni impakt. Ali za to je bio potreban znatno duži film. 

Zamislite sada čoveka koji odbija promene koje i nisu baš dobre, koji ne želi da prihvati deformaciju koje novo doba donosi, koji i dalje radi sve po starom. Nije li to čovek koji se suprotstavlja sistemu koji je truo? Nije bitno što je taj sistem moćniji, što je većina u tom sistemu. To ovog čoveka čini još većim jer vidi dalje od ostalih. Nije li ovakav čovek heroj jer ne prihvata ono što mu sistem nalaže. Nisu li heroji upravo takvi, dovoljno ludi da ustanu protiv lošeg, protiv snažnijeg? Bolna činjenica je da su takvi ljudi sve ređi. Vidite li sada paralelu sa ovim filmom. Nije li taj čovek veliki, nije li poželjan a opet teško da ga možemo pronaći. Nije li on deo priča koje slušamo? Nije li on legenda?

Zanimljivosti:
Kada Prajs ubacuje tela u svoj automobil, to nisu lutke već pravi ljudi. Sam Prajs je insistirao na ovome. Iako je ovaj film verniji knjizi nego li Omega Man i I Am Legend, on je promenio ime glavnom liku. Džordž Romero je izjavio kako mu je ovaj film bio inspiracija za Night of The Living Dead. Sam Ričard Metison (autor knjige) je napisao scenario za film ali kako mu se rezultat nije dopao, tražio je da ne bude naveden kao scenarista. On je smatrao da Prajs zbog svoje prefinjenosti nije pravi izbor za glavnu ulogu.

Naj scena:

Zgarište

Moja ocena: 7/10

1 коментар:

  1. Cao ubacite film za ocenu i misljenje a film je Next of kin 1989, nije na spisku. :)

    ОдговориИзбриши