RoboCop (1987)

 

Žanr: Akcija | Naučna Fantastika | Krimi | Triler
Režija: Paul Verhoeven
Glumci: Peter Weller, Nancy Allen, Dan O'Herlihy...

Priča:
U nasilnoj budućnosti Starog Detroita, ubijeni policajac Aleks Marfi biva vaskrsnut kao RoboCop – moćni kiborg i čuvar zakona. Dok neumoljivo sprovodi pravdu, počinje da mu se vraća sećanje na prošli život, pa kreće u osvetu protiv bande koja ga je ubila.

Moj osvrt:
Da li ovde gledamo naučnofantastični, akcioni spektakl? Takav tip filma je lagan, zabavan i napet zar ne? Dramska komponenta se svodi na minimum ili čak ni nije potrebna. No, zamislite se na momenat i kako vam zvuči meso koje je zamenjeno metalom? Krv koja je zamenjena uljem? Gde je onda ovde čovek? Čoveka nema - pretvoren je u zakon. 

 

Da li je ovo onda film o robotu? Ne baš. Da li je film o policajcu? Ni blizu. Robocop je film o silovanju identiteta. On je odličan pokazatelj sistematske dehumanizacije maskirane u napredak. Pravi zlikovac je kapitalizam koji te ne samo ubija već te "otkupi", "prekodira" i vrati te u svet da mu služiš. I u takvom svetu tvoja osećanja su zanemarena. Ti imaš značku, protokol i nasmejan si zato što ti je tako naređeno, ne zato što tako osećaš da treba.

 

Kada sam kao klinac gledao Robokapa, naravno da sam ga doživeo kao akcioni spektakl. Daj klincu robote i akciju i nahranio si mu dušu. No i tada je postojala neka doza nelagode u svemu ovome. Tada sam naravno bio nesposoban da to shvatim i objasnim. Danas, posle naslaganih godina, nešto umora i manjka optimizma, savršeno je jasno da je ovaj film distopija prerušena u jedan akcioni spektakl. Mislim da Verhoven ovo nije pravio kao naučnu fantastiku već kao proročanstvo. Pa hajde da vidimo i zašto.

 

Ako gledamo korporacije sve sija, sve šljašti i sve je najlepše na svetu celom. No pogledajmo grad? Grad je mrtav. Tu su samo korporativni lešinari da se nahrane onim što je ostalo. Ček, ček ali oni imaju viziju nekog napretka, zar ne? Hoće da rade u svrhu boljeg. Možda, ali meni ovo više liči na rebrendiranje, na trku ko će staviti svoj pečat na nešto. A to se radi i sa ljudima. Kada Aleks Marfi bude ubijen, on automatski postaje eksperiment. Njegova smrt bi trebalo da bude kraj. Na žalost, ona je samo proizvodna linija. Nije li to slučaj i danas? Kada neki umetnik premine, šta se dešava? Odjendom izlaze knjige, reprinti, reizdanja, priče, emisije... Svako bi da se ogrebe o nečiju smrt. Neko je to davno nazvao "rasprodajom bola". 

 

Marfi postaje Robokap. Obratite pažnju na reč "postaje". On više nije čovek, nije Marfi, on je vlasništvo. Programiran da služi (Bladerunner-u, ti li si). Njegovi zakoni ponašanja nisu ništa drugo nego digitalna verzija robovlasničkog morala. Slušaj! Ne preispituj! Sprovodi zakon iako je on truo, iako su oni koji su ga pisali zveri! 

 

No, Marfi, ili ono što je ostalo od njega počinje da se seća. I tu dolazimo do najvažnijeg momenta u filmu. Nije to spektakularna pucnjava, nisu sci fi efekti, nije neka suluda budućnost, nisu to intrige. To je samo jedan treptaj svesti, jedno sećanje koje se opire "programiranju". To nije uspon ili buđenje heroja. To je tih, bolni povratak identiteta. To je momenat užasne patnje. Marfiju bol dolazi kao dokaz da je živ.

 

Kada Marfi ode u svoj nekadašnji dom koji je prazan i lišen ikakvog života, on gleda hologramske ostatke prošlosti. U tom momentu ono malo čoveka što postoji u njemu pokušava da nađe smisao. I šta su ta sećanja zapravo? To je ono što je sistem mislio da je ubio, da je sahranio. Vidite li šta je takvom sistemu neprijatelj? Vi, koji mislite, volite, osećate. 

 

Dakle, Verhoven nije režirao akcioni film. On je režirao hroniku porobljavanja - i to hladnu, gvozdenu, kapitalističku porobljenost gde su heroji roboti a roboti ljudi. I obrnuto. Ovo nije zabava - ovo je upozorenje. 

 

Na kraju, kada Robokap na pitanje "kako se zoveš, sine" odgovori sa "Marfi", to nije srećan kraj. To je samo prvi dah nekog ko je bio mrtav. Ne znamo da li će preživeti. Ne znamo da li će se osloboditi ili će program preovladati. Znamo samo da je rekao svoje ime po prvi put. I to je momenat u kom je on čovek više nego bilo ko drugi u filmu. 

Zanimljivosti:
Piter Veler nije mogao da stane u automobil u kostimu Robokapa pa je u scenama kada vozi nosio samo gornji deo. Kostim je bio jako težak i dok nisu ugradili ventilaciju, Veler je gubio pola kilograma dnevno zbog gubitka tečnosti. Pošto su rukavice koje nosi Veler napravljene od gume, trebalo je 50 pokušaja da se snimi scena u kojoj hvata ključeve zato što su se odbijali od njegovih ruku. Snimanje te scene je oduzelo ceo jedan dan. Zbog problema sa budžetom, Verhoven je izbacio snimanje scene Marfijeve smrti. Verhoven i Botin koji je radio specijalne efekte su se raspravljali oko scene kada RoboKap skida kacigu. Botin je tražio da se to snima u mraku kako bi mane bile manje vidljive dok je Verhoven tražio da scena sadrži što više svetla. 

Naj scena:

- Nice shootin', son. What's your name?
- Murphy.

Moja ocena: 9/10

Summertime (1955)

 

Žanr: Komedija | Drama | Ljubavni
Režija: David Lean
Glumci: Katharine Hepburn, Rossano Brazzi, Isa Miranda...

Priča:
Radnja prati američku učiteljicu koja dolazi sama na odmor u Veneciju, Italiju, kako bi ispunila svoj san i doživjela čari tog romantičnog grada. Tokom svog boravka, upoznaje lokalnog muškarca i započinje emotivno putovanje koje istražuje teme samoće, ljubavi i samospoznaje.

Moj osvrt:
Nekada su stvari previše kompleksne, previše zahtevne, previše nas opterete da bi mogli da ih shvatimo. Nekada opet u toj kompleksnosti vidimo lepotu, veličinu, izazov. No greška koju pravimo je da potcenjujemo jednostavnost. Postavljamo se iznad nje smatrajući da smo stvoreni samo za veće izazove, da moramo da konzumiramo kompleksne stvari kako bi dokazali svoju superiornost u svakom pogledu. Braćo i sestre, postoje stvari koje komplikovanjem upropastiš. Postoji lepota u jednostavnim momentima. Postoje jednostavni momenti koji donesu kompleksne emocije. Kada god možete, prigrlite tu jednostavnost. Ona je tu da vas rastereti, odmori i nagradi. 

 

Putovanja me generalno premeste u melanholično raspoloženje i ta melanholija je živa sa svakim sećanjem na dane koje sam proveo na putu. Lako mi je da kroz ta sećanja šetam kroz sva ta mesta i lako mi je da čujem zvona stare crkve u jednoj kaldrmisanoj ulici u Berlinu, lako mi je da se setim vetra koji je nosio opalo lišće ispred hotela u Bugrdorfu, lako mi je da ponovo prošetam pored kanala sa prijateljicom koja već dugo živi u Utrehtu, lako mi je da se setim vlasnika bistroa u Valonsu koji me prvi put u životu vidi i u ranim jutarnjim satima me zove da popijem kafu sa njim... Ima li nešto kompleksno u tome? Nema. Jednostavne stvari koje udahneš duboko i zadržiš u sebi zauvek. I melanholija. Neprestana, nepobediva, neizlečiva melanholija. 

 

Kada si sam na tom putu, imaš dovoljno vremena da misliš i osećaš. I bez obzira da li mesto u kom obitavaš bilo tmurno ili veselo, hladno ili sunčano, svaki od tih pejzaža, svaka od tih amtosfera u tvom momentu nosi tvoju emociju. Zima može da bude razigrana kao što leto ume biti teško. I obratno. No tvoja samoća tada vrlo lako pusti emocije da nadvladaju i vide se na tebi hteo ti to ili ne. Da li te ta mesta podsete na nešto ili nekog, da li ti pokažu šta nemaš, šta želiš, da li te ošamare sa izvesnošću onog što si propustio? I kako god to izgledalo, kako god se osećao, sve to bude spakovano u tebe kao melanholična životinjica koja može godinama da spava. No kad prođu njeni zadnji trzaji sna, tada više nisi u vlasti nad onim šta osećaš. 

 

Neki pričaju o tome da svaki grad ili mesto imaju svoj karakter, pa su im neki gradovi pojam zabave, veselja, pa su neki hladni, daleki, pa negde treba biti leti, negde treba biti zimi itd. Tačno je, gradovi imaju svoj karakter ali taj karakter ne definiše to što oni jesu već to na kakve emocije te oni navedu. Grad ima karakter za svakog od nas. Kako mogu da se osećam prema Šapcu kada sam tamo ostavio najveće drugare i voleo kao nikada? Kako mogu da se postavim prema Novom Sadu kada je moje dete tu napravilo prvi korak. Kako da ne osetim Beograd kada sam ga pregazio protestvujući protiv zla? Da li razumete sada stihove jednog velikog pesnika koji je rekao "Zagreb i ja se volimo tajno". 

 

Koliko god fascinantno bilo da posetiš što više mesta, koliko god bitno bilo da vidiš ključne stvari, isto toliko je bitno da osetiš svaku od njih. Ako protrčiš kroz to i zabodeš zastavicu to je statistčki uspeh, svakako vredan poštovanja. Ali ako zastaneš, pogledaš, oslušneš, doživiš, tada i tišina odjekuje, tada i mračna slika ume da oduševi, tada i svetlost ume da uplaši. No kako god bilo, ključno je da osećaš jer to znači da si živ i da imaš za šta da živiš. Nema žurbe, nema trke, nema takmičenja, nije bitno da se "čekiraš", "prijaviš", nije bitno da svi to vide. Bitno je da osetiš. 

 

I zašto volim jednostavnost. Emocija kao takva jeste kompleksna ako želiš da je objasniš. Ali zajebimo objašnjenje. Iskrena emocija koju pokažeš je jednostavna i prelepa. Da, teško je opustiti se, ne odmeriti, ne odvagati, ne moralisati, ne razmišljati. Ljudi smo, tako prilazimo većini stvari. Ono što želim da kažem, neko je rekao rekao davno mnogo bolje nego što to ja mogu. Ne želim da prevedem, prenosim vam tekst u originalu: "A few times in my life I've had moments of absolute clarity, when for a few brief seconds the silence drowns out the noise and I can feel rather than think, and things seem so sharp. And the world seems so fresh as though it had all just come into existence. I can never make these moments last. I cling to them, but like everything, they fade. I have lived my life on these moments. They pull me back to the present, and I realize that everything is exactly the way it was meant to be."

 

Braćo i sestre, to je to što se tiče filma. Kada nestanem na ovoliko dugo obično vam dugujem izvinjenje i objašnjenje. Ima tu više stvari. Emotivno sam iscrpljen jer ova napredna gamad me čini besnim iz dana u dan. Zlo koje je uzjahalo vlast i mrzi sopstvenu decu je nešto što ne sme da nam se ponovi nikada. I u svom tom besu rađa se nova nada ali emocije su takve da nemam fokus na pisanje i udubljivanje u film. Ovaj sam gledao davno. No kao što su nam ovi klinci doneli nadu koju smo davno izgubili, rodilo se još nešto prelepo što mi donosi fizički umor ali me zajedno sa svojom sekom i te kako drži živim. 

 

Povremeno nestanemo, pa se opet vratimo ali nećemo mi nigde. Čitamo se.

Zanimljivosti:
Kad je snimana scena u kojoj Ketrin Hepbern upada u kanal, doživela je infekciju oka koja joj je ostala do kraja života. Isa Miranda je odradla zatezanje lica pre početka filma. Odabrana je za ulogu pre te intervencije tako da je režiser bio jako nezadovoljan jer je ona izgledala mnogo mlađa nego što je potrebno za ulogu. No bilo je kasno za izmenu i ostala je u ulozi. Posle ovog filma, broj turista koji je dolazio u Veneciju se udvostručio. Poslednji Leanov film sa malim budžetom. Posle njega sve filmove koje je snimao su bili mnogo skuplji. Ovo mu je ipak bio omiljen od njegovih filmova.

Naj scene:

Momenti melanholije

Moja ocena: 7/10

Dead Ringers (1998)

 

Žanr: Drama | Horor | Trlier
Režija: David Cronenberg
Glumci: Jeremy Irons, Geneviève Bujold, Heidi von Palleske...

Priča:
Dva blizanca koriste situaciju da niko ne može da ih razlikuje sve dok njihov odnos ne počinje da se urušava zbog jedne žene.

Moj osvrt:
Godinama tako pišem i čudim se kako Džeremi Ajrons nikada nije bio u priči za Oskara ne shvatajući da lupetam gluposti i da je čovek 1991 dobio tu nagradu. Ali ono što je za mene neminovno, čovek je i dalje užasno potcenjen glumac. Ne pamtim njegovu ulogu, bez obzira na kvalitet filma, a da nisam uživao u glumi koju je izveo. No, može i gore od ovoga. Pogledajte koliko je bolno zapostavljen genijalni Malkolm MekDauel. Ali da se vratimo odmah na Ajronsa. Uživao sam u svakom sekundu ovog filma, pre svega zbog njegove glume. Čovek glumi identične blizance i glumi ih tako mi je jedan kratak pogled na njegovo lice dovoljan da prepoznam koji je. Naravno, nije izveštačen u jednoj od tih uloga. Obe tumači sasvim prirodno i opet u obe uspeva biti jedinstven. 

 

Jasno je još u uvodu filma da ova dvojica nisu samo braća već i dve strane iste ličnosti. Fizička povezanost je očigledna ali mentalna i emocionalna su ono što tako fantastično krasi ovaj film. U uvodu već vidimo koliko se oni na neki način razlikuju. U najvećem broju priča te karakterne razlike dovode do sukoba. No lepota ovog filma je što su ova dva čoveka snažno vezana i to toliko da je njihova razdvojenost nezamisliva. Kronenberg prikazuje ovu simbiouzu upravo kroz situacije u kojima se ponašaju kao jedno biće. Prvo, tu je menjanje identiteta pred drugim ljudima bez da su ti drugi svesni promene. No, nije ovo tako naivno. Upravo ovim promenama identiteta nam se prikazuje da je jako teško izgubiti svoju individualnost. Kako? Tako što osobine koje nisu fizičke mnogo lakše odaju našu masku. 

 

Još jedna stvar koja mi se jako svidela kao fanu horora, film koristi prigušene tonove, zatvorene prostore i kadrovi su uglavnom statični. To dovodi do osećaja zatvorenosti pa i klaustrofobije, a sve te scene deluju pomalo zlokobno. Kako su ova dva čoveka doktori, neretko ta bolnička sterilnost ume da oslika i emocionalnu hladnoću likova. No, kako njihova unutrašnja kontrola prelazi u haos i paranoju, i svet oko njih se menja odlično oslikavajući njihovo mentalno stanje. Pomenuh horor - nema ovaj film neke iznenadne šok momente. Upravo ovakvom atmosferom, Kronenberg na neki način grabi nas kao gledaoce i spreman nas za psihički raspad svojih likova. 

 

Ono što mi je palo na pamet i gde ću odmah povući paralelu sa Kronenbergovim sjajnim The Fly, telo igra ključnu ulogu u psihičkoj degradaciji likova. Ne bih da otkrivam previše detalja ali imamo jednu malu mutaciju kod žene koja na neki način dovodi do opsesije jednog od likova što opet vodi do stvaranja bizarnog medicinskog pribora. To je nešto što jednostavno morate videti, ne mogu i ne želim da vam opisujem te detalje. I ti medicinski instrumenti na neki način postaju simbol narastajućeg ludila. 

 

Iako različiti, ova dva čoveka funkcionišu odlično. Šta onda unosi haos u njihov odnos? Gle čuda, žena. Žena zapravo dovodi do istraživanja sopstvene individualnosti jednog od njih dvojice. Na osećanja prema ženi se nadovezuje problem zavisnosti i sva kontrola se gubi. Balans koji je postojao među njima je uništen. Ono što je nekada bila simbioza, sada postaje destruktivna zavisnost. I onda dolazimo do situacije da ni jedan blizanac ne može da funkcioniše kako treba bez ovog drugog a opet, i njihov zajednički život je jako upitan. Ovo savršeno radi i kada posmatramo kao unutrašnju borbu između dve strane jedne ličnosti. No Kronenbergov pristup ovome nam daje nove slojeve i genijalan je u svojoj ludosti. 

 

I šta se onda dešava kada jedan od njih krene u ponor? Očekivano je da drugi želi da ga izvuče. Da li je razlog tome ljubav koju oseća+? Možemo to tako zvati, ali već sam pomenuo da njih dvojica ne mogu da funkcionišu kako treba jedan bez drugog. Da bi funkcionisali, mora da postoji balans, razumevanje, moraju da budu u istom stanju. Onda se postavlja pitanje svih pitanja - da li će jedan spasiti drugog ili će drugi povući prvog sa sobom na dno? Pomenuo sam droge ali ovde je najveća zavisnost od međusobne povezanosti ove dvojice ljudi. Njihova transformacija nije samo psihološka. Ona je i fizička. 

 

Za razliku od većine Kronenbergovih filmova, ovde nema natrpirodnih elemenata. Horor ovog puta dolazi iz same psihe glavnih junaka. Gubitak indentiteta, zavisnost, strah od odvajanja pa i ludilo su u centru priče. Kraj filma je u svojoj genijalnosti najbolji odgovor na sva pitanja o individualnosti, o tome da li možemo da postojimo bez svoje druge strane ličnosti i šta se dešava kada te dve strane sukobimo. Kvalitet ovog filma nije samo u ovome. Kolosalni kvalitet leži u tome što je ova priča ispričana na tako originalan i genijalan način i dozvoljava majstoru kao što je Ajrons da blista u najvećem mogućem svetlu.

Zanimljivosti:
Ajrons je pratio kog blizanca glumi tako što je raspoređivao težinu. Kada je glumio Eliota, prebacivao je težinu na prednji deo stopala a kada je glubio Beverlija, prebacivao je težinu na pete. On je u početku imao dve sobe za presvlačenje za oba lika koje je glumio. DeNiro je odbio glavnu ulogu jer mu je bilo neprijatno da glumi ginekologa. William Hurt je inače bio prvi izbor za glavnu ulogu ali je odbio zbog svog rasporeda iako je žalio zbog toga. Originalni naslov filma je bio Gemini, pa je promenjen u Twins jer se studiu nije svideo. Tek posle toga je za naslov izabran Dead Ringers. Film je jako loše prošao u bioskopima i u Americi i u Kanadi.

Naj scena:

"Who is this?"
Genijalni kraj

Moja ocena: 8/10

Dune: Part One (2021)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Drama | Naučna fantastika
Režija: Denis Villeneuve
Glumci: Timothée Chalamet, Rebecca Ferguson, Zendaya...

Priča:
Paul Atreides stiže na Arrakis kada njegov otac pristane da preuzme kontrolu na ovoj opasnoj planeti. Međutim, posle izdaje izbija haos i dolazi do sukoba oko toga ko će da kontroliše resurs sa planete.

Moj osvrt:
Ne sećam se puno knjiga, doduše nisam pročitao ni sve koje su pisane a deo su univerzuma Dine. No, sećam se utiska a to je da mi se opasno dopadalo to što čitam. Pre nego obnovim knjige, želeo sam pogledati film hladne glave. Iskreno, nisam razočaran. Bez obzira da li je film koji režira kvalitetan ili ne, Vilnev me nikada ne ostavi ravnodušnim. Čak i u (ispod)prosečnim Arrival i Blade Runner 2049 ima momenata koji mi se jako dojme. Sa druge strane imamo solidni Sicario, vrlo dobri Prisoners i odlični Incendies. Ne shvatite pogrešno, nije ovaj film epski kvalitetan, ali je jako pametno napravljen da uprkos manjem sadržaju uspe da donese ono što je potrebno i da bude audivizuelni spektakl.

 

Vratićemo se za momenat na Odiseju u Svemiru. Tu imamo scene koje su sa jedne strane jako spore ali sa druge, gledate ih sa uživanjem bez da znate kontekst. No kada uđete i u značenje tih scena, jasno je zašto je Odiseja jedan od najvećih filmova koje je čovek stvorio. Ne, nije Dina dosegla ni blizu jačinu tih scena jer im fali simbolika i značaj za čovečanstvo. No sama Dina nije priča koja igra na tu kartu. Svaka scena u ovom filmu je toliki spektakl da sam u jednom momentu pomislio da su mogli snimiti i ovaj film bez dijaloga. Zapravo i nema puno dijaloga ali mislim da bi i bez njega shvatili priču. Spor ritam je doprineo da ove scene izgledaju još upečatljivije. Na to dodajte muziku i odmah nam se čini da je svaka scena užasno važna. E to je još jedan veliki kvalitet Dine - ne postoji suvišna scena. 

 

Ono što mi se sviđa, estetika je totalno minimalistička. Recimo ko gledamo Star Wars, tu se divimo okruženjima, bićima, zgradama, svemirskim brodovima jer su kreatori tih filmova pustili mašti na volju. Dina beži od tog koncepta "svemirske opere" i igra na potpuno realističan dizajn. Ako pogledamo vozila, oklope i arhitekturu, ne vidimo raznolikost ideja već vidimo da je to sve pravljeno da izgleda funkcionalno a ne samo dekor. Autentičnost filmu daju i dugi kadrovi uz prirodno osvetljenje. Zbog svega ovoga film povremeno može delovati pomalo sterilno ali to ne shvatite kao manu. 

 

Nisam sanjao da ću ovo reći, ali akcija u ovom filmu na neki način dođe kao osveženje. Kao što rekoh, film ima spor ritam, teži tom, ako bih mogao reći, atmosferičnom pripovedanju i oslanja se na vizuelne i zvučne elemente. Upravo tim sporim ritmom Vilnev nadoknađuje minimalni dijalog. Daje nam vremena da shvatimo šta se dešava i da kroz atmosferu filma upijemo samu priču. Još jedna stvar koja nadoknađuje štur dijalog su izrazi lica. Stoga, jasno je da glumci ovde zvređuju veliki respekt. 

 

Za muziku je zadužen vazda sjajni Hans Zimmer. Čini mi se da nemamo ovde samo klasičnu orkestraciju već je koristio i etno instrumente, elektronske zvukove i naravno vokalne deonice koje su tu da pojačaju utisak. Rekao sam već da muzika donosi novu dimenziju onog što gledamo. Npr. kada se pojave Bene Gesserit, ono što čujemo je prilično mistično. Muzika nam prilično pojačava utisak onog što gledamo ali nekada jaki zvučni momenti budu prekinuti tišinom i to povećava napetost. Još jedna bitna stvar za kvalitet zvuka, peščani crvi, ornihopteri (letelice) a i same borbe zvuče prilično moćno. 

 

Ima dosta tih tzv. filozofskih motiva iz knjige koje Vilnev nije zanemario. Prvo, ako uzmemo Pola Atreidesa kao izabranog mesiju, zapitaćemo se da li je on zaista to za šta nam ga prodaju? Možda mi samo želimo da verujemo. A možda je on ipak predmet manipulacije. Onda imamo te njegove vizije budućnosti. Da li je to sudbina koju ne možemo izbeći ili nešto protiv čega možemo da se borimo? Onda nešto što je i Avatar iskoristio, imamo i te ekološke i spiritualne teme. Recimo, za Fremene je Arakis sveto mesto dok za imperiju on predstavlja samo resurs. Ovim, Dina na neki način kritikuje kolonijalizam, ekonomsko izrabljivanje i religijsku manipulaciju. Fremeni su narod čiji su resursi eksploatisani. Atreidi su plemeniti vladari ali i oni dolaze kao osvajači. Bene Gesserit - njihove proročanske moći na neki način predstavljaju kulturološki inžinjering. 

 

Uprkos malom dijalogu, likovi su i te kako upečatljivi. Recimo Gurni Halek i Dankan Ajdaho ne zauzimaju veliki deo filma ali ono malo što ih vidimo na delu, zavređuju veliko poštovanje. Kako ih nam je Vilnev još bolje približio? Tako što je stavio dva glumca iz kojih pršti harizma da tumače ove uloge: Džoš Brolin i Džejson Momoa. Sviđa mi se način na koji "otkrivamo" Pola Atreidesa. Ono čega sam se plašio je to da će on delovati kao sudbinski predodređen junak. No ipak, mi ga pratimo na putu. Nismo dobili sve odgovore. Neki veruju, neki ne. Na nama je da poverujemo. Ali najbitnija stvar je da on nije dvodimenzionalni lik. Zapravo, njegova majka je recimo emocionalno najsnažniji lik u filmu i tamo gde Pol još nije došao do izražaja, ona je ta koja nosi priču i samim tim omogućava da njegov lik raste bez klišeiziranih momenata. 

 

Ne očekujte spektakularnu akciju. Scene borbe su stilizovane i ne previše dinamične. U borbama prsa u prsa imamo štitove oko ljudi i egzekucije nisu ono što bi očekivali od njih. Bitka za Arakis izgleda spektakularno, jezivo, upečatljivo, ali za mene je velika mana što ona čini mi se traje prekratko. No ono što čekamo od prvog momenta su peščani crvi. Prva dva pojavljivanja su više nagoveštaj dok kada konačno vidimo tog crva, on deluje upečatljivo i zastrašujuće. Da zaključim, nema puno akcije, možda su mogli dodati još malo ali to ne kvari ukupni utisak filma. 

 

Ono što Dina ne nudi je zaokružena priča. Ovaj film sam kao priča jednostavno ne može da funkcioniše. Nastavak ima svu šansu da poentira ili ukaki odličan temelj koji mu ovaj film postavlja. I taj kraj koji više predstavlja početak je sa jedne strane jako upečatljiv, sa druge strane, ceo film čekamo Polov susret sa Frimenima i na kraju dobijemo upravo to. Susret i jednu borbu. Čini mi se da su mogli malko dalje da uplivaju u ovo. No, ovo je već jako klimavo zakeranje sa moje strane. 

 

Ono što mi je palo na pamet, i Blade Runner koji je Vilnev radio je vizuelno spektakularan. Ono što je tu problem, Blade Runner je imao sav teret ovog sveta na leđima zbog prethodnika koji je na neki način zaokružio priču i poslao poruku. Vilnev je tu napravio vizuelno bogat ali suštinski isprazan film. U Dini nije imao taj teret. Ovde priča počinje a započeo ju je odlično. Doneo nam je spektakl za oči i uši i dao odličan temelj da se ova priča razvije u nešto jako dobro. Da li će nastavak opravdati očekivanja? Videćemo u nekom doglednom periodu.

Zanimljivosti:
Dejvi Linč koji je pravio prethodnu verziju Dine je rekao da ga ne interesuje ovaj film, ne zato što ima nešto protiv Denisa Vilneva već zato što su mu sećanja na njegovu Dinu jako bolna. Hans Zimmer je veliki fan Dine i odbio je da radi sa Nolanom na Tenetu kako bi mogao da radi na ovom filmu. Većina scena u pustinji su snimana u Jordanu, Abu Dabiju i Srednjem Istoku dok su scene pored okeana snimane u Norveškoj. Guslara kojeg vidimo glumi sam Hans Cimer ali on ne svira te gusle. Za to je zaslužan sjajni Gatri Govan koji je na gitari oponašao zvuk gusli. Jedan od Vokala u filmu je bila i velika Lisa Džerard (Dead Can Dance).

Naj scena:

Bitka za Arakis

Moja ocena: 8/10

Sid and Nancy (1986)

 

Žanr: Biografski | Drama | Muzički | Ljubavni
Režija: Alex Cox
Glumici: Gary Oldman, Chloe Webb, David Hayman...

Priča:
Ovo je priča o vezi Sid Vicousa, basiste pank grupe Sex Pistols i njegove devojke Nancy Spungen.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, namučio sam se sa ovim filmom. Jako teško je bilo gledati dva sata autodestrukcije. Sa jedne strane, ne mogu da imam zamerku na to kako je sve prikazano. Film se i zasniva na odnosu Sida i Nensi i prati njihov zajednički sunovrat. Ali glavni problem koji imam sa filmom je što nam nije ni malo predstavio Sida i šta je on značio. Čovek je ikona jednog vremena i pokreta sa razlogom. Da li nam film išta pokazuje od toga? Ne. Samo gledamo propadanje nekog ko svira bas gitaru u nekom bendu u dve, tri kratke scene. 

 

Jasno je kada krene ova priča da je Sid već izgubljen. Ako iole znate njegovu životnu priču, ona je od rođenja pa do smrti obeležena lošim stvarima. Izgleda kao da je bio predodređen za ovo što će mu se i desiti. I iz početka ove ljubavne priče je jasno da sidu treba neko, treba mu figura koja će mu pružiti emocije na kojima bi živeo. No ovakva ljubav dolazi kao nešto što će ga dokrajčiti. Sidova autodestrukcija dolazi do izražaja i ljubavna priča umesto da bude emotivna, postaje mučna. No ako pogledamo priču i sa Nensine strane, doći ćemo do sličnog otkrića. Nensi kroz ljubav pokušava da ispravi neostvarenost koju oseća. I onda se postavlja pitanje da li su njihova osećanja iskrena ili su samo uteha jedno drugom, uteha u svetu koji ne razumeju. 

 

Film donekle dočarava punk scenu sedamdesetih sa njenim sirovim duhom i anarhističkim stavovima. Haotične svirke, suludi kostimi koji pokazuju srednji prst društvenim normama jasno predstavljaju šta je filozofija ovog pokreta. Zanimljivo je da film ne glorifikuje ovu subkulturu jer prikazuje i mračnu stranu cele priče. Tako da sa jedne strane Punk dolazi kao krik slobode a sa druge je i destruktivna sila koja proždire onog ko ne može da je kontroliše. Pank kultura ne samo da prožima samu priču već se i preslikava na vezu Nensi i Sida. Fizičke i verbalne borbe su vidne na oba polja. 

 

Zavisnost dolazi kao treći glavni lik i postavlja se između Sida i Nensi. Mogu slobodno reći da je zavisnost i centralni faktor u padu ovo dvoje. Upravo zbog nje ljubavna priča koju pratimo postaje nekarakteristična. Zajedništvo Sida i Nensi je prividno i zbog ovog problema, uništava se svaki vid stabilnosti i harmonije. Uz to što su oboje zavisni od droge, zavisni su i jedno od drugog. Takva veza obično može biti motiv za rešavanje problema. Ova veza donosi samo još brži pad. 

 

Ono što sam negde pročitao je da je ovo što se desilo Sidu samo prevelika cena slave. To može da vam napiše neko ko je proveo ne više od dva minuta misleći o filmu. Kao što rekoh, pročitajte Sidovu biografiju ili barem neke tekstove gde ćete videti kako je odrastao. Sve to je od njega stvorilo ikonu pank pokreta, to je neminovno. Ali kratki život koji je živeo je zbog svega što je prolazio nekako vodio ka tragičnom kraju. Mi znamo za njega da je bio spektakularna figura (što film ne prikazuje ni u jednoj sekundi) ali ovde nam pokazuju osobu koja neminovno srlja u tragediju i to je tužno. To nije cena slave. To je cena života koji je proživeo i svih onih emocija koje su mu nedostajale. Upravo u tome je tragedija ovog momka a ne u seksu, drogi i muzici. 

 

Film nekako šeta između momenata intime, tragedije i apsurda. Atmosfera i ton filma reflektuju emocionalno stanje likova. Zato je film nekada haotičan, nekad melodičan ali čini mi se da je uvek nekako na ivici pucanja. Dok gledate trenutnu scenu, konstantno ćete imati utisak da je naredna ono što će dovesti do tragične eskalacije. 

 

Iako je bilo mučno gledati ovaj film, kupio me je na kraju sa tri "usporene" scene. One su donekle nadrealne ali simbolika je fantastična. To je najlepše prikazano u sceni gde se Sid i Nensi ljube dok smeće pada oko njih. Mislim da simboliku ovoga ne moram da objašnjavam. Iz totalnog haosa i destrukcije smo konačno došli do jedne mirne scene i to je bio kratki emocionalni obrt kada smo se isključili iz svega i prepustili osećaju. Prelepo. 

 

Sid and Nancy je desturktivna ljubavna priča u kojoj se anarhija i samouništenje prepliću sa strašću i očajem. Pejzaž filma je na neki način distopijski a emocije su uvek na rubu eksplozije. Film se ne bavi romantizacijom ove veze već nam pokazuje nieminovni kolaps kao odraz ličnih problema ovog tragičnog para. Kroz zavisnost, oni gube identitet i umesto stabilnosti mi gledamo autodestrukciju. Na žalost, nismo videli zašto je Sid simbol jednog pokreta. Videli smo samo njegov tragični, žalosni kraj. Bez obzira što je bilo mučno gledati film, to nije njegova mana. Mana je je to što su nam ostali dužni, što nam nisu pokazali ko je Sid Vicious i šta on zapravo predstavlja.

Zanimljivosti:
Geri Oldmen je nosio Sidov lanac u filmu. Kada je radio istraživanje za film, Sidova majka mu je dala da nosi lanac. Kako bi izgubio kilažu za potrebe snimanja, Oldmen je jeo barenu ribu i dinju. No preterao je pa je završio u bolnici. Oldmen i Veb su improvizovali dijalog koji prethodi Nensinoj smrti. Kako bi osigurali da se Kloi Veb ne povredi u sceni sa telefonskom govornicom, zamenili su nekoliko pravih stakala sa lažnim. No ona se zanela u sceni pa je pored ti lažnih polupala i neka prava ali srećom se nije povredila. Oldman je izjavio kako mu se scenario nije svideo i kako ne voli pank muziku ali je prihvatio da glumi u filmu zbog visoke plate koja je tad iznosila 35.000 funti.

Naj scena:

Poljubac

Moja ocena: 6/10

Monsters, Inc. (2001)

 

Žanr: Animirani | Avantura | Komedija | Porodični | Fantastika
Režija: Pete Docter, David Silverman, Lee Unkrich
Glumci: Billy Crystal, John Goodman, Mary Gibbs...

Priča:
Kako bi proizveli energiju za grad, čudovišta moraju da plaše decu tako da ona vrište. No, deca su toksična po čudovišta i kada dete prođe u njihov svet, dvojica od njih svhataju da stvari nisu onakve kakve izgledaju.

Moj osvrt:
Monsters Inc. koristi strah kao metaforu za energiju. Kako čudovišta, tj. kako to zlo vlada? Strahom. Kada pobediš strah, vladavina mraka pada i stavljaju se lisice na njihove krvave ruke. Elem, preokret u filmu nastaje kada dva glavna lika, Majk i Sali shvate da smeh proizvodi mnogo više energije. Šta nam film time govori? Pozitivne emocije i dobrota će pobediti destruktivne sisteme. Kao i ova naša deca danas koja se suprotstavljaju nepismenim gadovima sa vlasti. 

 

Plašenje dece u filmu je zapravo nešto što simbolizuje eksploataciju, upotrebu drugih za sopstvene ciljeve. Ima li boljitka u takvom društvu? Nema. Takvo društvo ne napreduje jer glad moćnih postaje sve veća. Oni nikada neće biti zadovoljni i ući će u problem da im nikada nije dovoljno. No, sa druge strane, ako društvo zasnujemo na pravim vrednostima, što je ovde dečija radost, takvo društvo pokazuje konstantni napredak. 

 

Ono što film uspeva je da preslika jednu korporaciju na takav način da je deca razumeju. Fabrika čudovišta funkcioniše upravo kao jedna korporacija koja ima hijerarhiju i radne procedure. Dodavanjem fantastičnih stvari u sve to, približio si klincima jednu realnu priču. 

 

Odnos Salija i Majka je zasnovan na prijateljstvu i on dodatno funkcioniše jer se njih dvojica upotpunjavaju. Npr. Majk je komičan, dok je Sali odgovoran. Majk je praktičan dok je Sali srdačan. I upravo kada u njihove živote dođe dete, otkrivamo nove strane obojice. Sali odjednom od opasnog čudovišta postaje nežan i brižan dok se kod Majka vidi kako otpor prerasta u saosećanje. 

 

Iako čudovišta plaše decu, ona se plaše dece, tačnije plaše se njihovog dodira. I sve se to zasniva na predrasudama. Te predrasude se ruše upravo kada Sali i Majk upoznaju dete. Na lep način film nam pokazuje iracionalnost straha od nepoznatog i važnost prevazilaženja predrasuda. 

 

Kao i u svakom pametno napravljenom crtaću, humor funkcioniše na više nivoa. Prvo imamo fizičke gegove kojim se on obraća klincima. No imamo i inteligentne dijaloge (pre svega Majkove cinične komentare) što je nešto za nas odrasle. Scene koje su istovremeno smešne i emocionalno značajne su moj kriptonit. Kada se klinka na kraju obrati Saliju sa "kitty" tu sam već gotov. 

 

Treba pomenuti da je dizajn čudovišta takav da oslikava njihov karakter. Sali je impozantan ali je u isto vreme i topao. Majk je smešan i jednostavan. Rendal je zmijolik i jeziv. I sva ta "ključna" čudovišta imaju jedinstven izgled pa je jako lako prepoznati ono što ti likovi donose. 

 

Još malo na korporativne teme. Monsters Inc. se bavi time kako neki likovi stavljaju profit ispred etike. Imamo likove koji predstavljaju i sistemsku korupciju ali i bolesne ambicije i zloupotrebu moći. Na ovaj način film kritikuje moderne korporacije i društva. Naravno, ne očekujemo da klinci ovo prepoznaju u našem svetu ali dobijaju svest o tome šta je loše. Imaju alat da prepoznaju situaciju. 

 

Film uspešno koristi boje da bi izrazio emocije i prikazao atmosferu. Recimo svet Monsters Inc. koji uglvanom gledamo kroz fabriku je plav i zelen i ti haladni tonovi govore mnogo. Ako sa druge strane uzmemo scenu sa klinkom u njenoj sobi, videćemo tople boje i prijatnije osvetljenje kako bi se naglasile lepe emocije, udobnost i sigurnost. Obratite pažnju, kada god se zmijoliki Rendal pojavi, imamo hlande, tamne boje i neretko senku što pojačava osećaj napetosti. 

 

Sali je na početku najuspešniji u poslu, najbolje uspeva da plaši decu i donosi najbolje rezultate za korporaciju. No posle susreta sa devojčicom započinje njegova transformacija. Priroda deteta uspeva da ga razoruža i odjednom je spreman da rizikuje sve za dobrobit ove devojčice. Ovo na najlepši mogući način pokazuje moralni rast Salija kao lika. I onda dolazimo dotle da empatija i pozitivan pogled na svet mogu promeniti društvo. Smeh zamenjuje strah dok sreća i razumevanje stvaraju jaču osnovu za naš svet nego što to čine predrasude i strah. 

 

Monsters Inc je priča o empatiji, promeni i prevazilaženju predrasuda. Pokazuje nam da pozitivne emocije imaju mnogo veću moć od straha. Poruka o važnosti smeha i prijateljstva jeste opšta ali je uvek potrebna. Humor i emocije su takvi da dopiru do svih generacija. Na kraju, on nas podseća da nekada moramo da promenimo perspektivu, kako na svet, tako i jedni na druge.

Zanimljivosti:
Meri Gibs koja pozajmljuje glas devojčici iz filma je bila premlada da bi stajala mirno pa su morali da šetaju uz nju držeći mikrofon. Džon Gudmen koji pozajmljuje glas Saliju je tražio da Stiv Bušemi pozajmljuje glas Rendalu. U ranim verzijama scenarija, devojčica je trebala imati 6 godina ali su odlučili kasnije da bude mlađa kako bi bila više zavisna od Salija. Restoran u koji Majk i Silija idu zove se Harryhausen's što je omaž na velikog Reja Harihauzena, majstora specijalnih efekata. Bili Kristal je trebalo da originalno daje glas Bazu u Toy Story ali je odbio zbog čega se kasnije i pokajao. Godinama nakon toga je podsećao da će rado da prihvati naredni posao što se i desilo kada je dobio ponudu da daje glas Majku u ovom filmu.

Naj scena:

"Kitty!!!"

Moja ocena: 8/10