Invictus (2009)

Kod nas nazvan: Nepobedivi
Žanr: Biografski | Drama | Istorijski | Sportski
Režija: Clint Eastwood
Glumci: Morgan Freeman, Matt Damon, Tony Kgoroge...

Priča:
Nelson Mendela, u svom prvom mandatu predsednika Južne Afrike, pokušava da ujedini zemlju tako što inspiriše ragbi tim tokom svetskog prvenstva 1995.

Moj osvrt:
Invictus nije naročito epohalan film ali je savršena pokazna vežba kako pravi političar treba da postupa. Ima ovde previše holivudske limunade da bi bio shvaćen ozbiljno ali je ona limunada koja vas natera da razmislite i koja, moram da priznam, povremeno izazove divljenje. Teško je naći film koji je Istvud režirao a da je loš (kahm američki snajper kahm). Čak i oni filmovi koji su mu pomenute limunade (poput Space Cowboys) su jako dopadljivi i veoma gledljivi. 

Krenimo od Mendeline reakcije kada mu novine postave pitanje da li je spreman voditi zemlju. Njegove pristalice gledaju osorno na taj članak dok Mendela to prihvata kao validno pitanje. I upravo tu je jedna od osobina velikih ljudi. Kritiku prihvataju kao izazov. Kada se njihovo umeće dovede u pitanje, oni su spremni pokazati da mogu. No uzmimo našeg gospodara. On bi prvo ugasio takve novine, tačnije ne bi ni došlo dotle da se naslov objavi. Drugo, diskreditovao bi svakog ko postavi pitanje umesto da da odgovor. Zašto? Zato što nesposobnost mora da se sakrije nekako braćo i sestre. Lakše je diskreditovati lažima nekog ko ti postavi realno pitanje, lakše je odgovori neistinom nego zaista uraditi nešto. 

Sledeći korak koji Mendela radi je nešto neoubičajeno. Traži da ljudi koji su sarađivali sa prethodnom vlašću ostanu pod uslovom da daju sve od sebe u svom poslu i pod uslovom da mogu da se zamisle da rade za nekog kao što je on. Tako pridobijaš veći deo ljudi. Tako ćete saslušati i oni koji su protiv tebe. Paralela koju bih povukao ovde sa domaćim vladarom nije sasvim negativna. Sećam se da je po dolasku na vlast tražio neke stručnjake iz prethodne da ostanu. No oni su odbili ali se kasnije šljam iz prethodne strukture priključio. 

Sledeći veliki Mendelin potez - nije dao da se menja ime ragbi tima. Time pokazuješ da poštuješ tradiciju i/ili istoriju druge strane. I dok se kod većine slavi rušenje ovde imamo nešto potpuno drugo. Zamislite npr. da su po padu Habzburga u Austriji odlučili da sruše sve što su ovi sagradili. Šta biste posećivali u Beču? Mi nekako volimo da pljujemo na svoju istoriju, na svoju tradiciju, ili je pak koristimo u pogrešne svrhe. Ne moramo da se volimo, ali uvažavajmo se. Poštujmo rad, poštujmo nešto što je godinama građeno. Film funkcioniše po principu razumevanja, praštanja i uvažavanja. Mnogo bolje nego revanšizam i osveta, priznaćete. 

Sledeća dopadljiva stvar je način na koji se udružuju strane koje su se do sada mrzele. To je prikazano ni manje ni više nego u Mendelinom obezbeđenju. Na koji način taj tim počinje da funkcioniše kako treba? Ne vole se ali su prvenstveno ujedinjeni oko istog cilja. Verujem da bi nas neka katastrofa zbližila. Onda pokažemo da možemo biti ujedinjeni u jednom cilju. Onda osetimo neki nacionalni ponos. Ali zašto bi čekali katastrofu? Ujedinimo se za bilo koji dobar cilj. Ako čovek ima dobar cilj, stao bih uz njega makar on bio najveći govnar u istoriji. Tek tako ujedinjeni možemo videti stvari koje će nam se svideti kod drugih ljudi. Ovde se ljudi udružuju kroz ragbi, kroz neobavezno čavrljanje. Onda zaborave neku mržnju i gluposti koje razdvajaju. Ne moramo da volimo isto ali možemo da funkcionišemo zajedno. 

Treba pomenuti i neke poteze koji su, da tako kažem dvosmerni. Funkcionišu dvostrano. Recimo kada na Mendelin predlog ragbi tim krene da obilazi državu, odlaze u delove gde žive siromašni klinci. Prvo, klinci koji su uglavnom voleli fudbal, sada se povezuju sa ragbi timom. Drugo, momci iz tima vide u kakvoj bedi žive deca i vide koliku im sreću donosi samo ta poseta. Onda vide da na terenu imaju da igraju za koga. Imaju veći motiv. I to je još jedna sjajna odluka. 

Pogledajte Mendelin pristup svakom. U svakom prokletom dijalogu ne stavlja sebe u prvi plan već uvažava druge čak i ako rade za njega. Konstantno isticanje drugih u prvi plan i konstantna pohvala automatski dovodi do toga da je drugim ljudima prijatno u njegovom okruženju. Samim tim, ti drugi ljudi blistaju. Svesni su njegove skromnosti i uviđavnosti. 

Fino je što je priča ispričana kroz sport. Prvo, pitkije je od politike. Drugo, ima taj takmičarski naboj. Treće, pristupačnije je većem broju ljudi. Akcentuje se taj sportski, viteški sukob pre političkih trvenja i spletki. Svakako priča ne može biti toliko ozbiljna kao da je ispričana kroz veliku dramu ali je jako efikasna ovakva kakva jeste.

I pre nego pređem na ono što mi se nije svidelo, poslednja od dobrih stvari (uz glumu naravno). Imamo situaciju kada Mendela obilazi tim pre početka takmičenja. Kada ste videli domaće političare da tako rade? Oni se slikaju i šalju čestitke tek ako sportisti naprave uspeh. Mendela ragbi timu odaje poštovanje i pre početka turnira. 

Veliki problem je što je ovde od Mendele napravljen nadčovek. Ne sporim ništa što je uradio i postigao ali ovo je previše patetično. Dovoljni su njegovi potezi da ispričaju priču o njemu. Dovoljna je njegova priča da čovek oseti divljenje i sažaljenje prema tome kroz šta je prošao. Ali gomila scena u kojima se ističe kako on ne uzima ni sekunda odmora, kako ne spava, kako i dok odmara zapravo radi, podseća na sranja koja moramo da slušamo svaki dan. Verujem da je bio vredan čovek ali ovo je jednostavno previše. 

Drugo, nekako mi je nelogično da je on mastermajnd baš iza svega ovoga. Verujem da je imao udela u uspehu ove ekipe ali nekako mi sve izgleda kao igrica koju je sam odigrao. Sam je vukao poteze i uvek se dovoljno ljudi (ili barem oni pravi) povinovalo tome što on želi. Trebali su malo zauzdati ove mastermajnd stvari i možda se poigrati nekom činjenicom. 

Scena na kraju kada mendela prolazi kroz oduševljeni narod je neprocenjiva. On uživa u sreći ljudi. Iako nekako u filmu izgleda da je on to svojeručno postigao, možemo to ovde zanemariti. Jednostavno to treba da bude cilj jednog državnika a ne da ga samo jedna strana kuje u zvezde dok drugu gazi i tera iz sopstvenog doma. To je bitna razlika. Ono što film propušta a mislim da je krucijalno, to je da kaže da ti problem nisu rešeni. Ovde na kraju filma deluje kao da se sve složilo. Zapravo, Južna Afrika je i dalje izmučena zemlja sa previše siromaštva, korupcije, netrpeljivosti i smrti. Možda je takva gorka poruka mogla da se pošalje na kraju. Da je uprkos svim naporima jako teško izboriti se sa tom ljudskom, destruktivnom prirodom. To mnogo bolje radi Blood Diamond. On je priča o narodu. Ovo je pričica o Mendeli.

Zanimljivosti:
Mendela je izjavio da samo Morgan Frimen može da ga tumači pa je on i bio prvi izbor za ulogu. Pošto Frimen levak, morao je naučiti da prirodno koristi desnu ruku pošto je Mendela bio dešnjak. Pre početka snimanja, on je tražio blagoslov od Mendele. Ćelija koju posećuju u filmu je zaista ćelija u kojoj je Mendela proveo 18 godina u zarobljeništvu. Tokom snimanja scena na stadionu, na tribinama je bilo oko 2000 ljudi. Specijalnim efektima su postigli da je stadion dupke pun. 

Invictus na latinskom znači "nepobeđen". Klint Istvud je tokom snimanja postao fan ragbija. Dejmon je želeo pomoć od Pienara (kojeg glumi) za pripreme za ulogu. Kada je došao do njegove kuće, pozvonio na vrata, Pienar je otvorio i onda su se samo gledali neko vreme. Pošto je Dejmon neuporedivo manji od Pienara, izgovorio je "I look much bigger on camera." što je razbilo tenziju. Scena u kojoj avion nadleće stadion se zaista desila s tim što je to bio planiran događaj. 

Zelda koja je bila Mendelin asistent je zamolila Frimena da prestane da hoda kao Mendela kako bi mogla da ih razlikuje. Dejmon je rekao Istvudu da je Pienar ogroman a ovaj mu je odgovorio da brine o svemu drugom a on će o tome. Postavljanjem kamere je uspeo da postigne da Dejmon izgleda neuporedivo krupniji i veći. 

Film nije naročito popularan na Novom Zelandu jer su propustili prikazati činjenicu da su igrači bili planski otrovani pre utakmice. Kada vidimo Mendelinu kuću spolja to je zaista njegova kuća. Unutrašnjost je snimana negde drugde. Dejmon je trenirao sa ekipom koju vodi Čester Vilijams, jedan od igrača koji postoje u filmu.

Naj scena:

No hurry...

Moja ocena: 7/10

Posetitel muzeya (1989)

Master Of Cubes

5

Konstantina Lopušanskog su kroz mnoge kritike poredili sa Tarkovskim (vise idejno, kao nekog, najbolje opisanog, "mračnog Andreja", nego u opsegu režije i kamere, gde takođe imaju dodirnih tačaka, mada ne prevelikih). Ali, moje skromno mišljenje je da ga je, po kvalitetu i po utisku, u ovom delu možda i nadmašio i napravio verovatno najapokaliptičniji, najstrašniji, najmoćniji i najcrnji film koji sam ikada gledao.

Naravno, Tarkovski nikada nije ostavljao potpuni mrak u svojim filmovima; uvek se donekle trudio da makar negde u daljini upali sveću i pokaže da svetla ima. Lopušanski, u ovom filmu, radi najstrasniju stvar: nagoveštava da sveća (možda) postoji, ali je ne pali, nego je jednostavno ostavlja negde u prašini, pregaženu smećem koje je čovek sam stvorio. Rečeno bez metafora, ovo je film o civilizaciji koja je apsolutno zapostavila veru, a onda pokusala da je vrati (prizove, dozove), naravno, neuspešno.

Gledalac ne mora da se složi sa mišlju režisera, ali će verovatno uvideti koliko je zapravo metafora i mračne, a tako realne ironije utkano u svaki sekund ovog filma. Takođe, nije poenta filma da pokaže da li nam se ovo sprema, nego (mislim sa sigurnošću) da prikaze šta će se biti ako se desi nešto slično. Ljudi su često prizivali Uzvišenog samo kada im je najpotrebnije, cak i ako je sve oko njih uzrokovano zaboravljanjem toga. I ne, ne mislim na kaznu u vidu uništenja sveta u fizičkom smislu, nego na prazninu koja će ostati u ljudima koji su izgubili sebe i svoju veru (u ljubav, u sreću, emocije, neki u Boga...). Lopušanski savršeno prikazuje apsolutno uništenje, mrak i crvenilo praznine koja je ostala.

U filmu, degenerici koji jedini veruju (u Boga?) su jedan od hajlajtova filma. Moram da kažem koliko je to apsurdna svakodnevnica kod nas. Čast izuzecima. Usudiću se da kažem da "Posetitel muzeya" najrealnije prikazuje pakao, realnije nego sto sam i sam mogao da ga zamislim. I opet da kažem, ne mislim na pakao u smislu biblijskog pakla, nego u smislu pakla u ljudima kojima ništa nije ostalo, nego da lutaju i da traže muzej (o kom ću da pišem kasnije, ali ću ostaviti svakom ko ovo bude pročitao da sam odabere značenje muzeja, kao i da odredi na šta je sve aluzija (ali ću dati mali hint uz zanimljivost: Lopušanski je radio sa Tarkovskim na "Stalkeru"; dalje sami povežite)).

Kako je genijalni Lopušanski prikazao pakao? Savršenom fotografijom i izborom scenografije, koja deluje toliko jezivo, ogromno, uzbudljivo i strašno da je apsolutno nezamislivo da ovakvi predeli postoje na kugli Zemaljskoj, fizički gledano. Takođe, ubeđen sam da nigde sem u Rusiji ovo ne može da se snimi. Atmosferu i utisak samo povećava nedostatak muzike i korišćenje zvukova iz prirode, čiji užas ne umem da opišem. Izlišno je pominjati glumu u ruskim filmovima, zna se da je sjajna.

Malo o Muzeju:
Muzeji su visoko poštovana mesta na kojim se čuvaju uspomene, istorijski artefakti, ukratko, istorijske stvari koje su za čovečanstvo bitne. Moja nastavnica je uvek govorila da narod koji zaboravi svoju istoriju gubi svoj identitet, i sa tim se ne mogu više složiti. I onda pogledamo Lopušanskijevog "Posetitela".

Pratimo čoveka koji traži takvo mesto. U filmu je Muzej prikazan kao mesto koje je neko konačiste u postapokaliptičnom svetu. Meni zaista neverovatan kontrast a tako logičan i snažan. Ljudima je cilj da dođu do uspomena, do sećanja, istorije, da bi imali neki podstrek da nastave život. Ako uz takvu scenu zamislimo izgled Muzeja (kog sam ja zamislio kao monumentalno, veliko u svakom smislu te reči, a vala ga je i film uvio u tako moćan veo misterije da ga drugačije i ne možete zamisliti) dobija se neverovatni apstraktni audiovizuelni spektakl.

E sad, veliki spojleri u sledećem pasusi, ali krucijalni za onaj utisak iz prvog dela teksta, pa ih i nije strašno čuti. Ko želi da preskoči, nek preskoči. Dakle, na samom kraju, posetilac ne dolazi do Muzeja, zato što Muzej ostaje samo neka ugašena i nedostižna nada, suviše mala u paklu na zemlji. Povezaću ovo sa jednim od najgenijalnijih citata u istoriji filma, koji se čuje tokom dijaloga u jednom delu filma: Tamo gde je čovek, tamo je i pakao. Vrhunska rečenica koja savršeno opisuje gorepomenutu nihilističku poruku filma da nade (Boga?) ima, ali da čovečanstvo ne zaslužuje da to pronađe. Zašto ne zaslužuje?

U nekim scenama vidimo neke scene beskrajne prljavštine, zagađenja, vatre, dima... Kakav je to svet? Dosadilo je govoriti i onome kako nas sve ovo čeka, ali zaista jeste tako. Sve ovo spojeno kulminira u poslednoj sceni, u kojoj glavni lik luta preko beskrajnog polja ka zalasku Sunca (ta scena mene podseća na kraj "Dawn Of The Dead), gde se crvenilo preliva na sve strane, a atmosfera bukvalno eskplodira. Genijalno, magično, distopijski neumoljivo, sve što mogu reći u superlativima, rekao bih.

Na kratko, prebacio bih se na segment filma gde poremećeni ljudi "hvataju" glavnog lika i u njega gledaju kao u Boga. A ako znamo da ovaj čova traži sličnu stvar, stvara li ovo jednu veliku ironiju? Meni je ovo na prvo gledanje bilo malo nejasno, ali sad sam uspeo da stvorim neku jasniju sliku što se toga tiče.

Nisam mislio da će neki film uspeti da tehnički parira Tarkovskijevim remek delima tamo gde su najjača (kamera, fotografija, atmosfera), a kamoli da ih nadmaši, međutim, ovde se to desilo. O idejnom aspektu sam se gore raspisao, tako da smatram da davanje ocene za ovaj film može samo da bude dosipanje čase vode u okean.

Najveća preporuka ikad.

Captive State (2019)

Kod nas nazvan: Duboka Država
Žanr: Naučna Fantastika | Triler
Režija: Rupert Wyatt
Glumci: John Goodman, Ashton Sanders, Jonathan Majors...

Priča:
Deset godina nakon okupacije od strane vanzemaljaca, gledamo priče dve strane: kolaboracionista i pobunjenika.

Moj osvrt:
Ako koristite imdb, ocenjujete filmove, na naslovnoj strani imate onu sekciju sa preporukama za vas. Preporuke se kreiraju na osnovu vaših ocena i poklapanja vaših ocena sa drugim korisnicima. E na vrhu mi već 2 meseca neprestano stoji Captive State. Zapitao sam se šta to imdb želi da mi kaže time što mi je ovo preporuka br. 1 tako dugo. Kada sam pročitao o čemu se radi, delovalo je zanimljivo. Tu je i ime Džona Gudmena - why the hell not? 

Elem, odmah na početku saznajemo kako su vanzemaljci zavladali planetom. Ujeb je bio jako brz i jako efikasan. Kako su oni došli, kako je to izgledalo, zašto nismo uspeli da se odbranimo, kako je došlo do komunikacije pa je sklopljeno primirje - ne znamo. Odmah vidite glavni problem filma - morate da prihvatite gomilu stvari na "majke mi". No hajde, i sasvim dobri District 9 je bio ponegde šupalj pa smo mogli da mu verujemo. Da li ovo može da ponudi barem nešto dopadljivo poput pomenutog filma? 

Vanzemaljci uspostavljaju vlast i prvo što rade je da ukidaju vojsku. Pa bravo. Evo glas i od mene za njih. Ovi stvorovi će namestiti mir u svetu i ćao. Došli su da muzu naše rude (koliko se da pohvatati iz uvoda), namestiće neko blagostanje na planeti i kad izmuzu šta im treba odoše. Ništa lakše. Pa i današnja politika funkcioniše po istom principu. Zamaži oči masama i većini i možeš da usereš šta god hoćeš. Ova ideja je sasvim obećavala jer evo šanse da nas neko nauči šta i kako treba. 

Aaali onda saznajemo da je zabranjena digitalna komunikacija i na to, svaki podatak (slika, snimak, fajl) koji postoji na bilo kom uređaju se skida i skladišti u neki ejlijenski sistem dok se sve što je pripadalo ljudima uništava. Čekaj, vanzemaljci su došli na našu planetu da izmuzu rudna blaga i odjednom su im bitni selfiji klinki ispred veš mašine? Zašto bi takav sadržaj postao zabranjen? Zašto bi ljudima oduzeli to? Zar ne treba da nameste da je sve ok, posisaju šta hoće i odu? Zašto bi ovo radili. Fuck you, that's why. Niko nam ni jednog trenutka ne objašnjava ovo. 

Vidimo kasnije da je i crkva napuštena. Ček stani, javni skupovi su dozvoljeni. Zašto bi zabranili viđanja u crkvi? Zbog religije? Čekaj, kako vanzemaljac koncipira religiju? Nije li religija upravo pogodna da skrene pažnju ljudima, da im da utehu i smiri ih? Ma ne, ovi ejlijeni su opaki tirani. Ček ček, i škole su zabranjene? Zbog? Ček i doktori su zabanjeni? Hm. Čekaj, ako sve ovo oni rade, zašto ljudi onda uglavnom sarađuju sa njima i čak rade protiv drugih ljudi? 

Ako su svi ti ejlijeni došli da posišu resurse, zašto su centrale stavili po najvećim svetskim gradovima? Ja se nešto ne sećam da se puno kopaju rude po Madridu, Nju Jorku, Berlinu.... Zapravo je ovaj tekst trebao biti mnogo duži ali sam dosadio sam sebi sa ovim pitanjima. Film se ne trudi da da odgovore zato što niko nije ni razmišljao o njima. Ovo je pravljeno da valja samo ako ne misliš. A i tad bude malko dosadno. 

E sada dolazimo do pokreta otpora. Oni žele da smaknu nekog od ejlijena kako bi dokazali da je moguće ubiti neko od tih čudovišta. Zašto je ovo trubadurski? Zato što mi ne znamo ni kako izgledaju ti ejlijeni, šta im je snaga, šta slabost, zašto su tako zajebani da su neuništivi? Pomislih u ovom momentu, pa jebote zato ljudi ni ne smeju da rade nešto, ovi su besmrtni. Pola sata kasnije jedan ejlijen je ubijen aparatom za gašenje požara. Gejm Over. 

Kad podvučeš crtu, skontaš da si ejlijene video u jedno 10tak sekundi i to si video par dlakavih ruku. I onda skontaš da si ejlijene mogao zameniti sa SNS-om. Em su došli i razjebavaju šta stignu. Em se šire vesti da je blagostanje i ono se slavi (slava našem overlordu). Em manji deo pokušava nešto ali vladajući izgledaju besmrtno. Isti palac kao i u filmu. Jedina razlika je što u filmu zaista želiš da vidiš te vladajuće a nema ih ni od korova. U stvarnosti želiš barem jedan dan da ne gledaš ove. Ali ne vredi. 

Džon Gudmen je opasan glumac, tu nema nikakve dileme. Taj čovek bi i kamen glumio besprekorno. I stvarno je podigao kvalitet svake scene u kojoj se pojavljuje. Ali ne vredi braćo i sestre. Čak i on je nemoćan pored mrtvih puvala koja su pisala ovaj idiotski scenario. Ja razumem nekada moraš da ostaviš rupe u priči ali ovde si ostavio tek tragove priče u jednoj nepreglednoj rupi. Ako niste die hard fan žanra i ove teme, zaobiđite Captive State. Da nema Gudmena, možda bi i imdb zaboravio da ga ubaci u bazu.

Zanimljivosti:
Machine Gun Kelly je zadobio povredu grudi tokom snimanja. On je izjavio da ga je povredio nepoznati glumac koji je tumačio policajca. On ga je udario više puta i kada se Kelly požalio, ovaj mu je uzvratio da umukne.

Naj scena:

Hvatanje broja jedan. Ne zbog radnje, ne zbog preokreta već samo zbog Gudmenove glume.

Moja ocena: 3/10