Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde . Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

недеља, 10. септембар 2017.

Manhattan (1979)


Kod nas nazvan: Menhetn
Žanr: Komedija | Drama | Ljubavni
Režija: Woody Allen
Glumci: Woody Allen, Diane Keaton, Mariel Hemingway ...

Priča:
Život razvedenog tv scenariste koji se viđa sa tinejdžerkom se komplikuje kada se zaljubi u ljubavnicu svog najboljeg druga.

Moj osvrt:
Zašto se ovako dugo ne oglašavam. Ima tu svega po malo. Malo uobičajenog roditeljskog haosa, malo neplaniranih obaveza, malo godišnjeg odmora a moram da priznam, malo i odsustva želje da išta gledam i pišem o tome. No kako ponovo poželeh pogledati neki film, vreme je da posvetim pažnju pre svega ovom. Manhattan sam pogledao pre više od dve nedelje i srećom mi se dopao pa me utisak još uvek drži tako da mogu lako da pišem o njemu. Nisam fan Vudi Alena. Nekako mi je čovek delovao uvek odbojno a nekako se tu nadovezao i prvi film u njegovoj režiji koji sam pogledao, Vicky Cristina Barcelona, koji me je tada ubio u pojam. Menhetnu sam međutim prišao spuštenog garda i bio i više nego prijatno iznenađen. 

Prva stvar koja me je oduševila je taj neki uvrnuti humor. Mogu da shvatim da se ovo nekom ne svidi jer su dijalozi u kojima se taj humor sipa jako brzi. Zapravo svi dijalozi ovde idu 200 na sat. Ako vam to smeta, imaćete problem da pohvatate ovaj film onako kako bi trebalo. Meni su ti dijalozi bili perfektni. Šale su smislene i odlično uklopljene. Ne pravi se dijalog da bi se prosuo fazon već se fazoni prosipaju u neprekidnim pričama. Ovde nemate prost humor, ovo je humor koji donose inteligentni likovi. Zato i prija jer je totalno neobičan u nečemu što bi se moglo definisati kao romantična komedija. 

U načelu, radnja deluje kao nešto čemu ne bih posvetio pažnju u tri života. Pogledajte ovo. Lik vara ženu sa drugom ženom. Njegov najbolji prijatelj koji se posle razvoda zabavlja sa maloletnicom, zaljubi se u tu ljubavnicu svog druga. Ta žena nije baš sigurna koga voli a koga ne. Fuj. Ovakve stvari mi više vuku na latinoameričke sapunjare kojim su se mase drogirale u prethodnim decenijama. Zašto nas generalno ovakve stvari odbijaju? Zato što nam serviraju idiote koji treba da nam probude one najprimitivnije emocije. Kako je onda Vudi uspeo od ovako ogavne priče da napravi sjajan film. Jednostavno. U priču nije ubacio patetične idiote već je ubacio realne, inteligentne likove. Evo, čovek je to uradio 1979 a dan danas se i dalje prave filmovi sa kretenima. Zašto? Kreteni su u većini a pravi se šta većina voli. 

U filmovima gde imamo romansu ili romanse, prilično je to jednostrano. Jedna strana pati, jedna strana se bori, jedna strana greši, jednoj strani je cilj da osvoji ovu drugu. Druga strana tu samo služi kao idol. Ne razumite pogrešno, ima sjajnih filmova koji imaju takav pristup. Ono što mi se dopada u Menhetnu je to što imamo obe strane. Svaki od likova će vam dati svoje razloge. Vidimo da svako može patiti, da svako voli, da svako greši, da svako zaslužuje da bude voljen. I cela ta nepredvidivost ljubavi i zaljubljivanja je servirana na jednostavan a jako dopadljiv način. 

Film nema fokus na jedan romantični cilj, tipa hajde da serviramo gomilu drame i pizdarija dok se dvoje ne smuvaju. Ne. Film vas upravo vodi kroz upoznavanje, zaljubljivanje, odljubljivanje, otkrivanje lepih i ružnih stvari među likovima. Nije cilj jedna romansa između ljudi već Vudi u prvi plan gura romansu samu po sebi. Ne daje vam jednu romantičnu priču već vam pokazuje šta romansa zapravo može biti. I kada ovi likovi vole, vole sa razlogom. I kada su povređeni, vidimo zašto su. Likovi su tako realni da vas ni jednog momenta ne moraju ubeđivati u priču koju gledate. Vi gledate nešto što ste možda i već proživeli. 

Dosta je ovde stvari koje su u današnje vreme predmet tračeva i ogovaranja. Hajde da ne pričamo o prevari. Uzmimo npr. ogromnu razliku u godinama između dva lika ovde. Počećete da gledate ovaj film sa nekom predrasudom o tome ali ta predrasuda će brzo nestati. Zašto? Zato što ne gledate paćenika u krizi srednjih godina i/ili klinku koja ide sa matorcem zbog love. Slična sranja ostavite svakodnevici onih neostvarenih koji nemaju sopstveni život. Ovde gledate inteligentne ljude. Rekao sam već, daće vam razloge. Na vama je da se prepustite ovoj jednostavnoj a jako šarmantnoj i otkačenoj priči. 

Kada su ljudi najranjiviji, tada se najlakše otvaraju. I to je u filmu servirano besprekorno. Te scene oduševljavaju. Kada se ljudi pravdaju ili pričaju zašto su zaslužili nešto bolje ili pak objašnjavaju zašto su povređeni, zašto bi neko drugi trebao da ih gleda na drugačiji način, zašto čine to što čine, zašto vole ili ne, upravo tada su najiskreniji. Ne moraju biti u pravu ali to je ono što vide, osećaju i tako misle. Sada neko može da kaže da ljudi tada i najviše lažu. Ne, braćo i sestre. Kada vam nešto smrdi na patetiku i podmuklost, tada ste svesni laži. Čovek kome je povređena emocija se lako otvara. Način može biti tragičan, dramatičan ali na sreću Vudi se odlučio za malo šarma, malo drame, malo humora i malo emocija. Savršen miks. 

Glavni utisak ovog filma je da u njemu gledamo inteligentne ljude. Zbog toga mi je dijalog opasno dobro legao. Nećeš tek tako u filmu naleteti na likove koji komentarišu umetnost sa razumevanjem a pri tom se opasno raspravljaju i šale (tu pre svega prednjači bogotac, pardon, bogkeva Dajana Kiton). I uprkos tome što likovi imaju gomilu padova, ovaj film na neki način ostaje vedar i u momentima kada ono što gledamo i nije skroz veselo. Tako da me je Manhattan prilično oraspoložio i moram da kažem, ubedio da o Vudi Alenu imam potpuno pogrešan stav.

Zanimljivosti:
Vudi Alenu se nije sviđao rad na ovom filmu i ponudio je United Artists-u da režira sledeći film besplatno ako odustanu od objavljivanja ovog. Kada je snimio Annie Hall, direktori United Aritsta su poručili Alenu da od sada može da snima šta god želi. Meril Strip je snimila svoje scene u pauzi snimanja filma Kramer protiv Kramera. Prvi crno-beli film koji režira Vudi Alen. Kada je snimana scena kod mosta, klupa se nije nalazila tamo već je montirana za potrebe snimanja. Iako mu je ovo najmanje drag film koji je napravio, Manhattan je Alenu doneo najveću zaradu od svih koje je snimio. Kada je film izašao na VHS-u bio je jedini koji je imao letterbox format.

Naj scene:

Zaljubljivanje

Moja ocena: 8/10

Нема коментара:

Постави коментар