Great Expectations (1946)

 

Žanr: Avantura | Drama | Misterija | Ljubavni
Režija: David Lean
Glumci: John Mills, Valerie Hobson, Ronald Neame...

Priča:
Skromni dečak siroče iz Kenta 1810-ih dobija priliku da ode u London i postane džentlmen, uz pomoć nepoznatog dobrotvora.

Moj osvrt:
Ovaj film šeta od deteta koje želi da odraste do sećanja odraslog čoveka na detinjstvo i njegov strah da ga je izdao. Sve kreće iz magle i to bukvalno, u močvari, među nadgrobnim spomenicima gde mali Pip susreće begunca i time pokreće lavinu događaja koju ništa ne zaustavlja. Zašto magla? Pa i sami kažemo "sećam se kroz maglu", zar ne? 

 

Ne bih rekao da Dejvid Lin ovde prelepo snima film već predivno gradi uspomenu. On ne samo da adaptira roman već stvara nešto što je osećaj izgubljenog doma, neizgovorenih rečenica i večite čežnje. Ovo je Dikens po slovu, ovo je Dikens po duhu, po melanholiji detinjstva, po klasnom jazu koji ne razdvaja samo tela već i srca, po sudbini koja i te kako zna biti ironična.

 

Činilo mi se u početku film odiše nekom vedrinom koju nisam toliko video u romanu. No film je i te kako mračan, ne u smislu tame naravno već u smislu osećanja. Likovi vode dijalog, sve to deluje lepršavo ali problem je što zapravo ne govore. U sebi drže sve ono što bi želeli da kažu. I kada dođe konačno oslobađanje i emocije budu pretvorene u reči, to su prelepe, dirljive scene. 

 

Namerno neću prvo od glavnog lika koji nas vodi kroz priču, krenuću od prelepe Estele. Ona nije samo objekat čežnje na koji smo navikli u holivudskim dramama. Ona je hladna i nedostižna. Shvatanje da je ona oblikovana ne ljubavlju nego osvetom upravo dolazi u jednom trenutku iskazivanja emocija. U tom momentu ovaj film je sve ono što svaki vrhunski film treba da bude. Gospođa Havišam, okamenjena u trenutku izdaje, truli u svom venčanom ruhu kao simbol sveta koji odbija da pusti prošlost. 

 

Pip je naš vodič. Ne vodi nas on samo kroz svoju priču već i kroz našu. U njegovim očima vidimo sve ono što je i nas bolelo dok smo odrastali: krivicu, nepravdu, sram, ambiciju, izdaju. On želi više, ne razumevajući da to "više" ne donosi mir već pustoš i prazninu. Ne možemo reći da je njegovo odrastanje uspon već je to pad u zrelost. 

 

Tu je i slika Velike Britanije, ne kao države već kao pejzaž unutrašnjih nemira. Močvare, vile, magla, dvorci koji više liče na grobnice nego na domove. Lin koristi svetlost kao oružje da pokaže kontrast između stvarnog i željenog, između prošlosti i sadašnjosti. 

 

Rekoh već, iako likovi dosta pričaju, oni zapravo ćute i ta tišina je najmoćnija stvar u filmu. Ta ćutnja i tišina govore više od teksta koji čujemo. Tu su i pogledi, pokreti, pauze koji pokazuju da sve ono što nije rečeno zapravo nosi istinu. Ispada da svet odraslih ne ume da komunicira iskreno već to radi kroz prikrivene gestove. 

 

Kao i svaka slika života i ova nosi prepreke. Pobede nad tim preprekama bi trebalo da obeleže odrastanje i bitne momente u životu. Ali to ovde nisu ni blizu najlepši i najznačajniji momenti. Najbolji momenti su oni kada se likovi suočavaju sami sa sobom. Recimo tu je momenat u kom Pip shvata da je izgubio sebe u potrazi za snovima koji nisu njegovi. Potom, kada Estela oseti nešto što nije spremna da prizna. To su momenti kada shvatimo da je dete u nama zauvek ranjeno. 

 

Ono što sam primetio je način na koji Lin postavlja kameru. Neretko sam imao utisak da sam kao gledalac zapravo postavljen u samu scenu i gledam iz ugla trećeg lika. To je dosta doprinelo našem uplivu u unutrašnji svet ilikova. Kao da uspevamo da živimo film sa njegovim likovima kroz njihovu tišinu ili poglede. 

 

Great Expectations nije jedan u seriji klasika koji nam pokazuju da ljubav pobeđuje. On nam ipak govori da prošlost nikada ne umire. Ona se samo prerušava. Film govori o tome da snaga oproštaja oslobađa. Govori o tome kako je istina gorka ali neophodna. Nema ovde velikih govora, nema presrećnih raspleta u holivudskom smislu. Sve što imamo ovde su ljudi - lomljivi, puni mana ali ipak ljudi. 

 

Na kraju, ovo nije priča o uspehu već o razumevanju. Ovo je priča o prihvatanju da život ne ide onako kako smo planirali ali da ipak u toj zbrci postoji nešto što nikad ne smemo da napustimo, nikad da izdamo. Postoji ono što dok je živo u nama, postojaće vera u lepotu i ljubav. Braćo i sestre, nikada nemojte izneveriti dete u vama. Ono već zna najbolji put. 

Zanimljivosti:
Džon Mils koji glumi Pipa od 19 do 25 godine je zapravo imao 38 za vreme snimanja. Kada mu je predloženo da adaptira Dikensa, Dejvid Lin u tom momentu nije pročitao ni jednu njegovu knjigu. Džin Simons koja tumači mladu Estelu je glumila gospođu Hevišam u verziji ovog filma iz 1989. Valeri Hobson nije volela da radi sa Dejvidom Linom dok je Alek Ginis izjavio da je bio oduševljen. Ovo je omiljeni film Donalda Saterlenda. 

Naj scena:

If you mean what have you done to me, Miss Havisham, let me answer...

Moja ocena: 9/10

Picnic at Hanging Rock (1975)

 

Žanr: Drama | Misterija
Režija: Peter Weir
Glumci: Rachel Roberts, Anne-Louise Lambert, Vivean Gray...

Priča:
Tokom letnjeg piknika na selu, nekoliko učenica i jedna nastavnica iz australijske ženske škole nestaju bez traga. Njihovo odsustvo frustrira i progoni one koji su ostali.

Moj osvrt:
Da li je realno da vam otključam ovaj film i kažem šta je rešenje misterije - nije. Mislim da je ovo jedan od onih koje treba da doživiš, osetiš i sam pronađeš u njemu šta on želi da ti kaže. No šta god video u njemu, jedno je sigurno - atmosfera će vas zarobiti, emotivno prodrmati pa i zavesti. 

 

Od samog početka film izgleda kao fantastični prikaz sna. Devojke u belim haljinama, njihovi anđeoski glasovi, sunce koje obasjava prirodu... Sve u svemu jedna idila koja ne sluti ništa strašno. A opet, kao gledalac osećaš da postoji neka pretnja, nešto u vazduhu što ne dozvoljava da dišeš punim plućima. Kao da te sam film upozorava da ne veruješ onom što vidiš. 

 

Ovo jeste film o nestanku, ali ne samo ovom fizičkom. Da, devojke nestaju i kada se to desi u tom momentu imamo osećaj da je bajka umrla, da nastupaju momenti jeze. Ali ovo je film i o nestajanju smisla, nestajanju sigurnosti, racionalnog objašnjenja. Odlazak koji gledamo nije selidba na drugu lokaciju, on je simboličan. No film nas vuče ka tome da su one otišle na neko mesto koje odbija da se podredi logici koju koristimo. No gledano sa stanovišta atmosfere i emocije, kada ove devojke nestanu, osećaj je da se i u nama nešto raspadne zajedno sa bajkom koju smo gledali. 

 

Piter Vir nije prvenstveno snimio misteriju. On je snimio stanje, atmosferu. Savršeno je oslikao trenutak kada svet, onaj poznati, školovani, uglađeni svet pukne u dodiru sa divljinom koja se ne da ukrotiti. Hanging Rock više nije samo stena. To je praznina. To je sve ono što ne razumemo ali nas privlači. Kao i san koji smo do skoro pratili. Kao i smrt koju slutimo. 

 

Nestanak bi trebalo da je bolan. Bučan. Ali ovde nema krika, nema čudovišta. Samo sunce, cvrčci, kamenje, haljine koje lelujaju i nestaju u prirodi. I tišina. Jeziva, dugačka tišina koja pojačava slutnju i prepada više od bilo kog vriska. I naravno, tu su pitanja. Ali atmosfera je takva da ne znam kako bih je bolje opisao nego da kažem da film zadržava dah i odbija da nam kaže šta se desilo. 

 

Likovi su nekako izgubljeni u prostoru. Direktorica škole koja pokušava da održi red i autoritet dok se sama raspada pod teretom promena koje dolaze. Učenice koje same ne znaju šta se dešava i izgubljene su u svom strahu. Devojka koja lagano gubi razum. I svi oni su nemoćni pred prokletim kamenom koji se uzdiže iznad svih, koji izgleda kao da ima ličnost. Nemoćni su i pred praznim prostorom u kom su devojke nestale, tj. pred onim što on predstavlja. A sa tim devojkama kreće i pretnja da vreme kakvo poznaju polako počinje nestajati. 

 

Škola ovde nije mesto obrazovanja. Ona je institucija kontrole, ukalupljivanja, sputavanja. Devojke su obučene isto, pričaju tiho, hodaju pravilno, čitaju samo ono što im se kaže. Hanging Rock sa svojim haosom oblika i neosetljivošću na sva ta pravila deluje kao sušta suprotnost principima koje škola prati. I tu kreće pucanje. Nestanak ovde nikako nije slučajnost. Nestanak je neminovnost. Zašto? Zbog svega onoga što taj nestanak predstavlja. -

 

Picnic at the Hanging Rock jako udara u našu potrebu da sve objasnimo, da sve ima razlog, da ništa ne sme da bude "samo tako". A ovde sve izgleda kao "samo tako". Zato vas ovaj film neće napustiti ni dugo posle gledanja. Zato će vas i iritirati. Zato će vas fascinirati. 

 

Zvuk i muzika u ovom filmu su svet za sebe. Muzika nekada dođe ni od kuda, nekada se čini da je potpuno suprotna od onog što očekujemo a menja emociju na neverovatan način. Opet, tišina nekad zvuči glasnije od bilo čega što bi bilo izrečeno. U sceni kada se devojke penju na stene i pre nestanka, vetar ne samo lepršanjem kose i haljina nego i zvukom stvara nestvarnu atmosferu. Čini se da kao i sam Hanging Rock diše. Ne samo to, već načinom kako je usnimljen, ova stena deluje kao da nas posmatra a ujedno kao i da zove. 

 

Feminizam u filmu je tih ali je duboko ukorenjen. Devojke nisu samo žrtve, one su simboli slobode ili barem žudnje za slobodnom. One ne nestaju već beže od viktorijanskih lanaca, od korseta, od bontona od sveta muškaraca koji ih klasifikuju. Da, nestaju ali za ovakav svet. Tamo ka čemu teže, više ne važe pravila koja ih guše. Možda ih ovaj kamen nije "progutao". Možda on predstavlja vrata ka slobodi.

 

Negde sam pročitao da je priroda u filmu surova. Ja nisam stekao takav utisak. Priroda za mene je ovde ravnodušna i to je mnogo strašnije od surovosti. Kako? Tako što ne možeš da pregovaraš sa kamenom. Ne možeš da ubediš planinu da vrati ono što si izgubio. Ona stoji. Ona je večna. Ti? Ti si prolazan. 

 

Film donosi i kulturološki sudar: viktorijanska Evropa sa svojim pravilima i kolonijalnimi uverenjem u sopstvenu nadmoć suočava se sa divljom, drevnom australijskom zemljom koja odbija da bude ukroćena. Zapravo izgleda kao da priroda uzvraća udarac, tiho ali moćno. Zašto baš priroda? Sve te strukture, sva ta uvrežena razmišljanja, pravila koja ukalupljuju i guše... nisu prirodna. Priroda je suprotnost. Priroda je kontraudar. 

 

Kada se film završi, nismo baš sigurni šta smo gledali: bajku, san, horor, dramu... Sve se nekako preliva i sve deluje nestvarno. I možda je u tome poenta, možda ne treba sve da znamo. Zašto? Zato što istina možda i ne spšava. Možda su devojke otišle jer nisu mogle da podnesu svet u kom se traži da ćute, da sede pravo i ne gledaju u nebo. Da li su u Hanging Rocku našle nešto drugo ili ništa? Ja želim da verujem da su postale ono što su bile samo u svojim snovima. 

Zanimljivosti:
Kada devojke šetaju senom, efekte snimanja su dobili tako što su navukli mladenački veo ispred kamere. Zato što nisu bile profesionalne glumice, dosta glasova devojki su zamenjene glasovima drugih glumica. Tokom snimanja, dok je šetala nedaleko od Hanging Rocka En-Luiz Lambert je slučajno srela Džoan Lindsi po čijoj knjizi je sniman ovaj film. Sofija Kopola je izjavila kako joj je ovaj film bio velika inspiracija kada je pravila The Virgin Suicide. Iako je u knjizi nagovešteno da su događaji u njoj inspirisani stvarnim događajima, to nije istina. I film i knjiga su plod fikcije. 

Naj scena:

Nestajanje 

Moja ocena: 8/10

American Psycho (2000)

 

Žanr: Krimi | Drama | Horor
Režija: Mary Harron
Glumci: Christian Bale, Justin Theroux, Guinevre Turner...

Priča:
Bogati bankar iz Njujorka, Patrik Bejtman, pred svojim kolegama i prijateljima krije svoju drugu, psihopatsku stranu, dok sve dublje tone u svet nasilnih i hedonističkih fantazija.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, nekad mi se čini da postoje filmovi koji gledaju nas dok mi njih gledamo. Uvek se setim genijalne scene iz Memories of a Murder kada se lik okrene ka kameri i gleda u nas. I ti filmovi te odjednom učine neraskidivim delom svoje priče. Pitaju te da li si ti taj, šta ti misliš, da li bi tako uradio. Takav je i American Psycho. No ovaj je dosta hladan i čini mi se da mi ne pruža emociju koliko mi je uzme. American Psycho ti se smeje u lice dok ti stežeš vilicu i škripiš zubima. On ne traži tvoje razumevanje, tvoju empatiju niti opravdanje. On stoji ispred tebe kao ogledalo u kom se plašiš da ne vidiš i deo svog odraza. 

 

Patrik Bejtmen je neko koga bi smo nazvali osobom bez "dubine". Spolja sve šljašti ali unutra je prazan. Upravo u toj praznini leži ponor. On nije ni monstrum niti genije. Patrik je ono što sistem napravi od čoveka kad ga natera da on odbaci sve sem onog na površini. On je najbolji primer etikete koja je zamenila emociju, primer tela koje je postalo reklama ili logo. I onda dolazimo dotle da krv postaje valuta. 

 

Radnja je smeštena u osamdesete u jeku japi kulture. Sad ovo potencijalno može da iznenadi nekog ko je gledao film. Zašto? Zato što ova priča zapravo ne pripada nijednom vremenu. Možemo reći da se radnja odvija u današnje vreme. Realno, nije teško pronaći nekog Patrika Bejtmena u našoj okolini. Upoznaćete ga na poslu. Možda vam je i šef, možda prijatelj. 

 

Svet tih ljudi je već nešto što izaziva osećaj jake neprijatnosti. To je svet u kom je vizit karta važnija od pogleda, restorani postaju katedrale a muzika je pozadinski šum dok neko umire u tišini. Koliko god to izgledalo neprirodno, odbojno, jezivo, svaka od tih scena je obogaćena likovima koji su nasmejani, u savršenom odelu, savršene frizure, tela, tena... Kako i dolikuje nekom ko ne vidi ništa sem onog spolja. 

 

I tu je upravo i horor ovog filma. Ne, braćo i sestre, ne u ubistvima. Ne ni u krvi. Horor ovog filma je u apsolutnoj normalnosti svega toga. U tome što je nasilje sterilno, čisto, uredno, kao da je i ono reklama. Ili, što bi ovi moderniji rekli - lifestyle. 

 

Bejtmen trenira, koristi losion za lice, pije smutije, sluša cool muziku. On zna šta je to društveno prihvatljivo. I ta njegova opsesija nije samo estetska. Ona je zapravo jedini način na koji on ume da postoji. Bez toga on nestaje, postaje nebitan, postaje ništa. E upravo to "ništa" ga užasava najviše od svega. 

 

Film ne nudi objašnjenja tako da očekujte pitanja na kraju. Film ni ne analizira, ne moralizuje - on samo pokazuje. A nas tera da sedimo sa tim što vidimo i da se pitamo - da li je on lud ili je možda svet taj koji je sišao sa uma. Da li su ubistva stvarna ili su samo fantazija čoveka koji je već mrtav iznutra. 

 

I tu dolazimo do ključnog pitanja u filmu: stvarnost ili iluzija. Bejtmen živi u svetu u kom svi nose maske, u kom identiteti klize, imena se mešaju, lica se ne pamte. On može nekog da ubije a da niko ne primeti. Ne zato što je pažljiv. Ne ne ne, braćo i sestre. On to može da uradi jednostavno zato što nikom nije stalo da li je neko ubijen ili ne. 

 

U jednoj sceni Bejtmen čak i priznaje sve, do poslednjeg detalja. I šta se dešava? Ama baš ništa. Niko ga ne čuje? A možda ga čuju ali ipak niko ne želi da zna. Zašto? Zato što je istina neugodna, smeta nam, žulja nas, ruši našu kulu od karata i pomera nas van zone komfora. Istina je neprijatna. A u svetu Patrika Bejtmena, neprijatnost se izbegava po svaku cenu. 

 

Bejl nije samo odličan u ovoj ulozi. On zavodi i vara. Nepodnošljivo je tačan. U njegovom pogledu nema ničega a to "ništa" je ono što najviše plaši. On savršeno igra čoveka koji je postao duh u sopstvenom telu i radi sa toliko posvećenost da je nama nekad neprijatno od tog što vidimo. 

 

Režiserka Mari Haron naravno zaslužuje sve pohvale jer nema romantizacije, ne šokira zbog efekta. Ona snima gotovo kao patolog - hladno, precizno, rekao bih sa ironičnim odmakom. Kao da ni sama ne zna da li treba da se smeje ili da vrišti. U ovom filmu to savršeno funkcioniše. 

 

Znate li šta je ironija braćo i sestre? Bejtmen je proizvod kulture uspeha. On je ono što svi žele da budu: lep, bogat, samouveren. Film pokazuje da je takva ideja uspeha trula jer iza nje nema ničega. Samo glad, samo potreba da se nešto oseti makar to bio i nož u telu drugog čoveka. 

 

Nije tajna da je jeziva poruka ovog filma da Bejtmen nije izuzetak. On je čak i pravilo. I svi ti Bejtmeni, možda ne ubijaju fizički ali mnogi od njih ubijaju pogledom, rečima ili ravnodušnošću. Ubistva u ovom filmu su možda metafora ali ono što je činjenica, krv ostaje stvarna. 

 

Kada se film završi nisi siguran da li si gledao horor ili komediju ili oboje. To je nešto što zbunjuje ali donekle i frustira, tera da mislimo, da se preispitujemo a to je u kinematografiji današnjice postao luksuz. Nije ovo film za velike narodne mase niti on to treba da bude. On je slika u kojoj vidimo ono što inače ignorišemo. Zato je vredan. Pre svega jer ne ostavlja ravnodušnim, ne dopušta da se sklonimo. Tera nas da se suočimo i sa njim a možda i sa sobom. 

 

U svetu u kom svi pričaju a niko ne sluša, u kom su osećanja zamor a istina teret - možda je Patrik Bejtmen samo krajnja posledica. Možda je on samo glasnik. Ako ne pripadamo takvim, šta smo onda mi u tom svetu? Braćo i sestre, mi smo ona tišina koja ga pušta da priča. Deo krvi je i na našim rukama.  

Zanimljivosti:
Bejl je deo svoje glume zasnovao na Tomu Kruzu. Najveći novac koji je potrošen za ovaj film bio je za prava za muziku. Tokom snimanja, Bejl je pratio istu jutarnju rutinu kao i njegov karakter u filmu. Dosta problema su imali sa dozvolama. Roleks je recimo dozvolio da svi likovi sem Bejtmena nose njihov sat. Cerruti je dozvolio da Bejtmen nosi njihovu odeću ali ne u scenama kada ubija nekog. Dosta firmi je povuklo svoje proizvode i nisu dozvolili da se pojavljuju ni u jednoj sceni u filmu. Bejl je izjavio kako su ga kolege savetovale da odbije ulogu jer će biti pogubna za njegovu karijeru. Bret Iston Elis koji je napisao knjigu morao je da da odobrenje da Bejl glumi Bejtmena. Bejl je došao na sastanak u potpunosti u ulozi. Posle 10 minuta Elis ga je zamolio da prestane jer su počele ruke da mu se tresu. Rekao je da mu je to bio najjeziviji momenat u životu. 

Naj scena: 

Do you Like Huey Lewis and the news?...

Moja ocena: 8/10

Blood for Dracula / Sangue per Dracula (1974)

 

Žanr: Horor
Režija: Paul Morrissey
Glumci: Joe Dallesandro, Udo Kier, Vittorio De Sica...

Priča: 
Bolesni grof, vampir putuje u Italiju sa svojim slugom kako bi pronašao nevestu.

Moj Osvrt:
Posle Flesh for Frankenstein bio sam zaintrigiran da vidim šta je Morisi napravio od Drakule. Ako očekujete klasičnu priču o Drakuli i čistokrvni horor, niste na pravom mestu. Vampirizam ovde nije samo mit o besmrtnosti već alegorija propalog sveta raspale aristokratije i trulog morala. Morisi ne pokušava ni da nas ubedi da je ovo horor. Ovo je groteska. Ovo je prikaz raspada jednog društvenog sloja i moralnih vrednosti. 

 

Udo Kier je Drakula ali ne onaj klasični zavodnik sa hipnotičkim pogledom. On je bledunjavi aristokrata sa slabim želucem koji povraća krv kad nađe na nevinost koja to nije. On nije samo vampir. On je simbol propalog reda, klase koja se još uvek drži iluzija o čistoti i poretku dok se sve oko nje raspada. 

 

Film nas vodi u Italiju u raskošni dvorac pun sunca, vina i lepih ljudi. Drakula dolazi u posetu porodici koja mu nudi svoje ćerke verujući da će se tako povezati sa aristokratijom. On traži device a ove devojke to nisu. I tu dolazimo do prve velike istine - svi lažu. Svi nose maske. 

 

Tu je i Marksista sa sekirom. Džo Dalesandro kao sluga koji se baš i ne stidi svog tela, svojih nagona i svoje ideologije. On ne veruje u vampire tj. ono što oni ovde predstavljaju. On veruje u revoluciju. Krv u koju on veruje nije ona koju Drakula pije. On veruje u krv koja se proliva u borbi. I onog momenta kad on počne da sumnja i kada vidi šta Drakula zaista jeste, njegova sekira postaje simbol novog sveta koji treba da pregazi stari. 

 

Blood of Dracula ni jednog momenta ne igra na kartu straha ili mračne atmosfere. Igra na kartu gnušanja. Seksualnost je ovde telesna, vulgarna. Aristokratska estetitka se raspada pod napadom žudnje, znoja i razbijenih iluzija. Kamera se prilično dugo zadržava na golim telima, na krvlju oblivenim usnama, na slabinama koje pulsiraju. 

 

Religija je u ovom filmu samo kulisa. Krstovi ne znače ama baš ništa. Molitve se izgovaraju automatski, kao uzrečice. Vera je mrtva. Mrtvo je i čovečanstvo koje traži spas u aristokratiji, u starom poretku, u Drakuli koji ne može da preživi bez tuđe nevinosti. 

 

Morisijev Drakula je bolestan i fizički i moralno. On povraća, pada, jeca. Nije predator kojeg smo očekivali. On je zavisan, očajan, parazit koji umire ako ne jede ono što više ne postoji - nevinost. Problem u svemu tome je što nevinih više nema. Zašto? Zato što je svet postao prljav. Ili je možda postao iskren, prestavši da se pretvara. Sve zavisi od tačke gledišta. 

 

Scena u kojoj se Drakula doslovno guši krvlju devojke koja je lagala da je devica nije samo bizarna. Ona je simbolička. Laž o čistoti ubija onog koji je hranjen tim lažima. I dok on povraća crveno po mermernom podu mi gledamo posledice licemerja koje je vladalo vekovima. 

 

Morisi ne krije da ovo nije samo vampirski film. Ovo je film o klasama, o telu, o iluzijama, o poretku koji se urušava. Sve je prenaglašeno: gluma, boje, pokreti. Kao da gledamo operu samo što niko ne peva već svi krvare. 

 

Dvorac u kom se sve dešava je kao pozornica. Svaka soba nosi drugačije raspoloženje, drugačije maske. Hodnici su puni svetlosti koja ne greje. Sunce ne donosi spas jer zlo nije u tami. Zlo je u ideologiji. Zlo je u potrebi da se održi red koji više ne postoji. 

 

Dalesandrov lik je kontrapunkt svemu. On je brutalno iskren, ne veruje u aristokratske bajke. Njegovo telo je oružje. Njegova seksualnost je direktna. On je sila koja neće da igra po pravilima. I upravo zato je jedini koji vidi istinu. 

 

Film je prepun ironije. Kroz nakićene dijaloge, kroz teatralne pokrete, kroz raspadanje Drakule pred našim očima, sve vrišti da je ovo kraj. Kraj mita, kraj aristokratije, kraj sveta u kome se zna čije je šta. Ostaje samo krv i telo koje traži da preživi. 

 

Blood for Dracula može delovati kao parodija. Ako i jeste, nije smešna. Više je turobna, tragična. Ovo nije film za one koji traže klasični horor. Nema vampirskih zakonitosti, nema pravila, nema utehe. Samo propadanje, samo ideologija u krvi, samo mrtva vera i tela koja više ne znaju šta znači čistota. 

 

I kad se sve završi ostaje utisak da smo gledali kraj epohe. Poslednji trzaj sveta koji se ruši pod sopstvenom tezom. I dok kamera mirno beleži njegovu agoniju, nama ostaje da sedimo i razmišljamo. Možda je tako moralo. Možda je sve ovo bila predstava. Vreme je za stvaran svet.

Zanimljivosti:
Udo Kier je izgubio 10kg za potrebe uloge. Prvog dana snimanja je bio toliko slab da nije mogao da stoji. Sestre su nosile stvarne haljine iz 1920. Morali su jako da paze da ih ne poliju lažnom krvlju ili pocepaju jer nisu mogli da ih zamene. Srđan Zelenović koji je u Flash for Frankenstein glumio Frankenštajnovo čudovište je inicijalno trebalo da glumi Drakulu.

Naj scena:

Glad za nevinošću

Moja ocena: 7/10