The Shining (1980)

Kod nas nazvan: Isijavanje

Žanr: Drama | Horor | Misterija

Režija: Stanley Kubrick

Glumci: Jack Nicholson, Shelley Duvall, Danny Lloyd...

Priča:

Porodica tokom zime preuzima ulogu čuvara sablasno praznog hotela. Zlo koje je prisutno obuzima oca dok sin vidi užasne slike iz prošlosti...

Nov osvrt:
Oni koji se već duže druže sa mnom na ovom blogu, znaju da sam brisao gomilu jadnih tekstova. Takođe, više puta sam pomenuo da su i trenutni tekstovi podložni izmenama. Tačnije, ukoliko smatrate da je neki tekst za relevantan film siromašan, svakako treba da ukažete na to da ga treba doraditi. Naravno, za tekstove za Persi Džeksone, Argoe, Igre Gladi i slične gluparije ne pada mi na pamet da se trudim ponovo. Poštovani čitalac je ukazao na slabosti postojećeg teksta za Shining sa čim se svakako slažem a ovo je film koji zaslužuje bolju analizu pa sam se potrudio da dodam još nekoliko reči na ono što već piše. Neću brisati tekstove, samo ću dodavati nove osvrte u njih tako da i ispod ovog novog osvrta imate onaj stari.

Za razliku od momenta kada sam prvi put pisao o ovom filmu, sada mogu da kažem da sam bogatiji za iskustvo čitanja knjige po kom je film snimljen. Znate da sam u skoro svakoj situaciji na strani knjige ali ovog puta sam na strani filma. Eto, pored Prestiža, Zatvorenog Ostrva, dobili smo još jednu situaciju gde sedmoj umetnosti dajem prednost. Ima film manje detalja od knjige ali upravo izbacivanjem raznorazne fantastike, Kjubrik je izbacio potencijalnu površnost i dao ovom filmu mnogo veću dubinu i znatno sablasniju atmosferu. Ne shvatite pogrešno, knjiga jeste veoma dobra ali Kjubrik je otišao korak dalje. Raznoraznim fantastičnim pojavama King jeste začinio radnju knjige ali Kjubrik je bez toga dobio tmurniju atmosferu i veći fokus na psihologiju što svakako ima veću vrednost.

Ni jednog momenta ne treba gubiti iz vida da je Džek Torens pisac. Film je tako višeslojan da ovu činjencu moramo imati na umu. Veliki deo onog što vidimo je zapravo plod piščevog uma. On kao pisac mora da ima karakteristične uslove za rad. Tu dolazi hotel. Većina pisaca i voli da se osami da bi bila kreativna. Motiv naravno pronalazi i u mračnoj istoriji hotela. Piščeva mašta ume da oživi sve priče, da ih začini, da ih prenese na svoju okolinu. Uostalom, pisao sam već o tome u tekstu o odličnom In The Mouth of Madness. I tu kao i ovde, pisac budi ono mračno.

Potpuna osama ovog pisca je nemqoguća iz prostog razloga što ne možeš iz svega da isključiš svoju porodicu. E tu film pokazuje mnogo, šireći celu priču i na ove likove. Ne postoji samo jedan kreativni um, ne postoji samo jedan tok, ne postoji priča o samo jednoj osobi. Porodica je nešto čega se ne možemo odreći. Oni mogu da budu snaga u kreaciji. Ali oni nekada mogu da budu i teret. To je veliki problem. Ako neko sprečava tvoju priču da zaživi, zašto se priča ne bi okrenula protiv njega. Zašto pričom ne bi kaznio nekoga. Mislim, nije to prvi put ovde urađeno. Dante Aligijeri je u Pakao iz Božanstvene Komedije smestio mnoge likove kojima baš i nije bio sklon. Ali sama ideja je bolesno dobra. Na stranu što mi se to u Danteovom masterpisu nije naročito dojmilo.

Evo i malo fine simbolike. Vidimo da ova porodica ostaje na neki način zarobljena u hotelu. Okružena snegom ona baš nema šansu da promeni to stanje izolacije. To je stanje stvari ako na sve gledamo sa njihove tačke gledišta. A šta drugi kažu kada se mi izolujemo, kada smo nepristupačni, kada nam je nemoguće prići? Tada ljudi kažu da smo hladni. Hajde opet da se vratimo na činjenicu da je Džek pisac. Može li njegova kreativnost da stvori tu izolaciju, te zidove u okviru kojih je samo ono što je bitno. Svi ostali su uljezi, neprijatelji.

Tragedija u hotelu kao deo mračne prošlosti se vraća u nekolicini dobrano jezivih scena. I ta tragedija je dokaz višeslojnosti ovog filma. Prvo, tu stoji kao pretnja, kao nagoveštaj nečeg lošeg. Drugo, ona je motiv piscu, nešto na čemu on može da zasnuje svoju priču. Treće i najbitnije, to je sveprisutno zlo. Stvar je u samo u tome ko i kako prihvata to zlo.

Kada kažem da je stvar u tome ko kako prihvata to zlo, mislim prvenstveno na Džeka i na njegovog sina. Klinac nije toliko upoznat sa zlom ali je svestan da ono postoji kao nešto mračno, nešto nepoznato. Zbog toga, njegova reakcija je očekivana. Strah je jasan i njegova želja da pobegne je posledica. Džek reaguje drugačije. On je prigrlio zlo. Zašto? Vratimo se na ono da je Džek pisac. Da bi ostvario ono što želi, da bi njegova kreativnost dala ploda, treba mu više utisaka, više iskustva. Ako želiš da odlično pišeš o nečemu, moraš to da poznaješ. Eto jednostavnog razloga zašto je Džek prihvatio zlo. Kao takav, on je mnogo samouvereniji, mnogo opušteniji. Oseća se mnogo bolje. I opet, svako ko se nalazi sa druge strane je neprijatelj. Ovo je već opasan horor, jer sa druge strane može biti njegova porodica.

Ako obratite pažnju, na sve strane ćete videti lavirint. Ispred hotela imamo lavirint od žive ograde. U hotelu, kada klinja vozi svoj tricikl, hodnici konstatno izgledaju kao lavirint. Da ne lupetam bez potrebe o simbolici i izlazu koji je teško pronaći. Ceo film je na neki način lavirint gde ne znamo šta nas čeka iza narednog ugla, gde nas put vodi i da li ćemo ikada pronaći izlaz. Za mene je možda najbolji lavirint onaj u piščevom umu, gde se njegovo raspoloženje menja, njegov lik traži pravi put i sve vreme imamo taj utisak da su i on, njegova supruga i sin konstantno u tom lavirintu.

Imamo i to "isijavanje" kao sposobnost da između ostalog vidiš ono što je bilo i ono što će biti. Ako si odrastao to možeš iskoristiti da činiš dobre ili loše stvari. To svakako može da ti bude i prednost u nekim slučajevima. Ovde imamo situaciju da klinac može da vidi mnogo više nego što bi trebao i smeo. U tome i jeste horor. Klinci ne bi trebali biti opterećeni nečim mračnim što se desilo ili opasnošću koja ih čeka. I upravo Deni, koji tek postaje svestan zla, nama donosi sve strahote koje su živele i još uvek žive. Ako je Džek neotporniji na zlo, ako će ga prigrliti da bi uspeo, zašto to zlo kreće po Denija? Zato što klinja ovde predstavlja budućnost. Ako je tamna strana zarobi, jasno je šta nam sledi.

Dosta se potencira na toj priči kako Džek više ne pije, kako se sredio, kako želi da sve bude kako treba. Isto tako, vidimo da se on prilično muči sa pisanjem. Na kraju, vidimo da kreće da ludi upravo kada kreće da piše. Ovo nikako nije slučajnost. Neki od velikana su upravo najbolje stvari pravili i pisali u totalnom ludilu. Nebitno da li je reč o piscima ili pesnicima. Sa jedne strane, ludilo budi najveću kreativnost. Sa druge strane, to ludilo donosi gomilu problema, tj. postoji cena koju moraš da platiš. Dakle taj Džekov trud da bude sve kako treba pada pred ludilom koje ga obuzima.

Ako gledamo u tako ludog Džeka, njegovo stanje je takvo da izgleda kao da je samouvereniji, veseliji, sigurniji. U normalnom stanju, on je veoma napet, nervozan i vidi se da prilično kontroliše emocije. U momentu kada on prigrli zlo, deluje znatno snažnije. I to je ono o čemu sam pričao. Ovaj odrasli čovek prihvata zlo. Dete ga prirodno odbija. Imamo još jednu scenu koja to najbolje pokazuje. Klinac u jednom momentu vidi nakaznu ženu dok Džek vidi lepoticu. Klinac vidi stvari onakvem kakve jesu, Džek je u iluzijama. Prihvatiće ono što ne valja samo ako mu to donosi ono što želi.

All work and no play makes Jack a dull boy. Velika istina. Kada sam pisao o In the mouth of madness, rekao sam da pisac svoja iskustva pretvara u priču. Zamislite pisca koji bi samo sedeo i pisao bez da proživi nešto. Odakle bi čupao iskustva. Danas vazda aktuelna Pesma Leda i Vatre je kreacija Džordža Martina. Fanovi prosto vrište na ovog čoveka. Čitam uvrede tipa "umesto što gledaš taj fudbal, bolje sedi i piši". Ne možeš da uradiš dobru stvar ako sediš i lopataš. Moraš da skupiš motivaciju. To se i vidi u njegovim knjigama. Već posle druge knjige sve je repetitivno i nezanimljivo. Neprestano se koristi isti šablon. Malo vas umuva nekom pričom i manje bitnim događajima, onda vas šokira nečim i sve u krug. Dok sam čitao treću knjigu, rekao sam prijatelju da mi nije naročito impresivna. On mi je odgovorio da sačekam neku svadbu pa ću onda da komentarišem. I šta, čitao sam gazilion strana da bi se šokirao jednim događajem na svadbi? Slabo je to rođaci. Prave knjige imaju više stvari na 10 strana nego ovakve cigle na stotinama. Ne tucite umetnike da stvaraju neprestano inače će njihov rad postati šablon.

Pomenuh više puta te promene raspoloženja i prelazak u ludilo. Malo ljudi može to da odglumi i ovaj film sigurno ne bi bio bez jednog od najvećih na svetu filma. Nikolson može samo osmehom da dočara šta hoće a kamo li kompletnom glumom. Ova gluma spada u onu besmrtnu. Ubediće vas u svaku emociju, u nervozu u bes u ljubav u veselje u histeriju u ludilo. Film zaista ima spor ritam ali upravo takav dozvoljava Nikolsonovoj glumi i transformaciji njegovog lika da blista u najboljem sjaju. Čini mi se da mi svako novo gledanje donese nove detalje, nešto što do sada nisam primetio i na svako naredno gledanje film mi je sve bolji. Zato i ova ocena više.

Moj osvrt:

Posle Shawshank Redemption, Green Mile i The Mist, evo nam još jednog remek-dela po romanu Stivena Kinga. Do knjige sam došao pre nekoliko dana tako da je još nisam pročitao pa neću vući paralele između nje i filma. U samom uvodu vidimo automobil koji se zaputio "Bogu iza nogu". Osim što gledalac ovde uvidi lepotu prirode, on utvrdi koliko je čuveni hotel udaljen od civilizacije. Što bi naši stari rekli "dve muve jednim udarcem". Doduše, na koji sekund se vidi senka helikoptera iz kog se snima sve ovo. 

Ubrzo upoznajemo glavne likove koji će sami provesti zimu u hotelu ali i saznajemo mračnu prošlost samog zdanja. Tu gledaocima može da se učini da im je manje-više servirana i buduća priča. Samo nepažljiv gledalac će na kraju filma pomisliti da je bio u pravu. Kjubrik još jednom pokazuje svoju genijalnost. Čovek sve čega se dohvati pretvori u zlato. Jednostavno, on nema film a da nije vrhunski. Ovde je postavio domaći zadatak svima kako se gradi atmosfera. Pre svega se fino potrudio da predstavi koliko će likovi biti izolovani od svega. Sledeća stvar koju nam je genijalno servirao je sam hotel. On izgleda velelepno, ali da bi bilistao u pravom sjaju, u njemu bi morala da se nalazi gomila ljudi. Ovako, prazni, jednolični hodnici deluju sablasno. 

Scene u kojima se klinja vozika hodnicima su tako sjajne i tako dobro snimljene da sam sve vreme imao utisak da će nešto da iskoči iza ugla ili kroz neka od vrata. Takođe, film uspeva zvučnim efektima da prikaže celu prazninu i veličinu tog sablasno praznog prostora. Imamo scene u kojim klinja vozi svoj tricikl gde točkovi odzvanjaju hodnicima, takođe imamo scene u kojim glavni lik baca lopticu od zid što odjekuje opet celim hotelom. Što se tiče onog što čini glavnu priču, tu treba biti veoma pažljiv, jer opet, onaj isti nepažljivi gledalac će sve pripisati ludilu. To bi opet ostavilo mnoga otvorena pitanja ali ovde ih nema. Zbog toga, svaki razgovor u filmu, svaka pričica koja se pojavljuje može da ima veliki značaj.

Ovaj film je toliko dobar da bi lagano mogao da se razdvoji na tri odlična horora. Ovde smo dobili sve u jednom i to je genijalno ukomponovano u celu priču. Kada sam komentarisao cenjeni Session 9, dobio sam mail sa pitanjem kako je moguće da mi se taj film nije svideo više. Evo odgovora na to pitanje. Session 9 je praktično preuzeo neke elemente The Shining-a i bazirao se na njih. Ne sporim kvalitet tog filma ali sam ga gledao nedugo posle ovog remek-dela i zbog toga nije uspeo da mi ostavi bolji utisak. Kada sam pisao o Don't Look Now pomenuo sam spori ritam i tog i ovog filma. The Shining-u ne samo da ne smeta taj sporiji ritam, on tim ritmom koristi svaku mogućnost da podigne kvalitet filma. Koristi sav potencijal svake scene. 

U postu o filmu Ils sam pominjao da čim je scena počinjala da bude napeta, nešto bi je prekinulo. E ovde upravo ta tenzija dolazi do izražaja. Pomenuo sam već klinjihe vožnje dugačkim, sablasno praznim hodnicima hotela. Imamo i scene gde njegovi roditelji idu tim hodnicima, imamo sablasne pojave, imamo bolesno dobro finale i jurnjavu kroz lavirint ispred hotela. A taj lavirint, braćo i sestre... Kroz njega dvoje likova prolazi jednom u toku dana. Momentalno sam sebe zamislio unutra i mogu vam reći da osećaj nije ni malo prijatan. Reč dve o glumi. Džek Nikolson... mislim da je ovo sasvim dovoljno. Šeli Duval sa svojim karakterističnim izgledom i fantastičnim pogledom daje odličnu notu svemu ovome. 

Nedavno sam ovaj film reprizirao sa ortakom koji je rekao "zar nisu mogli naći lepšu glumicu". Verovatno jesu, ali bolju za ovu ulogu teško. Deni Lojd je sjajan. Biti ovako ozbiljan, za jednog klinca je pravi poduhvat a ovaj dečkić je ulogu izneo vrhunski. Kao što sam već više puta pomenuo, kada je Kjubrik u pitanju, ja ne znam za slab film. Za sada, jedino mi se nije dopao Dr. Strangelove ali to se spremam reprizirati tako da moje trenutno mišljenje svakako treba uzeti sa rezervom. Ovaj film je remek-delo koje treba da bude na meniju svakog filmofila.

Zanimljivosti:

Tokom snimanja, Kjubrik je često zvao Kinga u 3 sata ujutru pitajući ga razne stvari. Jedno od pitanja je bilo "Da li veruješ u Boga". Kada je Kjubriku palo na pamet da režira film, istog momenta je nazvao Kinga zaboravljajući na 5 časova razlike između Engleske i Mejna. King je bio mamuran, brijao se i pomislio je da se nešto loše desilo jednom od njegove dece. Bio je šokiran kada je shvatio da je Kjubrik na vezi. King je izjavio kako se seća da mu je Kjubrik odmah krenuo objašnjavati potencijal priča o duhovima, zato što one nagoveštavaju da ljudi zapravo prežive svoju smrt. King ga je potom pitao šta misli o paklu na šta mu je Kjubrik odgovorio da ne veruje u pakao. 

Kjubrik je odustao od scene gde bi životinje od žive ograde oživele (koja rečenica). King je želeo da odgovori Kjubrika od namere da uzme Nikolsona kao glavnog glumca. U svakoj sceni u kojoj Džek priča sa duhovima, postoji ogledalo. Pošto krv nije smela da se prikazuje u trejlerima, Kjubrik je ubedio bord da je to zapravo voda prepuna rđe i ta scena se provukla u zvanični trejler. On je zaštitio malog Denija Lojda na snimanju od svih potencijalno strašnih scena tako da je sam Lojd priznao da do svoje trinaeste godine nije ni shvatio da je glumio u hororu. Bacanje loptice po hotelu je Nikolsonova ideja. Za scenu u kojoj Nikolson probija vrata napravljena su vrata od mekog, lako lomljivog materijala. Kako je Nikolson neko vreme radio kao vatrogasac i dobro rukovao sekirom, on je smrvio ta vrata pa su ipak morali napraviti čvršća. 

Kjubrik je želeo da scene snima redosledom kojim se one pojavljuju u scenariju. Scene u kojima se Deni Lojd vozi hodnicima hotela su snimane iz invalidskih kolica. Scena u kojoj Nikolson baca lopticu je snimana danima iz razloga što je ona često završavala na kameri. Kingu se nije dopala Šeli Duval kao izbor za glavnu glumicu jer se nije podudarala sa likom iz knjige. Film je izašao na 70ti rođendan Sketmena Krotersa koji ima značajnu ulogu u filmu. Preko 5000 dece je bilo na audiciji za ulogu Denija. Ideja da pomera prst kada priča sa Tonijem je upravo Deni Lojdova. On je to spontano radio što se Kjubriku prilično svidelo. 

Scena u kojoj teniska loptica dolazi do denijevih igračaka je snimana 50 puta. Scena u kojoj Vendi trči uz stepenice sa nožem je snimana 35 puta, tako da ako se izračuna koliko se ona penjala dobije se zapanjujuća činjenica da se mogla popeti na Empire State Building. Nikolson je jedan od retkih koji je izjavio da je uživao u radu sa Kjubrikom. Sam King nije znao šta Redrum znači dok nije otkucao reč. Film je bio nominovan u dve kategorije za zlatnu kupinu, nagradu koja se dodeljuje najgorim filmovima i glumcima, pa vi vidite braćo i sestre kakvi paceri odlučuju o kvalitetu. 

Naj scena:

Legendarna "Here's Johnny"

Moja ocena: 10/10