Dune: Part One (2021)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Drama | Naučna fantastika
Režija: Denis Villeneuve
Glumci: Timothée Chalamet, Rebecca Ferguson, Zendaya...

Priča:
Paul Atreides stiže na Arrakis kada njegov otac pristane da preuzme kontrolu na ovoj opasnoj planeti. Međutim, posle izdaje izbija haos i dolazi do sukoba oko toga ko će da kontroliše resurs sa planete.

Moj osvrt:
Ne sećam se puno knjiga, doduše nisam pročitao ni sve koje su pisane a deo su univerzuma Dine. No, sećam se utiska a to je da mi se opasno dopadalo to što čitam. Pre nego obnovim knjige, želeo sam pogledati film hladne glave. Iskreno, nisam razočaran. Bez obzira da li je film koji režira kvalitetan ili ne, Vilnev me nikada ne ostavi ravnodušnim. Čak i u (ispod)prosečnim Arrival i Blade Runner 2049 ima momenata koji mi se jako dojme. Sa druge strane imamo solidni Sicario, vrlo dobri Prisoners i odlični Incendies. Ne shvatite pogrešno, nije ovaj film epski kvalitetan, ali je jako pametno napravljen da uprkos manjem sadržaju uspe da donese ono što je potrebno i da bude audivizuelni spektakl.

 

Vratićemo se za momenat na Odiseju u Svemiru. Tu imamo scene koje su sa jedne strane jako spore ali sa druge, gledate ih sa uživanjem bez da znate kontekst. No kada uđete i u značenje tih scena, jasno je zašto je Odiseja jedan od najvećih filmova koje je čovek stvorio. Ne, nije Dina dosegla ni blizu jačinu tih scena jer im fali simbolika i značaj za čovečanstvo. No sama Dina nije priča koja igra na tu kartu. Svaka scena u ovom filmu je toliki spektakl da sam u jednom momentu pomislio da su mogli snimiti i ovaj film bez dijaloga. Zapravo i nema puno dijaloga ali mislim da bi i bez njega shvatili priču. Spor ritam je doprineo da ove scene izgledaju još upečatljivije. Na to dodajte muziku i odmah nam se čini da je svaka scena užasno važna. E to je još jedan veliki kvalitet Dine - ne postoji suvišna scena. 

 

Ono što mi se sviđa, estetika je totalno minimalistička. Recimo ko gledamo Star Wars, tu se divimo okruženjima, bićima, zgradama, svemirskim brodovima jer su kreatori tih filmova pustili mašti na volju. Dina beži od tog koncepta "svemirske opere" i igra na potpuno realističan dizajn. Ako pogledamo vozila, oklope i arhitekturu, ne vidimo raznolikost ideja već vidimo da je to sve pravljeno da izgleda funkcionalno a ne samo dekor. Autentičnost filmu daju i dugi kadrovi uz prirodno osvetljenje. Zbog svega ovoga film povremeno može delovati pomalo sterilno ali to ne shvatite kao manu. 

 

Nisam sanjao da ću ovo reći, ali akcija u ovom filmu na neki način dođe kao osveženje. Kao što rekoh, film ima spor ritam, teži tom, ako bih mogao reći, atmosferičnom pripovedanju i oslanja se na vizuelne i zvučne elemente. Upravo tim sporim ritmom Vilnev nadoknađuje minimalni dijalog. Daje nam vremena da shvatimo šta se dešava i da kroz atmosferu filma upijemo samu priču. Još jedna stvar koja nadoknađuje štur dijalog su izrazi lica. Stoga, jasno je da glumci ovde zvređuju veliki respekt. 

 

Za muziku je zadužen vazda sjajni Hans Zimmer. Čini mi se da nemamo ovde samo klasičnu orkestraciju već je koristio i etno instrumente, elektronske zvukove i naravno vokalne deonice koje su tu da pojačaju utisak. Rekao sam već da muzika donosi novu dimenziju onog što gledamo. Npr. kada se pojave Bene Gesserit, ono što čujemo je prilično mistično. Muzika nam prilično pojačava utisak onog što gledamo ali nekada jaki zvučni momenti budu prekinuti tišinom i to povećava napetost. Još jedna bitna stvar za kvalitet zvuka, peščani crvi, ornihopteri (letelice) a i same borbe zvuče prilično moćno. 

 

Ima dosta tih tzv. filozofskih motiva iz knjige koje Vilnev nije zanemario. Prvo, ako uzmemo Pola Atreidesa kao izabranog mesiju, zapitaćemo se da li je on zaista to za šta nam ga prodaju? Možda mi samo želimo da verujemo. A možda je on ipak predmet manipulacije. Onda imamo te njegove vizije budućnosti. Da li je to sudbina koju ne možemo izbeći ili nešto protiv čega možemo da se borimo? Onda nešto što je i Avatar iskoristio, imamo i te ekološke i spiritualne teme. Recimo, za Fremene je Arakis sveto mesto dok za imperiju on predstavlja samo resurs. Ovim, Dina na neki način kritikuje kolonijalizam, ekonomsko izrabljivanje i religijsku manipulaciju. Fremeni su narod čiji su resursi eksploatisani. Atreidi su plemeniti vladari ali i oni dolaze kao osvajači. Bene Gesserit - njihove proročanske moći na neki način predstavljaju kulturološki inžinjering. 

 

Uprkos malom dijalogu, likovi su i te kako upečatljivi. Recimo Gurni Halek i Dankan Ajdaho ne zauzimaju veliki deo filma ali ono malo što ih vidimo na delu, zavređuju veliko poštovanje. Kako ih nam je Vilnev još bolje približio? Tako što je stavio dva glumca iz kojih pršti harizma da tumače ove uloge: Džoš Brolin i Džejson Momoa. Sviđa mi se način na koji "otkrivamo" Pola Atreidesa. Ono čega sam se plašio je to da će on delovati kao sudbinski predodređen junak. No ipak, mi ga pratimo na putu. Nismo dobili sve odgovore. Neki veruju, neki ne. Na nama je da poverujemo. Ali najbitnija stvar je da on nije dvodimenzionalni lik. Zapravo, njegova majka je recimo emocionalno najsnažniji lik u filmu i tamo gde Pol još nije došao do izražaja, ona je ta koja nosi priču i samim tim omogućava da njegov lik raste bez klišeiziranih momenata. 

 

Ne očekujte spektakularnu akciju. Scene borbe su stilizovane i ne previše dinamične. U borbama prsa u prsa imamo štitove oko ljudi i egzekucije nisu ono što bi očekivali od njih. Bitka za Arakis izgleda spektakularno, jezivo, upečatljivo, ali za mene je velika mana što ona čini mi se traje prekratko. No ono što čekamo od prvog momenta su peščani crvi. Prva dva pojavljivanja su više nagoveštaj dok kada konačno vidimo tog crva, on deluje upečatljivo i zastrašujuće. Da zaključim, nema puno akcije, možda su mogli dodati još malo ali to ne kvari ukupni utisak filma. 

 

Ono što Dina ne nudi je zaokružena priča. Ovaj film sam kao priča jednostavno ne može da funkcioniše. Nastavak ima svu šansu da poentira ili ukaki odličan temelj koji mu ovaj film postavlja. I taj kraj koji više predstavlja početak je sa jedne strane jako upečatljiv, sa druge strane, ceo film čekamo Polov susret sa Frimenima i na kraju dobijemo upravo to. Susret i jednu borbu. Čini mi se da su mogli malko dalje da uplivaju u ovo. No, ovo je već jako klimavo zakeranje sa moje strane. 

 

Ono što mi je palo na pamet, i Blade Runner koji je Vilnev radio je vizuelno spektakularan. Ono što je tu problem, Blade Runner je imao sav teret ovog sveta na leđima zbog prethodnika koji je na neki način zaokružio priču i poslao poruku. Vilnev je tu napravio vizuelno bogat ali suštinski isprazan film. U Dini nije imao taj teret. Ovde priča počinje a započeo ju je odlično. Doneo nam je spektakl za oči i uši i dao odličan temelj da se ova priča razvije u nešto jako dobro. Da li će nastavak opravdati očekivanja? Videćemo u nekom doglednom periodu.

Zanimljivosti:
Dejvi Linč koji je pravio prethodnu verziju Dine je rekao da ga ne interesuje ovaj film, ne zato što ima nešto protiv Denisa Vilneva već zato što su mu sećanja na njegovu Dinu jako bolna. Hans Zimmer je veliki fan Dine i odbio je da radi sa Nolanom na Tenetu kako bi mogao da radi na ovom filmu. Većina scena u pustinji su snimana u Jordanu, Abu Dabiju i Srednjem Istoku dok su scene pored okeana snimane u Norveškoj. Guslara kojeg vidimo glumi sam Hans Cimer ali on ne svira te gusle. Za to je zaslužan sjajni Gatri Govan koji je na gitari oponašao zvuk gusli. Jedan od Vokala u filmu je bila i velika Lisa Džerard (Dead Can Dance).

Naj scena:

Bitka za Arakis

Moja ocena: 8/10