Žanr: Drama | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Terry Gilliam
Glumci: Jonathan Pryce, Kim Greist, Robert De Niro...
Priča:
Birokrata u distopijskom društvu postaje neprijatelj države dok traga za ženom svojih snova.
Moj osvrt:
Brazil sam gledao davno, totalno sam se pogubio tokom gledanja i na kraju nisam bio siguran ni šta sam gledao. Iskreno, nisam imao neku veliku želju za reprizom jer sam osećao da je to previše haosa za moj ukus. No, došlo je vreme da se ponovo posvetim ovom filmu. Ono što mogu reći, on se ne gleda mirno. Haos je prisutan ali ne samo to. Brazil nije priča samo o jednom čoveku koji je zarobljen u lavirintu birokratije. Ovaj film je odraz sveta u kom živimo. Haotična karikatura društva koja je toliko preterana i nadrealna a opet, ono što prilično uznemirava, ona je prepoznatljiva.
Film je noćna mora papira, fascikli i formulara. Sve je tu: besmisleni propisi, klišeizrani činovnici, zidovi koji se zatvaraju što nas dovodi do zaključka da se sloboda u ovakvom sistemu svodi na goli minimum. Kako izgleda biti čovek u ovakvom svetu? U Giliamovom svetu čovek je samo šraf, samo broj u beskonačnoj mašineriji koja melje bez ikakve suštine, potrebe ili razloga osim da bi održavala samu sebe.
I upravo je tu srž Giliamove ironije - što je sistem apsurdniji to deluje realističnije. Svi znamo osećaj čekanja u redu na šalteru, službenika kojima je svrha da ti objasne da ti fali jedan papir, pravila koja nikad nisu striktno definisana i uvek se savijaju tako da su protiv tebe. Ovo je deo svakodnevnice svakog od nas. Giliam to podiže do groteske ali bez laži. Istina je tu, samo je jako izvitoperena.
Kao što rekoh, san i java su ovde u neprekidnom sudaru i kako film odmiče to je sve evidentnije jer konfuzija raste. Glavni junak izlaz traži u fantazijama, u slikama leta, slobode i ljubavi. No povratak je uvek neumoljiv, i to u sivilo birokratske klaustrofobije. To je jedna od mračnih strana ovog filma - iluzija slobode je uvek prisutna. Giliam nam pokazuje koliko čoveku očajnički treba san ali i koliko taj san pogubno deluje ako ostaje samo u glavi.
Giliam nas tera da se smejemo usred najvećeg mogućeg sranja u kom se možemo naći, da se zabavljamo dok gledamo raspad sistema jer to je jedini način da preživimo u njemu. Taj smeh ovde nije uteha već oblik otpora. Smejanjem u lice zlu pokazujemo da nismo potpuno slomljeni.
Vizuelno, film je prepun suludih detalja. Cevi koje prolaze kroz zidove, aparati koji su sjajna parodija tehnologije, uniformisani ljudi koji se uklapaju u okruženje mašina. Teško mogu da opišem ovo. Sve deluje klaustrofobično ali opet ima neke lepote u ovom haosu. Bombardovani smo ovim sliama do te mere da imamo osećaj da gledamo umetnički kolaž stvoren od ostataka raspalog sveta.
Tema identiteta je ovde neodvojiva od cele priče. Ko je čovek u sistemu koji se svodi na procedure i brojke? Šta ostaje od ličnosti kad se svaka odluka meri pečatom? Brazil pokazuje da je opstanak u ovakvom sistemu uslovljen odricanjem sopstvenog identiteta. Kao što rekoh, čovek je samo jedan od šrafova u mašineriji. Nema tu individualnosti.
Brazil nazivaju distopijom. Ja bih pre rekao da je ovo svevremena satira. Iako je film nastao 1985, nemojte mi reći da ne prepoznajete sve ovo i danas. Dovoljno je pomenuti besmislenu administraciju i dan danas se svima diže kosa na glavi. I to je svakako velika snaga ovog filma, ta svevremenost koja nam daje osećaj da se nalazimo u začaranom krugu. Nema bega odavde.
Giliam se igra i sa temom otpora. Da li je moguće pobeći odavde? Da li je slobodna stvarno dostižna ili je to samo iluzija koju stvaramo sebi kako bi izdržali pritisak? Film ne daje lak odgovor na ovo pitanje. Zapravo, on nas sam pita da li odgovor na njega i postoji.
Neminovno dolazimo i do teme ljubavi. Nije to samo ovde emocija, ljubav je predstavljena kao očajnički čin pobune. Kada voliš, odbijaš da budeš deo sistema, odbijaš da si samo broj. A ljubav je u Giliamovom svetu krhka, ranjiva, lako lomljiva pod težinom sistema koji je spreman da zgazi sve što iole podseća na ljudskost.
U estetici filma se oseća duh Kafke, Orvela pa naravno i samih Pajtonovaca. Znači imamo mešavinu groteske, apsurda i tragedije u kojoj vremenom haotični smeh prerasta u očajnički krik. Giliam uspeva da napravi atmosferu koja te zasmejava ali istovremeno zatvara stegu oko tebe.
U ovako dehumanizovanom svetu, da li je dovoljno sačuvati san da bi znao da si čovek? Ili je taj san preopasan kada ne postaje stvarnost? Brazil nam upravo govori da nekada nemamo snage da preobilkujemo stvarnost i ostaje nam samo bekstvo u fantaziju. I kad jednom krenemo tim putem, jako teško je vratiti se. Zašto? Zato što svet sna postaje onaj u kom želiš da živiš a stvarnost postaje tamnica. Giliam pokazuje koliko je tanka linija koja deli nadu od ludila i kako čovek olako može da sklizne sa jedne strane na drugu.
Brazil je film koji nudi istinu - gorku, grotesknu, bolno smešnu. Upravo u toj suludoj mešavini leži njegova snaga. Giliam nas ne uverava da će sve biti dobro. Naprotiv, on pokazuje neumoljivost sistema u kom živimo ali ostavlja prostor za naš mali, unutrašnji otpor. Možda sloboda i nije neka velika revolucija. Možda je sloboda u tome da sačuvaš san, makar ga niko drugi ne razumeo. Tako da nam, braćo i sestre ostaje da sanjamo, jer samo još u snu možemo leteti.
Zanimljivosti:
De Niro je želeo da tumači ulogu Džeka Linta ali je ta uloga već bila obećana Majklu Pejlinu pa je De Niro dobio drugu. Giliam i ostatak ekipe su bili oduševljeni što će da rade sa De Nirom ali kasnije su De Nirova opsesija detaljima i potreba da istražuje počeli jako da ih iritiraju. Studio nije želeo u početku da odobri ovaj film jer su želeli hepiend. Originalno, De Niro nije bio naveden kao jedan od glumaca jer je u vreme snimanja bio pod ugovorom negde drugde. Ali je želeo da bude u Giliamovom filmu i ovu ulogu je odradio besplatno. Giliam je bio nezadovoljan glumom Kim Greist i mnoge njene scene je izbacio iz konačne verzije filma. Scene sa samurajima su posveta Kurosavi.
Naj scena:
Kraj
Moja ocena 8/10
Нема коментара:
Постави коментар