Žanr: Prevazilazi svako rangiranje
Režija: Ljubomir Muci Drašić
Scenario: Dušan Kovačević
Glumci: Zoran Radmilović, Mira Banjac, Tatjana Beljakova, Milutin Butkić, Maja Čučković, Mila Caci Mihailović, Taško Načić
Priča:
Upoznajte Radovana, čoveka koji sanja o veličini, a živi u malim lažima. Porodica, haos, iluzije i smeh – sve se sliva u jednu burnu priču gde se komedija i tragedija sudaraju pravo pred vašim očima.
Moj osvrt:
Radovan III nije samo pozorišni komad. To je prozor u jedno vreme, u jedan mentalitet i u jedan narod koji se nikada do kraja ne pogleda u ogledalo. Kada je Zoran Radmilović izašao na scenu kao Radovan, to više nije bio teatar u klasičnom smislu. To je bila autopsija društva, kroz smeh, kroz grotesku, kroz onu nelagodnu ironiju u kojoj se prepoznaješ i kada ti je teško da priznaš da si deo svega toga.
Radovan je običan čovek, ali istovremeno i čudovište naše svakodnevice. Njegova sitničavost, pohlepa, kukavičluk, stalno kukanje i večito osećanje da je zakinut – to je ono što čini srž našeg mentaliteta. I što je najgore, u njemu prepoznajemo svoje komšije, i očeve i stričeve, i sve one za koje bismo voleli da kažemo da nisu mi. Ali jesu.
Radmilović je svojom igrom Radovana pretvorio u mit. Svaka njegova rečenica je pucala od improvizacije, svaka doskočica je imala neku vrstu istine koja se ne može poreći. Publika se smejala do suza. Sa jedne strane to je bio smeh oslobađanja. Sa druge, smeh nemoći - smeh onoga ko zna da se ništa neće promeniti.
Čitava predstava je građena na tom paradoksu: sve deluje smešno, a zapravo je strašno. Radovan je mali čovek koji stalno izigrava velikog, ali njegova tragedija je u tome što uopšte nije svestan koliko je mali. Njegove ambicije, njegove želje, njegovo hvalisanje – sve to pada u vodu pred realnošću u kojoj je i on samo još jedan šraf u mašini koja se raspada.
Kada gledamo Radovana III, nemoguće je ne pomisliti da gledamo i jednu vrstu proročanstva. Iako je komad rađen u vreme socijalizma, njegovi likovi i njihove mane savršeno funkcionišu i danas. Isto onako kako se tada smejalo Radovanovoj gluposti i alavosti, tako se i danas smejemo sopstvenim političarima, vođama, susedima – a opet ništa ne menjamo. Samo dajemo više moći takvim ljudima.
Radmilović je taj smeh učinio moćnim oružjem. Ljudi izađu iz sale, nasmejani, citiraju replike, osećaju se ispunjeno. No to oružje puca u prazno jer život nastavlja da ide svojim tokom, bez ikakvog razrešenja za sve ono što je predstava kritikovala. Zato ona, iako neosporno vrhunska komedija, nosi sa sobom i onaj gorak deo koji nas tišti kad god je pogledamo. Koliko god bila komična, deo tragedije se ne može izbeći.
U Radovanu ima nečega beskrajno balkanskog. On je istovremeno i žrtva i dželat. Žrtva sistema, ali i dželat svima oko sebe, pa i samome sebi. Njegova sposobnost da sve izokrene naopako, da stalno traži krivca, da se žali i kuka – to je ono što svi znamo i svi prepoznajemo jer i sami smo neretko takvi. I tu se krije najveća snaga ovog komada: u tom ogledalu koje niko ne voli, ali koje svi znaju da postoji.
Predstava je imala nešto subverzivno, nešto što je probijalo okvire same scene. Radmilović je improvizacijom razarao tekst, ulazio u dijalog sa publikom, prelazio granicu fikcije. To je bila simbioza teatra i života, nešto što se više nikada nije ponovilo. U njegovom glasu, u njegovom držanju tela, u njegovim pauzama i ironiji bilo je više istine nego u svim ozbiljnim dramama tadašnjeg repertoara.
Radovan III je, na kraju krajeva, komad o propasti. Propasti porodice, propasti morala, propasti društva. I sve to ispričano kroz lik koji deluje naivno i komično, ali u kojem se skriva čitava tragedija jednog naroda koji ne zna ni gde ide ni šta radi.
Umetnost ovog komada je u tome što na kraju ne nudi izlaz. Nema katarze, nema utehe. Na kraju postoji samo smeh, gorak i težak. Kao kada se čovek ismeje sopstvenoj nesreći, pa shvati da je ona i dalje tu, nepromenjena.
Naravno da najveća snaga Radovana III leži u Radmiloviću. On nije glumio Radovana – on ga je živeo. On je taj lik oblikovao iz dana u dan, iz večeri u veče, menjajući ga, dopunjavajući, gradeći predstavu kao živu stvar koja raste i pulsira sa publikom. To je razlog zašto je ova predstava postala legenda, a ne samo još jedno pozorišno ostvarenje.
Često se kaže da je Radovan zapravo karikatura prosečnog Jugoslovena. Ali mislim da je mnogo više od toga. On je simbol univerzalne ljudske nesposobnosti da se suoči sa sobom. Zato Radovan III nije samo komad za Beograd, ni za Jugoslaviju – to je komad koji bi svaki narod mogao da prepozna u svojoj verziji.
Zoran Radmilović je na sceni bio sila prirode. Njegov glas, njegova energija, njegov smeh i ironija – sve je to činilo da publika oseća da prisustvuje nečemu neponovljivom. I zaista, posle njegove smrti, Radovan III nikada nije mogao da se ponovi na isti način. Taj duh improvizacije, taj osećaj da si deo jedinstvenog događaja, nestao je zajedno sa njim.
U tome leži i tragedija i lepota pozorišta. Film ostaje, knjiga ostaje, ali predstava živi samo dok se igra. Radovan III je živeo kroz Radmilovića, i sa njim otišao u legendu. Sve posle toga su bile samo senke.
Ipak, i danas kada govorimo o Radovanu, govorimo o sebi. Jer ništa se nije promenilo. I dalje imamo Radovane oko sebe, i dalje kukamo, i dalje se smejemo sopstvenoj propasti. To je ono što ovu predstavu čini večnom.
Možda je i najzanimljivije to što publika nikada nije prestala da voli Radovana. Svi smo ga citirali, svi smo ga obožavali, iako je predstavljao sve ono najgore u nama. To govori mnogo o našem odnosu prema sopstvenim manama: umemo da ih pretvorimo u humor, ali ne umemo da ih prevaziđemo.
Ono što je opšte poznato u Radovanu III jeste da se ne radi samo o monologu genijalnog Radmilovića, već o celom ansamblu koji je znao da ga nosi, podbada i dopunjuje. Da nije bilo tih kolega, svih tih lica koja su davala kontrapunkt njegovim ludorijama, predstava bi lako mogla da se svede na bravuru jednog čoveka. Ali ne, ovde je svaki glumac bio precizno uštimano parče mehanizma, svaka replika dočekana kao šansa da se komad pomeri u novi pravac, svaka pauza imala smisao. Njihova igra bila je ono ogledalo u kojem se Radovan još jasnije lomi, jer nije postojao samo u svojoj buci – postojali su i tišina, podozrenje, hladnoća i ironija drugih likova koji su mu davali težinu i širinu.
Upravo taj kolektivni rad, to zajedničko disanje na sceni, čini da Radovan III ne ostane samo kult u sećanju zbog jedne uloge, već kao čitav teatar u svom najboljem obliku. Partneri su znali da Radmiloviću ne smeju da se povinuju, već da mu stanu rame uz rame, da ga preseku kada treba, da mu ostave prostor da eksplodira, a onda ga svojom mirnoćom spuste nazad na zemlju. Ta dinamika između glavnog lika i okoline stvorila je scensku hemiju koja se retko viđa: smeh je bio zajednički, ironija kolektivna, a tragedija podjednako raspoređena na sve. I zato kad mislimo na tu predstavu, mislimo naravno i na ceo ansambl, na onaj osećaj da smo gledali zajednicu glumaca koji se bore i sarađuju, a ne samo jednog čoveka koji je vladao scenom.
Radovan III je, komad bez kraja. On traje i dalje, u našim razgovorima, u našim karakterima, u našem društvu. I možda je upravo to njegova najveća snaga – što nas tera da se smejemo, ali nas nigde ne vodi. Jer Radovan nikada ne ide napred, on se vrti u krug. A sa njim i mi. Radovan III nije samo pozorište. To je lekcija, to je dijagnoza, to je ogledalo. I pitanje je da li ćemo ikada imati hrabrosti da to ogledalo razbijemo.
Moja ocena: Neprocenjivo
