Tenebre (1982)

Kod nas nazvan: Bezumlje
Žanr: Horor| Misterija | Triler
Režija: Dario Argento
Glumci: Anthony Franciosa, Giuliano Gemma, John Saxon ...

Priča:
Američki pisac dolazi u Rim gde saznaje za seriju ubistava motivisanih njegovom poslednjom knjigom.

Moj osvrt:
Arđentova Suspiria mi je jedan od najdražih i najboljih horora koje sam pogledao. On mora da se pogleda, bez obzira da li ste fan horora ili ne. Jedinstven spoj priče i atmosfere je nešto što nećete sresti verovatno više nigde. Suspiria je svakako najbolji film koji je Arđento napravio ali daleko od toga da je jedini vredan pažnje. Sećam se oduševljenja kada sam gledao Inferno, Phenomena, Profondo rosso (Deep Red) i L'uccello dalle piume di cristallo (The Bird with the Crystal Plumage). Sada mogu u tu grupu da uvrstim i sjajni Tenebre. 

Ako ste gledali Arđentove filmove, znate da ume da gradi atmosferu. Ovde u nekoliko situacija vidimo klasičnu igru mačke i miša. Arđento razvlači scenu koliko god je to moguće ali ni jednog momenta nemate utisak da je to loše. Naprotiv. Scena je napetija iz trena u tren i ne samo da se ubica igra žrtvom, Arđento se igra sa nama. Dok luta kamerom niste sigurni da li traži žrtvu ili ruke ubice. Svaka sledeća scena je sve bolja i to kulminira u jednoj suludoj sceni koja započinje bekstvom devojke od psa. Scene ubistava su veoma krvave i one opet kulminiraju na kraju u totalnom krvopljusu. 

Tenebre je film o piscu, knjizi i čitaocu. Zbog toga me je kupio lako. Imamo ubistva koja su motivisana knjigom. Imamo pisca koji se umešao u celu priču. Ovo je automatski izazov za pisca ali i kritika njegove knjige. Sa ove tačke gledišta film nudi nekoliko sjajnih kritika koje mogu lako da prođu neopaženo. Recimo u jednoj sceni detektiv priča kako je pročitao gomilu knjiga čuvenih krimi pisaca ali nikada nije uspeo da otkrije ubicu pre samog kraja. Šta to govori o piscima? Oni kreiraju misteriju i na kraju rasvetljenje iste. Dok ne saznate ko je ubica, sumnjate na svakog tj na onog na kog pisac želi. Kada se sve razreši, jasno je ko je i zašto ubica ali isto tako je jasno u gomili slučajeva da je ta ista priča mogla biti servirana bilo kom od drugih osumnjičenih. Film se perfektno igra sa tim šta pisac zapravo želi od svoje priče a šta je realno. 

Film nas ne tera da prvo tražimo ubicu već nas tera da nađemo motiv koji će nas odvesti do njega. I dok se sve to odmotava pred nama, pretpostavke nas vode tamo i ovamo. Uvek smo spremni da tražimo spektakl, preokret, nemoguće, nešto jako skriveno. E tu se Arđento igra sa gledaocem. Na svu našu težnju spektaklu on nudi jednostavno rešenje ali nas i dalje baca u dilemu. Dilemu upravo kreira uplitanjem piščevog uma i njegove kreativnosti. 

Rekoh, ovo je film o piscu i čitaocu. Rekao sam šta pisac pravi od svoje priče. On teži spektaklu, preokretima, preterivanju. Gledali ste sigurno neke dokumentarce i emisije u pravim slučajevima ubistva. Retko kada je potraga za ubicom neki spektakl. Čak i prvi trag obično odvede ubici. Retki su slučajevi poput onog o kom smo pričali u Paradise Lost. I na filmu imamo konflikt između očiglednog i onog šta tražimo. Arđento se na neki način u našim očima stavlja u ulogu pisca i vodi nas ka spektaklu. U isto vreme nudi očigledno. Znam, zvuči kontradiktorno ali pogledajte film i biće vam jasno. 

Gde je tu čitalac? Pa eto nas. Mi očekujemo i tražimo spektakl. Mi ćemo dozvoliti da budemo prevareni jer nas varke oduševljavaju. Spektakl u našim očima uvek pobeđuje ono što je očigledno i jednostavno. Ako pisac već može čitaoca da vodi kroz priču kako on želi, ako već prihvatamo to što nam on servira, hajde da se na momenat smatramo likom iz njegove knjige. On sa nama može da radi ono što želi. Možda smo mi krivac kog tražimo. Nije bitno što to trenutno nema logike, bitno je da je to spektakl. Dozvoljavamo piscu da nas vodi, dozvolićemo mu i ovo. A šta ako nas taj isti pisac pretvori u žrtvu? 

Sve ovo pokazuje koliko je Tenebre višeslojan film. Pretvara i pisca i čitaoca u aktere priče. Na kraju filma mi je čak pala na pamet scena iz odličnog Memories of a Murder kada se lik okrene ka gledaocu dok se pitate ko je ubica. Osetićete se prozvanim, bili pisac ili čitalac. Čak iako vas ovaj aspekt filma ne zanima, verujem da ćete biti zadovoljni krimi trilerom koji gledate. No ovaj film je mnogo više od toga.

Zanimljivosti:
Kako poster prikazuje ženu čije je grlo prerezano, u Velikoj Britaniji su pokušali to da cenzurišu tako što su dodali crvenu mašnu oko ženinog vrata. Film je zabranjen u Nemačkoj. Arđento je izjavio kako mu je Antoni Franciosa bio jedan od glumaca sa kojima je najteže sarađivao. Tenebre na latinskom/italijanskom znači "tama" ili "senke". Scena koja "kruži" Tildinom kućom traje dva i po minuta i ona je snimana tri dana. U izdanju u Americi, distributer je tražio da se ta scena skrati ali Arđento nije dozvolio. Arđento je dobio inspiraciju za film tako što ga je proganjao fan. Kventin Tarantino je izjavio da je krvavo ubistvo sekirom na kraju filma njegova omiljena scena smrti na filmu.

Naj scena:

Suludi kraj

Moja ocena: 8/10